Novac od nafte širi vahabitske ideje

Talas islamskog verskog ekstremizma u Sandžaku, koji je započeo 2006. prekidom koncerta grupe „Balkanika” i pucnjima u novopazarskoj Arap džamiji, kulminirao je u proleće ove godine. Oružani sukob policije i vehabija posle otkrivanja njihovog kampa za obuku prepunog oružja na planini Ninaja skrenuo je pažnju šire javnosti na pripadnike ovog verskog pokreta. Mladiće koji izgledom podsećaju na talibane pristigle iz Bin Ladenovog kampa u Avganistanu za jedne su islamska sekta, a za druge opasni fundamentalisti koji ugrožavaju postojeće institucije islamske verske zajednice. Vehabija danas ima po celom Balkanu, a vrlo su uticajni i među muslimanima u Zapadnoj Evropi i Americi.

Oliver Potežica, diplomata i naš nekadašnji ambasador u Jordanu i Palestini, u knjizi „Vehabije između istine i predrasude”, u izdanju „Filipa Višnjića”, bez predrasuda analizira nastanak i razvoj najuticajnijeg pokreta u islamu. Potežica kao stručnjak za Bliski istok i islam u ovoj prvoj studiji objavljenoj kod nas o vahabitskom pokretu izbegava zamke pojedinih zapadnih teoretičara i globalnih masovnih medija koji sve što dolazi iz islamskog sveta razapinju na „krst ideologije i dnevne politike”.

„Vahabizam kao prvi predmodernistički pokret uticao je na sve ostale pokrete u islamu, a da li je pozitivan ili negativan, o tome se ne može dati konačan sud,  jer su i među muslimanskim teolozima i teoretičarima mišljenja podeljena. Za Arape je je bio oslobodilački, emancipatorski pokret, a u nekim drugim sredinama je pokazao konzervativne i regresivne karakteristike. Vahabizam je jedna od ključnih tačaka u kojoj se prelamaju duhovna, verska i politička kretanja u savremenom islamu“, kaže Potežica na početku razgovora.

Vehabije, ipak, mnogi tretiraju kao nasilan pokret i dovode ih u vezu sa Al Kaidom?

Savremeni džihadski pokret ili Al Kaida je neka vrsta sinkretističkog učenja, u manjem delu vahabizma i političkog aktivizma uz korišćenje nasilja za ostvarivanje verskih ciljeva koje su propagirala „Muslimanska braća” posebno Sajed Kutba i Abdulah Azam, glavni ideolog militantnog islama. „Muslimanska braća” su se kasnije odrekla nasilja i priznala demokratski sistem i učestvuju u parlamentarnom životu Egipta. Američki neokonzervativni teoretičar Stiven Švarc kaže da nisu svi vahabiti bombaši-samoubice, ali su svi bombaši-samoubice vahabiti. To je krajnje pojednostavljena formula i ne doprinosi razumevanju ovog složenog pokreta. Ima vahabita koji isključuju bilo kakav oblik nasilja, ali i onih koji ga  dozvoljavaju u borbi protiv stranaca.

Ali, činjenica da je Specijalno tužilaštvo Srbije podiglo optužnice protiv 15 vehabija i da ovaj pokret svrstava u red terorističkih?

Ključno rešenje je razdvajanje vere i nasilja. Vahabizam je kao verski pokret legalan i legitiman. Ne može ih niko zabraniti po Ustavu,  Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, ali ni po međunarodnim dokumentima, Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka, i Deklaraciji UN iz 1981. o slobodi veroispovesti. Pravo je svakog čoveka na slobodu veroispovesti, znači da veruje u šta i kako hoće. 

Međutim, svako ko se lati oružja da bi ostvario svoje verske ciljeve je terorista. Tamilski tigrovi koriste nasilje kao i Al Kaida, ali niko ne govori da su svi hinduisti bombaši-samoubice.

Šta je suština vahabitskog učenja?

Kao prvi fundamentalistički pokret tražio je vraćanje na osnove islama. Vehabije su zahtevale očišćenje vere od novotarija, znači svega što nema u Kuranu u suni proroka Muhameda, a to podrazumeva verski život u verodostojnoj praksi prve tri generacije posle proroka Muhameda. Zatim, vahabiti su protiv mnogoboštva, praznoverja, zabranjuju nošenje amajlija. Za njih svako pominjanje čoveka u molitvi, uključujući i proroka Muhameda, predstavlja oblik mnogoboštva jer pravi musliman može da se moli samo Alahu.

Ali kako je jedan marginalni verski pokret postao globalni fenomen?

Vahabizam nikada nije bio marginalan. To je pokušaj osmanlijskih Turaka da ga obezvrede, jer im je bio velika pretnja. Kao što sam rekao, to je prvi premodernistički sunitski islamski pokret koji je imao veliki revolucionarni naboj. Krajem 18. i početkom 19. veka izvršio je snažan uticaj na sve tadašnje islamske pokrete, na Indijskom potkontinentu u Južnoj Aziji, gde živi najveći broj muslimana na svetu, ali i u svim drugim zemljama.

Vahabizam ima još jednu istorijsku dimenziju koja se često zanemaruje – a to je emancipacija, oslobađanje Arapa od turske vlasti. Turci su od 1517. godine bili gospodar Hedžaza, odnosno Meke i Medine, i većeg dela Arabijskog poluostrva. Islamski prvak Muhamed ibn Abdel Vahab (1703–1792), po kome je pokret i dobio ime, takozvani turski narodni islam sufijskog tipa smatrao je kao devijaciju i odstupanja od čiste vere. Abdel Vahab kaže da Kuran je vrlo jednostavan, svako može da ga shvati i protumači. To je znači da svako mora da donosi odluke o samom sebi. To je bio revolucionarni preokret za ceo sunitski svet koji do tada živeo okamenjen u četiri priznate versko-pravne škole.

Iako verski pokret, vahabizam je vremenom dobio i specifične političko-ideološke karakteristike?

Vahabizam je protiv bilo kakvog sekularizma, zapadnjaštva i mešanja vere i politike. Za vehabijane ne postoji politika, ali i to jeste politički stav. Ne priznaju koncepte kao što su kapitalizam, socijalizam, liberalizam, demokratija, protiv su političkih partija, izlazaka na izbore. Za vahabite postoje samo dve stvari koje musliman može da radi: to su dava, odnosno, poziv na širenje vere kroz misionarski rad, a drugo je džihad. Džihad je višeslojni pojam koji se danas svodi samo na oružanu komponentu. Džihad može biti rečima, imovinom, gestom... Džihad je svako nastojanje da se nešto ostvari u islamu.

Ključ savremenog vahabitskog prozelitizma je, ipak, novac zarađen na nafti?

Procenjuje se da je Saudijska Arabija, u kojoj je vahabizam državno učenje, u poslednjih 25 godina potrošila skoro 100 milijardi dolara za propagiranje ovog pokreta u svetu. Najveći deo sredstava je usmereno na izgradnju džamija, verskih škola, širenje uticaja u medijima. Od tog novca izgrađeno je u neislamskim zemljama više od 1.700 džamija, 230 islamskih centara, 220 islamskih univerziteta i više od 2.000 škola i neislamskim zemljama. A prema proceni američke ambasade u Rijadu, saudijske dobrotvorne organizacije su samo 1994. godine u Bosnu i Hercegovinu uputile 200 miliona dolara, a u to nisu uračunate finansijske donacije saudijske države.

Kako je vahabizam stigao na Balkan?

Vahabitski pokret širio se u nekoliko talasa na ovom području, tako da danas među muslimanskim vernicima u Bosni i Hercegovini ima oko 20 odsto vahabita. Krajem 70-i početkom 80-ih godina prošlog veka Husein ef. Đozo i Ahmet Smajlović preveli su dela Muhameda abdul Vahaba „Knjiga o monoteizmu” i „Tri osnovna principa i njihovi dokazi”.

Na opasnost od vahabizma prvi ukazuje Hasan Sušić 1982–1983. godine kada je na jednom savetovanju u Rijeci rekao: „Vahabizam pokušava da zloupotrebi društveni položaj u kojem se nalazi muslimanske manjine da bi ostvario primat među njima”.

Naglo širenje počinje s građanskim ratom u BiH kada dolaze mudžahedini od kojih je jedan broj vahabita i kada se povećava broj studenata koji odlaze na školovanje u Saudijsku Arabiju, posebno na Islamski univerzitet u Medini.

Koliko su vahabiti uticajni među albanskom zajednicom na Kosovu i Metohiji?

Na jednom seminaru Kfora za rukovodstvo Kosovske policijske službe američki stručnjaci su procenili da je vahabizam u velikom usponu u južnoj srpskoj pokrajini uz procenu da će za pet godina „Kosovo postati najznačajnije uporište islamske sekte u Evropi”. Saudijski komitet za pomoć Kosovu i Čečeniji svake godine finansira celokupno školovanje i boravak u Saudijskoj Arabiji 200 albanskih studenata i srednjoškolaca. Na Kosmetu danas postoji 30 vahabitskih škola. Ali tu se pojavio i drugi problem jer pojedini albanski imami smatraju da im je vahabizam postao veći protivnik od navodnog „srpskog nacionalizma” jer je ovakvo učenje direktna negacija albanskog nacionalizma. Vahabizam ne priznaje nacije. Muslimani ne mogu da se podele po naciji, jeziku ili boji kože. To je suština kuranskog tumačenja jednakosti muslimana.

Vahabiti i Prvi srpski ustanak

Sledbenici Muhameda ibn Abdel Vahaba su iskoristili prodor Napoleona u Egipat i zauzimanje Palestine za potiskivanje Turaka Osmanlija sa Arabijskog poluostrva. Da bi se odbranili, Turci su morali da s Balkana i iz Male Azije pomere svoje vojne snage što je stvorilo prostor za podizanje ustanka u Srbiji i Grčkoj. Ali od 1807. godine Turska se konsoliduje i uspešno potiskuje vahabite: malo ljudi zna da kada je Karađorđeva glava poslata sultanu u Carigrad istovremeno je vahabitski imam Abdulah Saud sa svojih 80 rođaka i saboraca pogubljen u Istanbulu – kaže Potežica.

Vahabizam u Evropi i Americi

Oliver Potežica kaže da su u Evropi glavni centri vahabizma u Beču, Ajndhovenu i Londonu. Prema najnovijim podacima kanadskog Centra za verske slobode, u Kanadi živi više od 20 odsto sledbenika islamske veroispovesti. Prema američkim izvorima procenjuje se da između 50 i 60 odsto muslimana u SAD sledi vahabitsko učenje. Samo jedna od vahabitskih organizacija, Islamsko društvo Severne Amerike, rukovodi radom oko 500 džamija i islamskih centara. Procenjuje se da je Saudijska Arabija od 1980. godine utrošila više od milijardu dolara na širenje islama u Americi.