Gas kao političko oružje

Da li će gasovod „Južni potok” preći preko Srbije, kojim bi Rusija trebalo da snabdeva južni deo Evropske unije, ne zavisi samo od dogovora srpske i ruske strane, već i od strateške odluke ko će ubuduće biti glavni snabdevač gasom tog dela ujedinjene Evrope. Dakle, Rusi – trasom preko „Južnog potoka”, ili Amerikanci – gasom iz kaspijskog regiona, koji bi se najvećim delom sakupljao u Iranu, a do zapadne Evrope stizao cevovodom zvanim „Nabuko”.

Iako je ovog meseca u stručnom časopisu „Global risrč” objavljena mapa, sa mogućim krakom gasovoda preko Kosmeta, o čemu je politika nedavno pisala, takva mogućnost za sada, zvanično, nije potvrđena. 

Posle nedavne posete čelnih ljudi „Gasproma” Srbiji, danima se spekulisalo da je ruski gigant postavio uslov srpskoj strani – cevi „Južnog potoka” proći će kroz Srbiju samo ukoliko Rusi dobiju u paketu i NIS. Zauzvrat bi išlo zalaganje Rusije za očuvanje južne srpske pokrajine u sastavu Srbije. Upućeni u ove pregovore kažu, međutim, da je „Gasprom” došao u Srbiju najviše zbog pariranja američkom konkurentskom projektu „Nabuko” i kako bi iz prve ruke predočili svoje namere u ovom regionu. Ovaj veliki projekat, samo za prelazak preko Srbije, koštao bi oko milijardu dolara.

„Nabuko” projektom predviđeno je da taj gasovod prođe preko pet zemalja, koje su u jednakim proporcijama, od po 20 odsto, zastupljene preko svojih nacionalnih energetskih kompanijama – OMV – Austrija, MOL – Mađarska, „Transgas” – Rumunija, „Bulgargas” – Bugarska i „Botas” –Turska. Srbija bi ovim projektom bila u potpunosti zaobiđena. Maršruta do Austrije vodila bi isključivo kroz zemlje NATO-a. Ideja je da se gas sa Kavkaza, iz Irana i Centralne Azije, preko istočnog Mediterana, Turske i Balkana, dovede do tržišta zapadne Evrope. To je, kako tvrde upućeni, američki pokušaj da se zaobiđe Rusija i njen gas.

Dužina „Nabuka” je oko 3.300 kilometara, a ceo projekat bi, po najoptimističnijoj proceni, mogao da startuje 2009. godine, kako bi već 2012. gas potekao ka zapadu. Istovremeno bi se na gradnju „Južnog potoka” moralo pričekati nešto duže, budući da on ne bi mogao da bude u upotrebi pre 2014. godine.

U planu je da do 2020. godine kapacitet „Nabuka” dostigne čak 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje, i to tako što bi se gas crpeo iz Azerbejdžana, Kazahstana i Turkmenistana, a završavao na istom mestu gde i „Južni potok”. Dakle, u Austriji, odnosno u Baumgartenu, gde se nalazi najveća sabirna stanica gasa i odakle polazi i pet manjih gasovoda.

Kapacitet „Južnog potoka” procenjuje se na oko 20 milijardi kubika gasa, s tim što bi se njime pokrilo tržište Balkana, odnosno Srbije i bivših jugoslovenskih republika, a ostatak bi se isporučivao EU.

Gasovod „Nabuko” je nastao kao odgovor EU na veliku potencijalnu zavisnost od ruskog gasa, kažu upućeni. Pitanje je, međutim, koji gas će teći kroz njegove cevi.

Jedina mogućnost je da to bude mešavina iranskog, ali i gasa iz kaspijskog regiona. Minus više ovoj ideji su zaoštreni odnosi Irana i SAD.

Ni snabdevanje „Nabuka” gasom iz kaspijskog regiona, takođe, nije sasvim izvesno, jer su Turkmenistan, Kazahstan, Azerbejdžan zaključili ugovore sa „Gaspromom”, koji njihov gas transportuje svojim gasovodima i prodaje ga u Evropi.

Prema dosadašnjim informacijama o mogućim trasama gasovoda „Južni potok” i „Nabuko”, uočljivo je da bi obe cevi išle praktično paralelno: „Južni potok” kroz Bugarsku – Srbiju – Mađarsku do Austrije. „Gasprom” je sa svim ovim zemljama potpisao Memorandum o razumevanju, a „Nabuko” kroz Bugarsku – Rumuniju – Mađarsku i Austriju.