Partizanska drama Čegevare kroz prizmu vremena - drugi deo

Tajni susret Čegevare u planinskom partizanskom logoru Njankauasu u Boliviji sa vođom lokalnih komunista Mariom Monhe je završen svađom. Do takvog nemilog rezultata je doveo razgovor o revolucionarnoj borbi u toj zemlji. Stav Monhea je bio u nečemu dijametralno suprotan stavu Čegevare – koji je bio direktan i kategoričan, bez bilo kakvih kompromisa. Prema rečima Monhea diskusija se okretala u začaranom krugu. Situacija je bila komplikovana: ustaničku borbu u Boliviji je trebao da predvodi stranac.

Komandant kubanske revolucije je izabrao Boliviju ne da bi preko nje usmerio revoluciju ka svojoj domovini – Argentini. Upravo ovde u Boliviji, u samom središtu Anda, on je odlučio da počne oružanu borbu, koja bi zatim prešla i na susedne zemlje. Uoči sastanka sa Čegevarom Mario Monhe je razgovarao u Havani sa Fidelom Kastro i rekao mu: „Došao sam da potvrdim zajednički stav rukovodstva naše partije: bolivijskom revolucijom moraju rukovoditi Bolivijci“. Fidel Kastro je predložio lideru bolivijskih komunista da se sastane sa Čegevarom. Razgovor sa Mariom Monhe o tome kako je sve to bilo vodi novinar Leonid Kosičev.

Znači, susreo si se sa Čeom, čini se 31. decembra u Njankauasi. Ispričaj nam detaljnije o tome.

Mario Monhe: Krajem decembra Fidel mi je predložio da razgovaram sa Čegevarom, da usaglasimo pozicije. On je otišao na nekoliko koraka od mene da pita nekog, gde se sada Čegevara nalazi. Odgovor je bio – u Njankauasi. Ja sam to čuo i pitao Fidela, gde je Če – u Boliviji ili nekoj drugoj zemlji. On mi je odgovorio da nije u Boliviji. Pitao sam ga još jednom: „U Boliviji ili van zemlje“. „Van zemlje“ – potvrdio je Fidel. Ali ja sam već znao da je Če na teritoriji Bolivije. Zatim mi je Fidel rekao: „Kad dođeš u La Paz, reći ćemo ti kad da kreneš i kuda“. Ja sam se iz Havane vratio u La Paz, saopštio sekretarijatu o svom dolasku i o tome da ću kasnije ispričati o svemu Centralnom komitetu.  Radi se o tome da smo se ja i Fidel dogovorili da nikome ne govorimo o tom susretu sve dok se ne završi.

Zatim sam ja doputovao u Njankauasu. Če me je čekao. Govorili su mi da me je čekao već nekoliko dana. Bilo je oko 10 pre podne kad smo doputovali i odmah smo počeli razgovor. Če je rekao: „Čuj, pre svega, želim da te zamolim za oproštenje što smo te lagali...“

Tim rečima je počeo razgovor?

Mario Monhe: Da. „To je više moja krivica, nego Fidela, - nastavio je Če. – Ja sam ga molio da tako sa tobom razgovara. Mislili smo da ne treba da ti govorimo o našem planu. Sada ti ja sve to kažem zato što želim da te zamolim da ostaneš sa nama i da predvodiš revoluciju, oružani ustanak u Boliviji. Odgovorio sam: „O tome ćemo kasnije govoriti, prvo da vidimo kakvi su ti planovi“. I počeli smo da pričamo o onome što je on zamislio.

Če je govorio o planovima ostvarenja revolucije u Latinskoj Americi, o pripremi boraca u Boliviji. On je smatrao da je armija Bolivije slaba. U našoj zemlji, kako je on smatrao, mogli su da se pripremaju odredi za revolucionarnu borbu u susednim zemljama  - u Peruu i Argentini. I u svemu tome je mogla da pomogne komunistička partija Bolivije. Če je prognozirao dugu borbu. Rekao sam mu: „Saslušaj me, možda je armija Bolivije i slaba, ali ona će se brzo pripremiti. Vi možete da joj zadate prve udarce, ali zatim će vas nemilosrdno atakovati“. „Bojiš se“, - rekao mi je Če. A ja njemu: „Ti si samoubica“.

L.K.: Nisi hteo da prihvatiš Čeov stav u onome što se ticalo partizanskog rata u tvojoj zemlji. Ali u svom čuvenom dnevniku Čegevara piše: „Mario Monhe je tražio da preuzme vojno-političko rukovođenje partizanskim ratom u Boliviji...“

Mario Monhe: Kad mi je predložio da budem lider revolucije, nisam mu poverovao. Nisam poverovao jer se pre toga dogodilo nešto što me je nateralo da pomislim da me lažu. Predložio sam Čeu da političko rukovodstvo preuzme vojnu komandu. Revolucijom je trebao da rukovodi političar. Če je odgovorio da je to nedopustivo, jer za razliku od mene on ima ratno iskustvo. I da ja mogu da idem ako ne pristajem na njegove uslove. On je smatrao da ako ja budem rukovodio revolucijom, partizanska borba nikada neće započeti, jer bih se ja trudio da je izbegnem. Zatim je rekao: „Mi ne razumemo jedno drugog. Ne prihvatam tvoje stavove“. Ja sam mu odgovorio da njegovi argumenti za mene nisu ubedljivi“. Na kraju našeg razgovora Če je rekao: „Rukovodilac broj jedan moram biti ja... Možeš da ideš...“

Ja sam odgovorio da ću o svemu informisati rukovodstvo partije i neka ono odlučuje. Ako te podrže, neka bude, ali ja ću reći svoje mišljenje.

I rastali smo se. Ali kroz nekoliko minuta Če mi je rekao da nema transporta, koji bi me odvezao, i predložio mi je da idem u centralni logor. „Ili se bojiš da budeš među nama?“, - pitao je.

„Nema problema“, rekao sam.

Tamo je bilo nekoliko Bolivijaca kojima sam rekao: „Postoje dve linije: linija partije i linija Kubanaca. Ko želi neka bira. Ne čeka ih nikakva kazna, nikakve represivne mere. Izbor je dobrovoljan. Ali ako krenete za Kubancima, ne možete delovati u ime partije. Če je rekao svojim kubanskim saborcima, da nisam podržao njihov stav. Ja sam rekao, obraćajući mu se: „Biću prvi koji će odati poštu vašim žrtvama“.

-Siguran si da će nas sve pobiti? – pitao je Če.

-Siguran sam, - rekao sam ja. – Sutra će u celom svetu podići zastave da proslave vaš podvig, ali ja to ne mogu da odobrim. Ne verujem u pobedu, ali ne želim da budem prepreka na tvom putu. Napustiću rukovodstvo partije i uopšte, neću se baviti politikom. Upravo zato ne prihvatam tvoj predlog, ali kao drug želim ti mnogo uspeha.

Mario, nadam se da u toku vaše oštre diskusije niste zaboravili o tome da je vreme bilo uoči Nove Godine? Da li ste proslavili? Kako je sve to bilo?

Mario Monhe: Proslavili smo. Svi su se okupili oko stola. Govorili smo zdravice za revoluciju u Latinskoj Americi. Prvi sam govorio ja.

Šta ste pili? Kafu ili alkoholna pića?

Mario Monhe: Kafu, naravno. Ne sećam se da je bilo alkohola.

A sledećeg dana na rastanku, koje su reči Čegevare bile poslednje?

Mario Monhe: Rekao mi je: „Trebalo bi da preseliš svoju porodicu u Kubu. Ovde će biti teško...“ „Ne, odgovorio sam, neka moja porodica ostane sa mnom. Ako me ubiju, neka to bude ovde, u Boliviji. I neka moja porodica bude pored mene“.

Kad slušaš Maria Monhe dođe ti da o njegovom susretu sa Čegevarom ponoviš reči pesnika: „sreli su se led i plamen“. I pored toga što je rukovodstvo Komunističke partije Bolivije odustalo da učestvuje u ustanku, Čegevara nije ni pomišljao da se povuče. To nije ličilo na njega. On je bio siguran da se mora započeti borba, uzdrmati zemlja. Komandante je znao da ga metak može stići svakog trena. Jer ginu oni koji se bore. Ali on je kao gladijator uvek bio spreman za smrt. Pobede u prvim borbama sa armijskim jedinicama su oduševile partizane. Ustanici su napadali iz zasede i odvodili zarobljenike. Sa njima su vođeni „politički razgovori“, a zatim su sve velikodušno oslobađali. Nije bilo vojnika i oficira koji bi ostali sa partizanima.

Odred Čea koji se zvao „Armija nacionalne slobode“ nije mogao da sakupi više od 50 ljudi. Komandante se nadao na bolivijske rudare iz Orura. Bilo je obećanje da će doći oko 20 ljudi. Ali oni se nisu žurili, čekali su kada će se završiti karneval. Če se nadao da će njegov odred kao u planinama Sijera Maestra u Kubi biti stalno popunjavan seljacima. Ali ovde u Boliviji nepismeni seljaci-indijanci nisu išli za njim, nisu želeli da se bore zajedno sa njim. Onisu bili gluvi za pozive stranca. Bilo je nemoguće ponoviti pobedničko iskustvo Kube u drugoj zemlji, u drugim uslovima, bez masovne podrške koju su organizovale političke snage unutar zemlje. Bilo je malo imati samo visoke ideje. Ali zapanjujuće je kako je takav mali odred, za kojim tragaju vladine vojske, mogao da opstane skoro godinu dana. To je verovatno taj slučaj kada se mogu primeniti patosne reči ruskog pisca Maksima Gorkog: „Bezumlju hrabrih pevamo pesmu“. Rasplet je nastupio 8. oktobra 1967. godine. Tog dana su rendžeri blokirali u planinskom klancu 17 umornih partizana, koji su zaostali za svojim odredom. Vojska je zarobila ranjenog u nogu Čea. On čak nije mogao da puca, njegov karabin je bio uništen u borbi. Pod jakom stražom komandantea su držali celu noć u školi obližnjeg seoceta La Igera. U bezizlaznoj situaciji on je bio siguran da je njegov rad bio pravedan. Na pitanje kapetana: „Zašto ste započeli ovu besmislenu akciju?“ Če je odgovorio: „Vaš mentalitet vam neće dati da to shvatite“. Ponašanje ranjenog zarobljenika, koji je bio svestan da je to njegov kraj, bilo je tako hrabro, da je izazvalo poštovanje neprijatelja.

Bolivijski zakoni su zabranjivali ubistva zarobljenika. Ali vojni vrh Bolivije je strepio da će uslediti negativne međunarodne reakcije ako dođe do sudskog procesa nad čuvenim Čegevarom. Zato je ujutru 9. oktobra doneta odluka: hitno streljati Čegevaru i reći da je poginuo u jučerašnjem boju.

Danas preko puta seoske škole u La Igeri u kojoj je on streljan stoji spomenik komandanteu. A seljaci koji nekada nisu podržali Čegevaru poštuju ga skoro kao sveca. Vremena su druga u toj zemlji u kojoj više od polovine stanovništva čine starosedeoci. U Boliviji je već u drugom predsedničkom mandatu prvi u istoriji predsednik indijanac Evo Morales. On je sam, kako je rekao, bio poklonik Čegevare od mladih godina. Evo Morales je prvi predsednik koji je posetio La Igeru da oda poštu heroju revolucije. Sadašnji bolivijski predsednik je rekao za sebe da on nastavlja delo Čegevare, ali ne sa oružjem u rukama, već mirno, demokratskom revolucijom.

Očekujte sutra i treći završni deo našeg emisije „Partizanska drama Čegevare kroz prizmu vremena“. U njemu će ponovo učestvovati Mario Monhe, vođa komunista Bolivije u vreme partizanske epopeje Čegevare u toj zemlji Anda.

Leonard Kosičev,