Evroazijski savez: problemi, perspektive

Među svim međunarodnim problemima, posle dvadeset godina postojanja „nove Rusije“, najoštrije se ističu pitanja stanja međusobnog odnosa zemalja koje su formirane na nekadašnjem prostoru SSSR-a. Preplitanje sudbina ljudi iz nekada jedinstvene države, sa dve stotine naroda koji su formirali svoju specifičnu civilizaciju, nastavljaju da uznemiravaju praktično sve slojeve naroda post-sovjetskog sveta. I to nije samo nostalgija zbog materijalnog blagostanja, već nešto mnogo dublje. Ja mislim da je to osećanje najbolje izrazio jedan antički autor koji je rekao: …“za potpunu sreću čovek mora da ima slavnu otadžbinu“. Zato, koliko god pokušavaju da ocrne sovjetsku prošlost, u zajedničkoj sudbini naroda SSSR, ostaju osećanje veličine i slave. Zato se i pojavljuje težnja za udruživanjem, zato „istoričari“ novih država i izmišljaju „slavne stranice“ u istoriji svojih naroda, a rusku istoriju, ulogu ruskog naroda pokušavaju da smanje i da precrtaju.

Tako se, na primer, u udžbenicima istorije Zajednice Nezavisnih država (ZND), koji su novcem Soroša napisani početkom devedesetih, Rusija i njen narod predstavljaju isključivo kao agresori, okupatori, kolonizatori. Izuzetak čine delimično Belorusija i Jermenija u čijim udžbenicima se naša zajednička istorijska sudbina opisuje relativno objektivno. Ipak, istorijsko sećanje naših naroda ne može da se izbriše, i granice ne mogu da podele jedinstven kulturno-istorijski i duhovni prostor. Na tom prostoru nastavljaju da žive ljudi različitog uzrasta. U svim izbornim kampanjama, predsedničkim i parlamentarnim, i ne samo u Rusiji, integracija zemalja ZND stoji izdvojeno - kao prioritet. Tako je Jeljcin uoči predsedničkih izbora 1996. godine objavio da se formira Savezna država Rusija i Belorusija, a godinu dana pre toga je potpisao naredbu u kojoj je kao glavni međunarodni prioritet ruske politike postavio duboku integraciju postsovjetskog prostora. Istina, nije došlo ni do prvog, a ni do drugog. Uzroci su različiti, ali je jedno jasno: političke odluke zahtevaju duboku naučnu proradu, prihvatanje odgovarajuće koncepcije, modeliranje procesa, planiranje. Na žalost, većina pomenutih ideja ne dobija potreban razvoj i ostaje samo politička parola jednog trenutka. I ta, već pomenuta, Savezna država. Do današnjeg dana niko ne zna šta je to. Nema teorije pitanja, nema ni presedana u svetskoj praksi (nešto slično Saveznoj državi predstavlja Bosna i Hercegovina, ali to je tvorevina privremena i prinudno formirana koja nema perspektive), nema projekta, postoje samo deklaracije o namerama. Postavlja se pitanje: a šta mi to gradimo, i da li uopšte gradimo? Želimo da poverujemo da će ovog puta ideje V.Putina o formiranju Evroazijskog saveza steći realne konture i naći ovaploćenje i u obliku naučne teorije, i u političkoj praksi. Zato što je to zahtev vremena i odgovor na izazove savremenog sveta.

Jedan oblik ispoljavanja globalizacije svetske zajednice postalo je formiranje geopolitičkih subjekata koji stvaraju svetske procese. Ti subjekti često na sebe preuzimaju funkcije država, a države istovremeno u mnogim odnosima gube svoj subjektivitet i u politici, i u ekonomiji, i u socijalnim odnosima. Na svetskoj areni su se već pojavile transnacionalne zajednice, koje izazivaju države. One su danas i najmoćniji subjekti svetske politike: 45.000 transnacionalnih kompanija, više od hiljadu transnacionalnih banaka, 16 međunarodnih finansijskih centara, sopstvene strukture štabova u obliku MMF, Svetske banke, svoja štamparija novca – FRS (Federalni sistem rezervi - centralna banka SAD - prim.prev.). Da bi se složili oni koji ne žele da se slože - postoje NATO i tajne službe SAD. Upravo to čudovište pravi svetske procese. Ono je sopstvenom snagom napravilo revolucionaran prevrat u ekonomiji: novac se otrgao od proizvodnje, postao je ne samo sredstvo za plaćanje, već i roba, i razlog za život. Kao odgovor nastaju svetska i regionalna udruženja koja se formiraju po kulturno-istorijskim osobinama . Odskoro – Velika Kina, Evropa, Indija, aktivno se integriše Latinska Amerika, a na red je došao islamski svet.

Danas svetske procese uglavnom određuju tri geopolitička centra, vodeći pri tom oštru borbu i istovremeno formirajući globalno polje napregnutosti. To su Severna Amerika, Evropa i Kina. Oni poseduju potencijal, koji ih izdvaja kao svetske lidere: samostalan ekonomski prostor sa brojem potrošača koji nije ispod 400 miliona ljudi, BDP koji iznosi najmanje 20 triliona dolara, svoja svetska valuta; oružane snage koje su sposobne da deluju u svakom regionu sveta, u Svetskom okeanu i u kosmosu; geopolitička doktrina, globalna strategija i sopstvena strategija razvoja. Rusiju smeštaju u drugi red svetskih igrača i priznaju joj status države svetskog nivoa samo zahvaljujući tome, što ona, uz prostorni položaj, poseduje nuklearni potencijal, prirodne resurse i pravno nasleđe u odnosu na geopolitičku veličinu SSSR. Međutim, sve to je nasleđe prošlosti, a nova Rusija ne stvara novi geopolitički potencijal. Rast broja milijardera, limuzina i korupcije je, na žalost, iz sasvim druge opere, koja nikako ne spada u geopolitičku. Ako današnja RF ne promeni svoju trajektoriju „razvoja“, već u sledećih dvadesetak godina mi ćemo da se otkotrljamo u treći red, među zemlje koje prodaju sirovine i koje nisu u baš povoljnoj situaciji. Mada ćemo i mi imati nekoliko desetina balističkih raketa. A gledajući na sovjetski projekat konstatujemo da on predstavlja preteču formiranja sadašnjih geopolitičkih svetskih centara. Zato je A.G.Lukašenko, koji je pročitao članak V.V.Putina u „Izvestijama“ o Evroazijskom savezu, rasturanje Sovjetskog Saveza nazvao „najdubljom, najtragičnijom greškom 20. veka“ (ranije je sam Putin o slomu SSSR-a govorio kao o „geopolitičkoj katastrofi“).

Projekat Evroazijskog saveza je vrlo aktuelan, može da ima budućnost, ali postoji ceo niz „ali“. Prvo, za kontrolisanje evroazijskog prostora i njegovih resursa, infrastrukture i tržišta bore se geopolitički centri sveta – SAD, Kina, Evropa. Plus: za uticaj na Centralnu Aziju se „bore“ i lideri tri grane islamskog sveta – Turska, Iran i Saudijska Arabija. Plus elite Turkmenistana i Uzbekistana, koje nemaju nameru da dele nacionalni suverenitet, tačnije svoju vlast. Kirgistan ima obaveze kao član Svetske trgovinske organizacije. Tadžikistan ne može da uđe u jedinstveni carinski i ekonomski prostor zato što je „izolovan“ i od Rusije i od Kazahstana. I td, i td. Od kavkaskih zemalja za Putinov predlog interes može da projavi samo Jermenija, ali ona nema zajedničkih granica ni sa Rusijom, ni sa ostalim budućimčlanovima Saveza. Sada o Ukrajini. Elita „nezaležne“ i veliki deo stanovništva želi da živi u Evropi, a ne u Aziji. Uostalom, i sama Rusija nije baš privlačan primer, pogotovo ruska provincija, a nafta i gas mada su predmet zavisti, ne mogu da budu ništa više od toga. Tim pre što Evropa drži ispred nosa Ukrajine „šargarepu“ u vezi sa njenim mogućim prijemom u EU.

Tako da stvarni pretendenti za stupanje u budući savez ostaju Rusija, Belorusija i Kazahstan. Međutim, Evroazijski savez mora da se formira, bez obzira na broj članova.On, pre svega, ne treba da se usredsredi samo na ekonomiju. Ekonomski uspesi Kineza, Indusa, Brazilaca, a pre njih i Japanaca, su došli posle povratka tih naroda nacionalnim vrednostima, spojem kulturno-istorijske tradicije sa rezultatima progresa u oblasti tehnologija. Glavna zasluga Den Cjao-Pina je povratak Kineza konfučijanstvu i „Knjizi promena“, kao i izvorima kineske civilizacije. Kao nacionalna (geopolitička) ideja Kineza čitavog sveta ponovo je simbol „Podnebeska“. Uspesi Kineza nisu samo u ekonomiji, već pre svega u obrazovanju, kulturi, nauci, socijalnoj sferi. U periodu reformi fizički rast prosečnog Kineza se povećao za 11 cm. To je rezultat razvoja ličnosti, težnji ka budućnosti. Tako da u projektu Evroazijskog saveza ekonomija treba da bude sredstvo kompleksnog razvoja čoveka i društva, a ne sama sebi cilj. Liberalni ekonomski model, odnosno zapadne vrednosti života protivureče vrednostima ruske (sovjetske) civilizacije, čije su sokove upili u sebe svi iskonski narodi Rusije i SSSR. O tome su još u 19. i početkom 20. veka pisali poznati ruski mislioci.

Ubeđen sam da će prvi uspesi Evroazijskog saveza uticati na ostale zemlje Zajednice da potraže puteve za stupanje u njega. Međutim, potencijal Saveza, čak i ako u njega stupi većina članica ZND, biće nedovoljan da bi se uspešno konkurisalo Kini, Evropi, SAD i transnacionalnom finansijskom čudovištu. Neophodno je osmisliti načela novog sveta, ujediniti sve one koji se ne slažu sa novim svetskim poretkom. Konture takvog ujedinjenja se pomaljaju: ŠOS, BRIKS, ASEAN i dr. Evroazijski savez treba da nastupa zajedno sa Rusijom, kao celina. Osim toga, treba da se pristupi formiranju samostalnog geopolitičkog centra (za početak – ekonomskog prostora). I opet – i ovde su potrebni duboko naučna teorijska osnova i pažljivo promišljena strategija.

Još je jedan ozbiljan problem na putu kretanja ka Evroazijskom savezu. To je birokratija. U godinama posle rušenja SSSR stvoren je potpuno različit od sovjetskog sloj upravljača. Sovjetski čovek na položaju imao je jak osećaj odgovornosti za deo rada koji mu je poveren. Odgovornost je bila administrativna, partijska, društvena, krivična. Čak i usmeni prigovor, administrativni, tim pre partijski, kočio je karijeru i terao na ekspeditivnost. Danas se kadrovi činovnika formiraju najmanje po profesionalnim kvalitetima; na visoku dužnost se dolazi ne radi bilo kakvih državnih ili društveno važnih postupaka, već najčešće radi lične koristi, i sopstvene i onoga, ko te na tu dužnost doveo. Rukovodeća stranka u Rusiji – takođe nije KPSS, čak ni ona iz Gorbačovljevog perioda… Ali je bez obzira na to Evroazijski savez životno neophodan svim narodima ZND, tako da je započinjanje posla na njegovom formiranju hitno potrebno. Nedavni dogovor rukovodilaca vlada ZND o formiranju zone slobodne trgovine predstavlja praktičan korak u tom pravcu. Međutim, i ovde proces može da se sudari sa birokratskim grebenima – činovnici će „hraniti“ biznis-strukture, kočeći realizaciju predsedničkih i vladinih odluka. Potreban je sistem zaštite i podrške biznis-projektima kako od strane države, tako i formiranjem sopstvene zaštite i podrške od strane samog biznisa, formiranjem svojeobraznog Ministarstva za vanredne situacije za biznis. To bi mogla možda da inicira „Poslovna Rusija“ tako što bi za osnovu uzela, na primer, patentirane teorijske radove A.R.Petrosjana „Agencija jednakih mogućnosti“ ili neke druge. A opet – bez teorije se ne može. I na kraju još jedan argument u korist Saveza. U sovjetsko vreme sovjetski rukovodioci su poštovali sledeću tezu: ako protivnik kritikuje, znači da smo mi na dobrom putu. Predlog V.Putina je na Zapadu izazvao blagu paniku i oštru kritiku. Počeli su da pričaju, i to uznemireno, o ponovnom rađanju SSSR. Daleko sam i od pomisli da se zapadni političari u vreme velike krize jako brinu za naše blagostanje: oni se brinu, pre svega, za svoje interese, što je, sve u svemu, u redu. A Evroazijski savez je u interesu naroda Zajednice! U njegovim okvirima može, i treba, da se formira zajednička (ili bliska jedna drugoj) spoljnopolitička pozicija, praksa zajedničke borbe za ekonomske interese i sistem za kolektivnu bezbednost. Zapadu je, naravno, jednostavnije da radi sa svakom od post-sovjetskih država posebno, i upravo zato naše države bi morale da se ujedine.

Leonid IVAŠOV – General-pukovnik, Predsednik Akademije za geopolitičke probleme,