Krcunove legije izbegle pravdu

Posle hapšenja bivšeg hrvatskog funkcionera Josipa Boljkovca (90) u Zagrebu, koji je optužen za ubistva iz 1945. godine, u srbskoj javnosti pojavilo se pitanje odgovornosti generala Jove Kapičića, nekadašnjeg šefa Udbe za Beograd.

 

Slobodan Marković, jedan od najpoznatijih srbskih istoričara mlađe generacije, kaže za Press da zločini protiv čovečnosti ne zastarevaju i da svi koji su imali komandnu odgovornost moraju da budu predmet istrage.

 

 

- Ne radi se samo o Jovi Kapičiću, nego i o ostalim šefovima Ozne, ali je on jedini još uvek među živima. Poznati podaci pokazuju da je u jesen 1944. na čelu Ozne za Beograd bio Slobodan Penezić Krcun, posle njega je na to mesto došao Miloš Minić dok nije prešao na novu dužnost, a u jesen 1945. došao je Jovo Kapičić. U „Popularnoj enciklopediji BIGZ-a" iz 1976, zvaničnoj enciklopediji komunističke Jugoslavije, na strani 1251. stoji da je Udba osnovana kao Ozna 14.5.1944, a da od sredine 1952. nije više vojna formacija i da radi u okviru ustava i zakona. To je zvanično priznanje da je pre toga radila iznad zakona i ustava i svi oni koji su rukovodili imaju komandnu odgovornost za sva ubistva koja su se dogodila. Ako to nije dovoljno specijalnom tužiocu Slobodanu Vukčeviću i portparolu Brunu Vekariću, onda ne znam šta im je potrebno - kaže Marković.

 

On podseća da je Jovo Kapičić u medijskim nastupima sam priznao da je učestvovao u zločinima i da je svoju funkciju obavljao bez zakonskih ograničenja. Kapičić je još pre dve godine izjavio da su u progonu četnika bili „okrutni jer su čistili smeće".

- Da su Vizental, Zurof i ostali lovci na naciste tumačili izjave zločinaca kao naš specijalni tužilac, nikoga ne bi odveli pred sud. Apelujem na specijalno tužilaštvo da, ako neće da se bavi ovim problemom, taj posao u potpunosti ostavi višem tužilaštvu u Beogradu. Više tužilaštvo bi trebalo da bude nadležno za sve zločine koji su se dogodili posle maja 1945. Ali, jedno su ratni zločini, a drugo zločini protiv čovečnosti koji mogu da se počine bilo kada i potrebno je da raščlanimo ko je za šta nadležan - kaže Marković.

On ističe da je indikativno što u arhivima BIA koji su preneti u Arhiv Srbije postoje spiskovi streljanih za razna mesta po Srbiji, ali da su uklonjeni „fajlovi" za Beograd.

 

 

- Očigledno da je to neko sklonio, imajući u vidu da će se jednog dana pojaviti neko kao Press, ko će konačno postaviti pitanje šta se dešavalo u Beogradu posle ulaska partizana - istakao je Marković.

Našem listu se juče javio i Miladin Gavrilović, direktor zadužbine Kralja Petra na Oplencu i član Komisije za istragu pogubljenja Draže Mihailovića, koji je takođe podržao inicijativu da se konačno pokrene krivični postupak protiv komunističkih zločinaca na kraju i u periodu posle Drugog svetskog rata.

- Kapičić je svojim izjavama sam sebe optužio. Ali, nije samo u Beogradu bilo streljanja, nema grada gde ih nije bilo. Ima još živih lokalnih komandanata Ozne koji su naređivali streljanja, ali od svih živih, po funkciji koju je obavljao Kapičić je „najkrupnija figura" - kaže Gavrilović.

 

 

Miloslav Samardžić, glavni urednik časopisa „Pogledi", koji dvadeset godina istražuje partizanske zločine, podseća da su Hrvatska i Slovenija daleko više otišle u rasvetljavanju ove mračne stranice naše istorije.

 

- Slovenci su otkopavali tajne grobnice, a Zagreb je povukao prvi korak raspisavši međunarodnu poternicu za nekadašnjim Titovim majorom Simom Dubajićem zbog ubistva 13.000 ratnih zarobljenika na Kočevskom rogu 1945. godine, a sad su i uhapsili šefa Ozne iz Karlovca Josipa Boljkovca zbog partizanskih zločina. Sve to je strašna ironija jer su komunisti posle rata najveće čistke pravili u Srbiji, gde to pitanje nikad nije došlo na dnevni red - kaže Samardžić.

On podseća da su se prvi masovni zločini desili još u Užicu 1. oktobra 1941, kada je komandant Užičkog partizanskog odreda Dušan Jerković izdao proglas: „Glavni cilj naše borbe je uništenje naših klasnih neprijatelja."

- Komunisti su tada pohapsili i streljali preko 400 osoba. Slično se dešavalo i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i Sokolskog doma pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak. Komunisti su to zvali „drugom fazom revolucije". Novi veliki talas zločina pokreće se krajem 1943, kada su partizani pokušali povratak u Srbiju. Među najzverskijim bila je likvidacija porodice Radić u selu Mali Požarevac, koju su izvršili partizani iz Kosmajskog odreda, pod komandom Marka Nikezića. „Druga faza revolucije" završila se kada je došla Crvena armija oktobra 1944. godine. Hrvatski komunista i Titov biograf Dušan Bilandžić zabeležio je Titovu izjavu na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali." Sudbinu prestonice, u odgovarajućoj srazmeri, doživeli su i svi drugi gradovi u Srbiji - kaže Samardžić.

 

 

Istoričar Miloslav Samardžić kaže da o „politici" novih vlasti najbolje govori izjava Milovana Đilasa posle oslobađanja Beograda: „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi."

- Arhivski zapisi iz tog vremena kriju pravu prirodu tog režima. Josip Broz Tito je u govoru na Banjici novembra meseca rekao: „Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti", dok je prva izjava „poludivljeg" Slobodana Penezića Krcuna glasila: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo."

 

 

Deset komunista za koje postoji osnovana sumnja da su učestvovali u likvidacijama „narodnih neprijatelja" u Kragujevačkom okrugu kasnije je proglašeno za narodne heroje: Milan Ilić Žuća iz Trešnjevice, komandant Prvog šumadijskog odreda „Milan Blagojević", učiteljica Božidarka Damjanović Kika iz Paraćina, Stanislav Sremčević Crni iz Guncata, Branko Kovačević, zvani Žika Mornar, iz Crne Gore, Dušan Petrović Šane, pomoćni kamenorezački radnik iz Kragujevca, Milić Radovanović, student iz Vinče, Slobodan Minić iz Banje, Raja Nedeljković iz Grošnice, Lazar Mićunović, student iz Crne Gore i Mijalko Todorović iz Dragušice.