Defektna optužnica - Kako napreduje proces protiv generala Mladića

Tužilaštvo MTBJ tek što je objavilo novu, treću po redu optužnicu protiv generala Ratka Mladića.[1] Sada Generala čeka da se ponovo pojavi pred sudom, kako bi odgovorio na pitanje o tome da li se po novoj optužnici oseća kriv ili ne. Praktično, istovremeno sa tom optužnicom doneta je odluka suda u vezi sa zahtevom Odbrane da se optužnica prizna za defektnu. Sud je odbio zahtev Odbrane.[2]  Međutim, defektnost optužnice uopšte ne treba da se „konstatuje“, ona je očigledna.

Tako, na primer, optužnica okrivljuje Mladića za ubistva po čitavoj teritoriji Bosne. Ali, gde, kada i ko je ubijen – o tome su podaci, lepo rečeno, jako-jako uopšteni. Tako se konstatuje da je ubijeno „najmanje šest ljudi“ ili „otprilike njih devetoro“. Posebno „ubedljivo“ izgledaju tvrdnje o ubistvima  „jednog broja lica“ čas ovde, čas onde (naravno, bez ukazivanja tačnog vremena i mesta). Čak i kada se govori o ubistvu samo „jedne osobe“ nema imena i ostalih podataka, neophodnih  za identifikaciju. Nema informacija ni o mestu, ni o vremenu kada je ubistvo izvršeno. Samo se kaže opština ili grad. A vreme se ponekad navodi kao period, na primer „u periodu između aprila i maja 1995. godine“ i tome sl, itd. Takav „dokument“ može bilo ko da smandrlja. Očigledno je da je prema takvoj izjavi nemoguće napraviti odbranu.

Koliko su sudije morale da se preznojavaju dok su  izmišljale „argumente“ u korist tužilaštva govori, na pr. sledeći hokus-pokus. Odbrana je tvrdila  da su u ranijim odlukama Tribunala (naprimer, u procesu Naletilić i Martinović) sudije zaobišle one tačke optužnice, po kojima tužilaštvo nije navelo tačno vreme kada su izvršeni zločini, koji terete optužene. U Haškom tribunalu  takva praksa je obavezna. Da bi se otkačile od neprijatnog presedana, sudije su  kod R.Mladića izmislile sledeći argument: kao, proces protiv Naletilića i Martinovića se razlikuje od procesa R.Mladiću, jer je u prvom slučaju jedan od optuženih lično izvršio zločine, a generala Mladića, zamislite, ne optužuju da je zločine vršio lično. Tako da, zbog toga, navedeni presedan ne može da se iskoristi u ovom drugom slučaju. Šta da se kaže, neverovatan zaključak! Uostalom, ovo još jednom pokazuje neprofesionalizam sudija, a najvažnije – njihovu nesposobnost da čvrsto zaštite optužnicu tužilaštva. Proces nije ni počeo, a sudije već moraju da za uši  izvlače tužioce iz kaljuge njihove sopstvene krivice. Ali, oni ipak rade za dobro svih, pa nema veze što su se, dok su ih izvlačili,  i sami do guše našli u njoj!

Postoji još jedna „sitna tajna“  - zašto je sud krenuo od zahteva da se i tako otvoreno defektan dokument prihvati. Stvar je u tome, da je predsednik veća u ovom slučaju onaj isti sudija koji je  u svoje vreme, (pre hapšenja Generala) potvrdio optužnicu protiv R.Mladića. Zato bi priznanje defektnosti optužnice značilo istovremeno i njegovo priznanje da je njegov lični rad  defektan. Istovremeno, dokazanost da je optužnica otvoreno defektna predstavlja bazu za diskvalifikaciju sudije A.Orija, ne samo iz sastava sudskog veća po predmetu generala Mladića, već i kao sudije uopšte. Uostalom, istine radi, treba da se kaže da se u tome on ni malo ne razlikuje od drugih sudija, koji su isto tako potvrđivali optužnice, koje nisu bile potkrepljene   realnim dokazima (na primer, to je učinio sudija Kvon, koji je 2003. godine potvrdio optužnicu protiv V.Šešelja, iako nije imao stvarne dokaze o njegovoj krivici – šta više, ti dokazi nisu nađeni ni za proteklih 9 godina!).

Bez obzira na to, tužilaštvo očekuje da dokaže takvu sakatu optužnicu. Da pogledamo šta može da dokaže.

Pokušavajući da unekoliko zagladi neprijatan efekat, sud je odlučio da igra po principu „i po babu, i po stričevima“, prikazujući „objektivnost“: pošto je odbio jedan zahtev Odbrane, sud je prihvatio drugi.[3] Odbrana je zahtevala da se odbije zahtev tužilaštva o vođenju dva procesa, umesto jednog. Prvo je trebalo da dođe do procesa o Srebrenici. Stekao se utisak da se ta optužba može vrlo lako dokazati tako da je to, eto, garantovana osuda. Takvu sigurnost omogućuju već završeni procesi u vezi sa Srebrenicom, po kojima  su svi optuženi proglašeni za krive, a što je najvažnije, sud je „pravno konstatovao“ da događaji u Srebrenici u julu 1995. godine predstavljaju genocid. Međutim, ako se svaki taj već završeni proces proanalizira pažljivije videćemo da je glavni svedok, u suštini, jedno isto lice, koje je trčalo sa jednog procesa na drugi i davalo lažne izjave u zamenu za promenu svoje spoljašnosti i preseljenje u drugu državu. Na četiri procesa okrivljeni su dali iskaze kojima optužuju svoje saborce, u zamenu za ukidanje optužbe  za genocid protiv njih lično. Na jednom procesu optuženog je branio advokat protiv volje optuženog i taj advokat nije štitio interese branjenika. Uostalom, i kompletna odgovornost tih lica je građena na unapred proglašenoj krivici generala R.Mladića i R.Karadžića. Sada predstoji da se dokaže krivica lično Mladića i Karadžića. A to nije isto. Tim pre, što tribunal zna da se general Mladić neće braniti od optužbi, već će dokazivati krivicu stvarnih zločinaca. Tako da je sigurnost tužilaca da će „Srebrenica“ za njih biti samo šetnja malo preterana. U stvari, ni tužilaštvo, ni sud nisu želeli i ne žele taj proces. Zahtev da se po jednoj optužnici suđenje brzo završi predstavlja najobičniju igru sa publikom i pokušaj da se Odbrana odvuče od stvarno važnih poslova, tj. od više miliona stranica materijala, koji prate optužnicu.

Ivan Ivanov,