Američki cezarizam – „MOŽE BITI SAMO JEDAN“

Piše: Branko Radun  
 
Ceo svet je posmatrao uživo smrt svrgnutog lidera Libije. Iako je egzekucija nad Sadamom Huseinom i smrt utamničenog Slobodana Miloševića imala istu težinu, ipak su snimci mučenja živog i ponižavanje mrtvog Gadafija donelo novi i dosada neviđeni nivo medijske brutalnosti i otvorenog zastrašivanja. Nikada do sada nije Amerika javno osudila na smrt nekog lidera neke države i on bio na očigled celog čovečanstva hvatan kao životinja, mučen pred kamerama i brutalno ubijen, da bi se na kraju i njegovo mrtvo telo izložilo poruzi. Scene eksplicitnog nasilja i varvarski običaji su se uklopili u potrebu da se od strane Amerike pošalje poruka „kako prolaze loši momci“.
 
Zapadne i svetske mase su, kao nekada one u rimskom Koloseumu, bile fascinirane, pa i oduševljene orgijom smrti i nasilja. Zanimljivo je da su u prekidima gladijatorskih igara, u vreme „tajm auta“ vršene egzekucije nad osuđenima na smrt, u čemu su posebno uživali mnogi, pa i sami rimski imperatori. Isto tako su stari Rimljani voleli da vide smrt onih varvara koji su se drznuli da im se suprotstave (zvuči poznato).
Moderni mediji kombinuju preveliku količinu fiktivnog nasilja u filmovima i serijama sa onim „realnijim“ i dokumentarnijim, dakako politički instrumentalizovanog. Tako i sada u globalnom medijskom Koloseumu, osuđen na smrt „varvarin iz Sahare“ (javno i medijski) od strane Hilari Klinton, koja je rekla da on treba biti ubijen ili uhvaćen, i biva ubijen i masakriran pred očima čitavog sveta. Ovaj postupak javne osude na smrt političkog vođe jedne zemlje i egzekucije od strane paravojnih formacija ima brojne aspekte i posledice.

Na ovaj način se direktno uvodi nešto poput rimskih proskripcija u kojima se politički protivnik Rima osuđuje na smrt. a svako ko ima priliku može da ga ubije i nekažnjeno opljačka. Neki bi to nazvali i zakonom linča. Ovakva medijska osuda na smrt mimo suda i egzekucija mimo zakona je višestruka poruka. Na prvom mestu Amerika pokazuje domaćoj i svetskoj javnosti kako prolaze oni koji joj se protive, demonstrira primarnu političku moć – da uništi protivnika.

Dakle u predvečerje drugog talasa globalne krize Amerika želi da kaže „ok, mi smo do sada igrali u rukavicama, ali kako je sada veliki ulog, skidamo rukavice i pravila se menjaju“. Niče bi rekao da je to na tragu njegovog „natčoveka“ kome su zakoni i moralne norme ograničenja smišljena za slabiće.

No, iako je Hilari možda i morala otići u Libiju da ohrabri marionetsku vladu i naručiti ubistvo da bi održala krhku provizornu upravu, koja bi se mogla lako urušiti, ovaj potez ima šire reperkusije od same Libije, pa i Afrike. Američki establišment je svestan rizika od finansijskog i monetarnog kolapsa pa stoga nastoji pre „dana D“ da sredi stvari u „donjem dvorištu“. Ovo je i poruka potencijalnim rivalima koja pokazuje spremnost da se ide do kraja. Predsednik Obama, koji je bio malo u senci, da ne rizikuje kao „nobelovac mirotvorac“ negativne poene u krvavom afričkom piru, se ipak oglasio zaključkom da je „rasplet u Libiji dokaz neospornog liderstva SAD u svetu”. To znači da je pad Libije u njihove ruke i scena „pornografije umiranja“ poruka i Moskvi i Pekingu, a i drugima, da paze šta rade i da se ne mešaju u njihove planove.  
Amerika je u tranziciji koja ima svoje faze, a ključne reperne tačke su „pad berlinskog zida“, 11. septembar i sada ulazak u drugu fazu globalne krize. Amerika se transformiše od demokratske republike sa vojskom u vidu narodne milicije u agresivnu imperiju sa profesionalnom vojskom, uz koju idu i „pomoćne trupe“ (što bi bila i definicija NATO-a). Na unutarnjem planu to znači odumiranje starih republikanskih institucija (demokratije, izbora, medija) i uspon moći magnata korporativnog i finansijskog sektora. Moć novca je potpuno trijumfovala nad ovim institucijama starog poretka i "američkog načina života" koji neki ideološki desni republikanci ili naivne demokrate prizivaju sa nostalgijom. Stara Amerika više ne postoji.

Na spoljnjem planu se formira nezaustavljivim procesom mehanizam imperijalne ekspanzije u kome ključnu ulogu imaju umreženi interesi bankara, energetskog biznisa i vojnoindustrijskog kompleksa. Kako Amerika gubi privrednu dominaciju i kako tone u more socijalnih protivrečnosti, kao jedini izlaz iz „dužničke krize“ se vidi u ostvarivanju dodatnog profita, kroz ratnu ekspanziju spolja i jačanje i stabilizaciju vojnoindustrijskog sektora iznutra. To je istorijski proces koji je nekada prošao Rim tokom drugog, pa i prvog veka pre Hrista. Od repbulike sa jakim građanskim pravom i institucijama kroz krize i ratove se stvara imperija u kojoj na vlast dolaze generali i tajkuni koji zavode diktature. A jedna od institucija tog tranzicionog vremena su i proskripcije koje služe da se „efikasnije“ eliminišu politički protivnici. 
Sve ovo, i mnogo toga sličnog, nam govori da i Novi Rim ide stopama antičkog, te da bukvalno prolazi gotovo identične faze razvoja. Mi smo danas u vremenu kada se na horizontu budućnosti mogu nazreti novi američki Cezari, ili barem u početku oni koji bi imali cezarističke ambicije. Oni će mehanizmom neprekidne spoljnje agresije i unutrašnje represije nastojati održati sistem i proširiti moć. Ciceron je kritikujući Cezara rekao da je on sa rimskim legijama pljačkao Gale a sa tim novcem je kupovao socijalni mir i podršku masa, pa i senata. Onda je uz podršku senata i javnog mnjenja stvarao nove legije sa kojima je išao u nova osvajanja i pljačku i opet jovo nanovo. Ovo je izvrstan antički opis tog fenomena – svojevrsnog zatvorenog kruga i međusobne uslovljenosti spoljnje vojne ekspanzije i izlaska iz privredne i socijalne krize.

Tako shvaćen imperijalni mehanizam ekspanzije je nezaustavljiv i naivni zahtevi „Okupatora Vol Strita“ da se Amerika bavi ekologijom i hortikulturom umesto da gaji nove ubilačke tehnologije će nasmejati svakog ko iole razume realnost američke megamašine. Kad se tome doda da su i sami „Okupatori“ simulacija pobune koju u velikoj meri sistem pušta kao izduvni ventil, što potvrđuje i činjenica da ih savetuju „otporaški“ globalistički revolucionarci, stvar postaje još jasnija. 
No to ne znači da američki sistem iznutra neće imati ogromne tenzije i iskušenja, koja naravno neće moći doveka artikulisati „naivni“ momci sa bruklinskog mosta koji se „bore za mir u svetu i prestanak ulaganja u naoružanje“ i koji upadljivo ignorišu pitanje odgovornosti predsednika Obame i administracije za socioekonomski kolaps u Americi. Novi Rim će kao i stari proći bolne socijalne konflikte koji ko zna do koje mere mogu esklairati, ali koji će svaki put zbog mehanizma imperijalne uslovljenosti izazvati i nove represije ali i nove spoljnopolitičke agresije. Amerika kakvu smo poznavali je prošlost, nastupa nova faza otvorenijeg i agresivnijeg imperijalizma u kojoj neće biti milosti kako prema „protivniku“ tako i prema „saveznicima“. 

Poput antičkog „parnjaka“ i Novi Rim praktikuje osvajanje država i resursa kroz neku vrstu zajedničkog delovanja sa „pomoćnim trupama“ saveznika koji dobijaju procenat od plena. Danas Francuska i Engleska kao „podizvođači“ naročito oličeni u predsedniku Sarkoziju odrađuju posao u Africi isterujući pre svega Kineze, a kajmak će ipak otići onom ko vodi igru. Iako predsednik Obama nastoji da u rušenju i ubistvu varvarskog vođe iz Tripolija (ali i drugih režima) dobije deo pripadajuće slave zbog nastupajućih izbora koju je medijski pohlepno prigrabio Sarkozi, ipak je jasno ko je ko u hijerarhiji. Da ipak ne bi bilo zabune oko uloga pobrinula se „državna sekretarka“ odlaskom u Tripoli kada je rekla da moraju naći Gadafija „dead or live“.  

Sve ovo nam govori da Amerika danas ima elitu koja ni na tren ne pomišlja da nekom rivalu ustupi ni za jotu bilo gde u svetu, pa čak i u slučaju finansijskog kraha sistema. Šta više ovim se demonstrira ne samo da američko ekonomsko slabljenje i sistem na ivici bankrota ne samo da ne smanjuju spoljnopolitičke apetite, već naprotiv. Postojeći regionalni rivali Amerike su shvatili poruku „smrti“ i svesni su da je lestvica u takmičenju u istorijskom plej ofu sukobu sila (kojih je posle svakog „kruga“ sve manje) podignuta znatno više. Novi Rim je pokazao svoje pravo lice i oni koji žele da opstanu ili ojačaju – dobijaju izazov u vidu odlučnog stava da „na kraju može biti samo jedan“. Ko sme da prihvati američki globalni izazov - to je pitanje veka?

WWW.VIDOVDAN.ORG