Prošlo je tačno tri meseca od postavljanja barikada na severu Kosova i Metohije. Odluka takozvanih kosovskih vlasti da zabrane ''uvoz'' robe iz centralne Srbije bila je varnica koja je nagoveštavala moguću vatru. Pokušaj pripadnika specijalne policije ''ROSU'' da na administartivnim prelazima rasporede pripadnike ''kosovske carine'' raspalio je oganj na severu pokrajine. U proteklih 90 dana na hiljade ljudi se smenjivalo na administrativnim prelazima čvrsto rešeni da će i ovu bitku dobiti. Kako je vreme odmicalo barikade su bile jače a ljudi na njima sve odlučniji. Čak i oni koji su u početku sa rezervom pratili situaciju počeli su da menjaju mišljenje, počeli su da ih podržavaju. Njihova hrabrost ih je naterala na to. Vatra je ozbiljno počela da gori. Danonoćno su sa njima bili predstavnici srpke Vlade, ne baš najomiljeniji, ali je opšti cilj potisnuo sve netrpeljivosti. Svašta se izdešavalo na barikadama, bilo je i sukoba, ranjenih.
Moram da pomenem da je od postavljanja barikada pritisak na nas ''južne Srbe'' pojačan.
Pripadnici KFOR-a i EULEKS-a kažu nisu ništa znali o namerama Prištine, ali ih to mesec i po dana kasnije nije sprečilo da pokušaju da prevezu pripadnike te iste takozvane carine na prelaze. Oni to rade u ime ''premijera'' Hašima Tačija. Treba pomenuti da je početkom septembra od beogradskog pregovaračkog tima priznat ''carinski pečat Kosova''. Od tog trenutka se EULEKS, koji je na prelazima bio zadužen za carinu, pretvara u taksi službu jer im se smisao misije na severu sveo na to da li će i kako će, pripadnike ''kosovske carine'' prevesti do prelaza. Statusna neutralnost ne postoji, oni su otvoreno na strani Prištine. A Priština...
Onda je Srbija dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, pod teretom kosovske krize.
U prvih mesec i po dana ''premijer'' Hašim Tači svakodnevno je slao poruke kako on ima ''plan za sever Kosova'', kako 16. septembra zauzima prelaze Jarinje i Brnjak i slično. Više politička predstava za Albance nego što ga je neko stvarno slušao na barikadama. Ovako su u kratkim crtama Srbi u južnom delu pokrajine posmatrali situaciju na severu u prvih mesec i po dana i podržavali svoju braću u svakom trenutku. Na našu ponudu da treba u grupama da odlazimo i budemo sa njima poručili su nam ''neka, zaustaviće vas kod Vučitrna i znaće gde ste bili. Rizik je prevelik''. Nastavili smo mi i dalje da pratimo i komentarišemo dešavanja na severu. Tri meseca u centralnu Srbiju idemo alternativnim putevima. Barikade nisu poremetile rad bolnice, fakulteta, škola. Jeste rad otežan, ali nije prestao.
Moram da pomenem da je od postavljanja barikada pritisak na nas ''južne Srbe'' pojačan. Srbima koji žive u većinski albanskim mestima ove jeseni drva su bila skoro duplo skuplja. Cepali su nam srpske lične karte, vozačke dozvole, oduzimali su nam srpske registarske tablice. Isključuju nam struju, tuku nas, kažnjavaju... Svako vozilo hitne pomoći koje se kretalo iz centralnog dela put bolnice u Kosovkoj Mitrovici je bukvalno na delove rasklapano od strane kosovske policije. Izgovor je bio da slučajno ne prevoze lekove i sanitetski materijal iz centralne Srbije dok traje zabrana. Čak su lekare, koji su bili u pratnji težih bolesnika, maltretirali pitanjima šta će im u kolima hitne pomoći jedna infuzija, injekcija i špric. Svaki komentar je suvišan. Ali to je stara kosovska priča. Oni su poznati po revanšizmu, to smo bar živeći sa njima dobro naučili.
Kada Beograd ''pere ruke'' on sve prepusti lokalnoj samoupravi.
Onda je Srbija dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, pod teretom kosovske krize. Plamen vatre na severu pokrajine kao da tog trenutka počinje da slabi. U prvi plan izbijaju predstavnici četiri opštine sa severa Kosova i Metohije i odjednom globalni problem postaje samo njihov, lokalni. Beograd prelazi u navijače i to ne one sa severa i juga već sa zapadne tribine. To su oni koji bez većeg uzbuđenja prate igru na terenu. Nekada ti se čini da navijaju, a nekada ništa, tajac. Da bi ih oni najglasniji pokrenuli obično uzvikuju ''javi se zapad''. Na severu pokrajine tada nastaje komešanje. Mnogo ljudi, različite priče. Neko proturi vest da je čuo da će im Beograd ukiniti plate ako ne uklone barikade. Glasina koja udara tamo gde najviše boli. Neko se među njima zapita: da nije to izgovor za gašenje srbskih institucija? Predsednici četiri opštine nisu u Beogradu postigli dogovor sa predsednikom. Tačno posle tri meseca pomera se deo barikada i oslobađa jedna traka za prolaz vojnika KFOR-a. EULEKS još iz ćoška vreba hoće li ili neće da prevozi ''kosovske carinike''. Iako predstavnici četiri opštine sa severa Kosova nisu bili ti koji su dozvolili uspostavljanje misije EULEKS u pokrajini, od njih se očekuje da se dogovore sa pomenutima. Čuje se doduše, sa zapadne tribine, da EULEKS može da prođe ali bez ''kosovskih carinika''. Usmeno, ali i to se valjda računa.
Srbi iz drugih krajeva Kosova i Metohije već prepoznaju scenario. Kada Beograd ''pere ruke'' on sve prepusti lokalnoj samoupravi. Tako je bilo kada su nama isključili struju, telefone.... Vatra na severu Kosova još uvek gori ali šta će biti dalje? Hoće li hrabri Srbi ostati dosledni u svojim zahtevima? Imaju li predsednici opština Zubin Potok, Kosovska Mitrovica, Leposavić i Zvečan tu neophodnu harizmu da priču o barikadama dovedu do kraja, bez obzira na cenu. Pred manje teškim zadacima, bez jasne pomoći Beograda, naši predstavnici Lokalne samouprave to nisu uspeli. Ne želimo da se to desi Srbima na severu pokrajine!
