Precena „resetovanja“ odnosa

Sveža misao koja se ovih dana začula iz Vašingtona sastoji se u tome, da je mnogo više koristi od „resetovanja“ trgovinskih odnosa uspela da izvuče Moskva nego Vašington. To jest, ispada da su američki političari izgubili pri trgovini. Američki fond „Nasleđe“ (Heritage Foundation) je u vezi sa tim organizovao konferenciju „Rizici resetovanja“ čiji je glavni gost bio pi-ar predstavničkog doma u Kongresu SAD Džon Bejner, koji je odmah konstatovao da je vreme da Barak Obama „resetuje takvu politiku“.

Detalji ove konferencije, na kojoj su svi jednoglasno izvređali  Obamu i njegovu administraciju zbog „naivnosti“, Kremalj zbog odstupanja od demokratskih normi u svojoj kući i političke pokvarenosti u inostranstvu, dovoljno su interesantni, a  da se ostave bez komentara. Nastup glavnog govornika je nazvan prilično pretenciozno: „Obnova američke isključivosti“. U njemu je Bejner zahtevao da „prestane igra sa principima“ i, konkretno, upozorio da će pitanje o prijemu Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju „moći da se razmatra onda i samo onda“ kada se obezbedi poštovanje teritorijalne celovitosti Gruzije. Temu „uvređene Gruzije“ je toplo podržao i kongresmen Majkl Terner: „Kako da se ne proda oružje za odbranu zemlji, čiji vojnici ratuju rame uz rame sa Amerikancima u Avganistanu?“ Iz njegovih reči proizilazi da je Gruzija – glavni saveznik. Naravno – na Kavkazu. Naravno, zna se i - protiv koga.

Kongresmen Dag Lemborn, koji vodi podkomitet za energetiku i prirodne izvore nije zaboravio da podseti kako je za susede Rusije opasna „energetska zavisnost od nje“. A pošto se setio i sukoba, započetih na Arktiku  direktno je rekao da Amerika svoje neće dati, makar i ne učestvovala u tako „duboko poročnom“ međunarodnom ugovoru kakav je Konvencija o pomorskom pravu. Uostalom, nju su potpisale (samo) 162 države planete. Krucijalnoj rečenici kongresmena o tome da je on „uopšte protiv svega što bi moglo da dozvoli da nam, ko god da je,  diktira uslove našeg suvereniteta“,  nedostaje, kako mi se čini, logičan kraj: „i da nam smeta da mi drugima diktiramo naše uslove“.

Ta antiruska galama u sali, krcatoj kongresmena SAD, u citadeli „najpametnijih glava“ američke spoljne politike nije mogla, a da ne znači neki konkretan zadatak. Jer današnji odnosi između Rusije i SAD zahvaljujući Obaminom resetovanju su takvi da je, prema rečima „urednika za specijalne zadatke“ agencije „Rojter“ Kristi Friland, „krupni zapadni biznis jednostavno oduševljen kako sa njim sarađuje najviše rusko rukovodstvo“.

Ali bez obzira na to, nešto duboko uznemiruje oce američke politike. Odgovor može da se  potraži u citatu izlaganja samog pi-ara predstavničkog doma Džona Bejnera: „U Rusiji je sve postavljeno tako, da se unutrašnja kontrola maksimalno postroži. Najbitnije ekonomske grane su nacionalizovane. Guše se nezavisna sredstva informisanja. Članove jake opozicije prebijaju i bacaju u zatvore. Svoje prirodne izvore  Rusija koristi kao oružje, a sarađuje sa nestabilnim i opasnim režimima. U korišćenju starih metoda i starog načina razmišljanja u Rusiji mi vidimo samo pokušaj da povrati snagu i uticaj - u sovjetskom stilu.“

„Da povrati snagu i uticaj“ – toga se boje, i zato su uznemireni američki kongresmeni. Pišu u množini zato što Bejner i nije tako usamljen u svojim osećanjima. „Radio Sloboda“ u vezi sa tim citira izvršnog direktora Centra za nacionalne interese u Vašingtonu Pola Sondersa: „Ne vidim ništa čudno u tome što je on (Džon Bejner. – J.P.) dodirnuo rusku tematiku. Njegovo izlaganje, kako sam ubeđen, odražava zabrinutost mnogih republikanaca sa Kapitola zbog strategije Obamine administracije prema Rusiji. A u širem smislu – zabrinutost mnogih  Amerikanaca zbog situacije u samoj Rusiji i zbog postupaka ruske vlade. Ključno pitanje je neodređenost - kako će na Rusiju i na američko-ruske odnose da se odrazi odluka ruskog premijera Vladimira Putina da se ponovo kandiduje za predsednika.“

Među-zaključak: Putin kao predsednik Rusije ne zadovoljava američki kongres. Kongresmeni bi želeli drugog.

Pri tom se Amerikanci odavne ne ustručavaju zbog tuđeg nacionalnog suvereniteta, zbog tuđih lidera i vlada. Klasičan primer su pozivi za izvođenje „tajnih operacija“ protiv Irana, između ostalog i fizičkim uklanjanjem rukovodilaca iranskih specijalnih službi, koji samo što su se čuli u Kongresu SAD. Bivši saradnik CIA Ruel Mark Gerekt tamo je rečeno ovako objasnio: „Ne mislim da se ti ljudi stvarno mogu zaplašiti, da im se može privući pažnja, a da prvo neko od njih ne bude ubijen“. Kongresmen Piter King, koji je takođe govorio na istom mestu izjavio je da nikakve varijante postupaka prema Teheranu, pa i vojnih, ne treba da se gube iz vida.

U stvari, oni nikada i nisu gubljeni iz vida.

„Radio Sloboda“ smatra da su predstavnici američkog poslovnog sveta Bejnerovo izlaganje primili kao uznemirujući znak u očekivanju glasanja u Kongresu u vezi sa obnavljanjem normalnih trgovinskih odnosa sa Rusijom. Međutim, Bejner je glasanje o prijemu  Rusije u  Svetsku trgovinsku organizaciju direktno povezao sa rusko-gruzinskim oružanim konfliktom iz 2008. godine. „Administracija je dužna da razreši tu bezizlaznu situaciju, - izjavio je – vodeći računa o poštovanju teritorijalne celovitosti Gruzije. Tako, i samo tako će pitanje prijema Rusije u STO zaslužiti da se o njemu raspravlja“.

Da malo razmislimo: danas Amerika dozvoljava ili ne dozvoljava, pa - i Rusiji, samo ono, što ona hoće da bude dozvoljeno ili da ne bude dozvoljeno. Ukidanje izmena Džeksona-Venika [1] je takođe unutrašnja stvar Amerikanaca. I nasilno oduzimanje od Srbije i predaja vlasti na Kosovu albanskim banditima, a Libijskoj Džamahiriji - u ruke proameričkih bojovnika  - takođe je samostalna odluka američkih kongresmena. Povezivanje pristupa Rusije Svetskoj trgovinskoj organizaciji sa predajom Južne Osetije i Abhazije takođe predstavlja njen izbor. Pravljenje ograde od raketa oko ruskih granica uz priče o nuklearnom razoružanju, kao što smo se ubedili, predstavlja večitu želju naših „prijatelja po resetovanju“. Sve je baš tako. Pa onda – šta to može da natera Rusiju da odbaci svoje nacionalne interese kako bi ugodila samo onome, što odgovara normama i propisima o ponašanju, nastalim  na reci Potomak?

Ne znam zašto, ali listajući poslednjih nedelja elektronske stranice američkih listova, ja sam se sa gorčinom prisećala „Svetog saveza“ tri imperatora – prvog, i kako se zna, jedinog u istoriji – pokušaja ruskog imperatora Aleksandra Prvog da iz međunarodne politike istisne njenu lažljivu suštinu i krv i da zauvek učvrsti obavezu vlasti da narodom upravlja u duhu „ljubavi, istine i mira“.

Potpisan pre skoro punih dvesta godina od strane imperatora Franca Prvog Austrijskog, kralja Fridriha Vilhelma Trećeg Pruskog i imperatora Aleksandra Prvog, on je ostao kao nemi prekor Evropi koja je od tada preživela dva svetska rata. A laž i krv sve do današnjeg dana ostaju glavno oružje na svetskoj političkoj areni. U pozadini povratka u Kremalj V.Putina, koji se već nazire, u SAD je pojačana kritika rusko-američkog „resetovanja“, koje reklamira administracija Baraka Obame. Jaki napadi i pozivi  da se preispita saradnja sa Moskvom koja je, kako smatraju Amerikanci, za dve godine dobila mnogo više koristi od Vašingtona, namerno su se začuli iz usta Džona Bejnera, pi-ara donjeg doma Kongresa republikanaca. «TheWallStreetJournal»je to nazvao „jednodnevnim jurišom“ na politiku administracije Obame u vezi sa Rusijom. “Sjedinjene Države treba da insistiraju da Rusija „resetuje“ svoju politiku. Ako je potrebno da se pokažu zubi da bi se to dogodilo – Dom predstavnika je spreman da odobri potrebne mere“ - VVS citira pi-ara…

Pa, gospodo, nama preostaje samo jedno – da nam se u rukama nađe dobra palica. Kako bismo imali čime da pročačkamo te zube.

Jelena Pustovojtova,

_______________________

[1] Zahtev za ukidanje uobičajenih trgovinskih odnosa sa zemljama u kojima se krše ljudska prava, iz 1974. godine. Prim.prev.