Šta je Ježi Hofman prećutao?

Novi film Ježija Hofmana „Varšavska bitka 1920.“ koji je posvećen događajima Sovjetsko-poljskog rata 1920. – 1921. će, sasvim sigurno, imati veliku prođu na Zapadu. Pre svega – zbog propagandnog naboja usmerenog protiv Rusa, koji je i glavna odlika filma… O ogromnom propagandnom potencijalu filma je govorio još V.I.Lenjin, a bioskop i u 21. veku ostaje snažno sredstvo delovanja na mase. Premijeri filma je prisustvovao predsednik Poljske Bronjislav Komarovski sa suprugom, a film je već 30. septembra počeo da se daje ne samo u poljskim bioskopima, već i u inostranstvu.

Kako je poznato, Sovjetsko-poljski rat je bio vrlo žestok. Crvena armija je uspešno nadirala u zapadnom pravcu, rušeći odbranu belih poljaka, došla je do Varšave gde je zatim, ipak, poražena i bila prinuđena da se vrati. Kao rezultat – tzv. „kresi vshodni“ (polj. - istočni krajevi, tj. istočne granice prim.prev.), tj. teritorija Zapadne Belorusije i Zapadne Ukrajine je ostala pod Poljskom. Poraz Crvene Armije kod Varšave 1920. godine u poljskoj istoriografiji se naziva „Čudo na Visli“ zbog toga, što je ta pobeda spasila Poljsku od neminovne propasti. Tema Sovjetsko-poljskog rata prolazi kao crvena nit kroz svu poljsku istoriografiju, i predstavlja polaznu tačku poljskog patriotizma novijeg vremena u njenom rusofobskom izdanju. Datum Varšavske bitke je datum-simbol, političko-psihološki međaš, znak-izraz večite, po mišljenju Poljaka, suprotstavljenosti zaštitnice zapadne civilizacije – Poljske i „ruskih varvara“. 

Glavna poruka režisera: do „čuda na Visli“ je došlo zahvaljujući vojnom geniju pukovodca Juzefa Pilsudskog. Film je smešten u istorijski žanr, i u njemu ima svega: i neustrašivi napadi konjice, i hrabri postupci glavnih junaka i scene romantične ljubavi. Jedino nema prave istine o tim dalekim događajima, jer u planove Ježija Hofmana nije ni spadalo pravljenje pravednog, stvarno realističnog filma o njima.

Odavno je konstatovano da je poljski patriotizam moguć samo kada se „pojedu“ susedni narodi. Novinar Jan Juzef Lipski je u članku „Dve otadžbine – dva patriotizma“ podvrgao bespoštednoj kritici tu poziciju. J.Lipski, veteran poljske armije – Armiji Krajovoj, bio je protiv Rusa, ali je bio i intelektualac. Zato se zapitao - zašto za Poljake najveću tragediju u Drugom svetskom ratu predstavlja Katinjska šuma, kada je na zapadnom frontu bilo mnogo miliona žrtava? Odgovor je lak: bez rusofobije nema ni poljskog patriotizma.

Etnosociolog Vilhelm Milman je uveo pojam „etnocentrum“. Etnocentrum je kada etnos shvati samog sebe u prostoru koji naseljava. To je oblik etničkog načina razmišljanja, u koji etnos uključuje sve što ga okružuje: od reljefa lokaliteta (planine, reke, šume) do visokodiferenciranih pojmova (državna ideja, ratovi, savezi, ekonomske veze, kulturni i diplomatski kontakti). Svaki etnocentrum teži da ostane nedirnut. Etnocentrum se plaši pojma raskola, razdvajanja, jer bi njegov raskol značio i raskol etničke samosvesti i promenu načina unutrašnjeg života tog naroda. Odnosi Poljaka i Rusa se takođe mogu opisati preko etnosocioloških pojmova. Poljski etnocentrum podsvesno oseća snagu etnocentruma Rusa kao mnogobrojnijeg imperijalnog naroda, a osim toga – naroda, koji nije katolički.

Poljski etnocentrum nije podešen na miroljubive odnose sa Rusima, zato što se plaši da u sebe „propusti“  onoga ko je snažniji, energičniji i mnogobrojniji.  Poljski etnocentrum se plaši  da ne „potone“ i da se ne rastvori u ruskom etnocentrumu, plaši se da ne bude progutan ili prepolovljen, tj. da ne bude prinuđen da prihvati istovremeno i katolički, i pravoslavni identitet. Bez obzira na to, ima dosta pravoslavnih Poljaka, ili Poljaka koji su služili Ruskoj imperiji, kao i SSSR-u (general A.Rževuski, general-major F.Krukovski, matematičar N.I.Lobačevski, klasik ruske književnosti N.V.Gogolj, admiral G.F.Civinski, sovjetski  vojni načelnik K.K.Rokosovski, osnivač VČK F.E.Đeržinski),  koje poljska istoriografija postavlja  u zagrade, smatra ih za ideološka antitela poljske istorije, za one, koji nose opasnost od kalemljenja elemenata etničke svesti susednog naroda (Rusa) i tako doprinosi raskolu monopolsko-katoličke antiruske svesti, svojstvene Poljacima.

Odatle i težnja da se sa Rusima stvore odnosi uz koje je apsolutno nemoguće da u poljski etnocentrum prodre prevelika količina ruskog, nekatoličkog, uticaja. To je podsvesni mehanizam etničke zaštite  kome se prilagođava sve ostalo – politika, kultura, veroispovest, sredstva za masovno informisanje. Poljaci se osećaju sigurno samo kada su maksimalno kulturno-politički udaljeni od ogromnog ruskog naroda, zbog čega aktivno i koriste antirusku propagandu.

Očigledno da je pojavljivanje filma Ježija Hofmana uslovljeno podsvesnim mehanizmima poljskog etnocentrizma, koji kada pogleda u Rusiju – kao u ogledalo, govori: „To nisam ja!“ Kada ne bi bilo „ogledala – Rusije“ Poljska ne bi mogla da izmisli sopstveno etničko „ja“, našla bi se u etno-psihološki bestežinskom stanju, u pojmovnom vakuumu. Zato film Ježija Hofmana može apriori  da bude samo antiruski. A da bi se antiruskost još više istakla u filmu su brižljivo zaobiđeni „nezgodni“ trenuci Sovjetsko-ruskog rata 1919 – 1920. god.

Prvo, ciljevi Varšave su u vreme tog rata bili krajnje agresivni – obnova Poljske u istorijskim granicama Reči Pospolite iz 1772. godine, sa uspostavljanjem kontrole nad Litvanijom, Belorusijom i Ukrajinom zajedno sa Donbasom!

Drugo, Pilsudski je bio ekspanzionista, koji nije krio da je glavna meta rata Rusija: „Zatvorena u granice šesnaestog veka, odsečena od Crnog i Baltičkog mora, lišena nadzemnih i podzemnih bogatstava Juga i Jugo-istoka, Rusija bi lako mogla da se nađe u stanju drugostepene države, nesposobne da ozbiljno ugrozi novostečenu nezavisnost Poljske. A Poljska, kao najveća i najjača među novim državama, lako bi mogla da obezbedi sebi sferu uticaja, koja bi se prostirala od Finske do Kavkaskih planina.“

Treće, poljska strana je bila ta, koja je prešla na nasilne postupke, i tako u suštini, isprovocirala početak rata. Poljska armija je forsiranim maršom zauzimala beloruske i ukrajinske gradove, kako bi ih zauvek „prikucala“ za Poljsku. Osim toga, poljske jedinice kojima je komandovao Lucijan Želigovski su upale u Litvaniju, koja je iz ruku Sovjetske Rusije bila dobila nezavisnost, i na delu njene teritorije formirale marionetsku državu Središnja Litvanija. Za vladara Središnje Litvanije imenovan je (iz Varšave) lično Želigovski. Tako je deo litvanske teritorije jednostranim postupkom ušao u sastav Poljske, kojoj je i pripadao sve do likvidacije poljske državnosti 1939. godine. Poljsko-litvanski rat je za Poljake bio beznačajan momenat u njenoj istoriji. Za savremene Litvance – naprotiv, taj rat je prepun tragizma. Zato i danas oštar stav Viljnusa (glavni grad Litvanije – prim.prev.) u vezi sa problemom  litvanizacije litvanskih Poljaka predstavlja odjeke složenih poljsko-litvanskih odnosa.

Četvrto, Pilsudski je bio diktator, ideolog politike „sanacije“, tj.  nasilnog smirivanja nepoljskog etničkog elementa i gušenja sloboda u samoj Poljskoj. Uvođena je cenzura, opozicione partije su stavljane van zakona, pojavili su se prvi koncentracioni logori (Berjoza Kartuskaja). Sanacioni režim je postojao od 1926. do 1939. godine, te je zato prikazivanje Pilsudskog kao plemenitog viteza bez mane i straha daleko od istorijske istine.

Istorija bilo koje države je puna mitova, ali izgleda da poljska istorija predstavlja vrhunac njihovog stvaranja. Da li Poljaci poznaju svoju istoriju – kompletnu, bez skraćenja? Uopšte nisam siguran.

Svaki Poljak, i mlad i star, zahvaljujući zvaničnoj propagandi zna da se NKVD (narodni komesarijat unutrašnjih poslova od 1934 do 1946, zatim preimenovan u Ministarstvo unutrašnjih poslova – prim.prev.),  sastojao samo od „dželata i kaznenih ekspedicija“ za poljski narod. A koliko Poljaka zna bilo šta o službovanju svojih sunarodnika u redovima NKVD? O tome se ne zna skoro ništa. Ali činjenice ostaju činjenice: posle ulaska zapadno-ukrajinskih zemalja u sastav SSSR-a i posle 1945. godine lokalni Poljaci su krenuli u saradnju sa Sovjetima, radu zajedničke borbe protiv ukrajinskih ilegalnih bandi. Tada su bandere, šuheviči i ostali „istorijski otpaci“ do tla sasekli mirne Poljake, zajedno sa ženama i decom. I Poljaci su sarađivali sa čekistima (saradnici ČK – komisije, osnovane za borbu protiv neprijatelja mlade sovjetske države – prim.prev.). Čekisti su formirali poljske odrede za samoodbranu, kojima su komandovali sovjetski oficiri. Poljacima je davano oružje i oni su se na komandu upućivali u šume i pustare ukrajinskih nacionalista. Ukupan broj poljskih dobrovoljaca u jedinicama NKVD je dostizao 30.000.

U Poljskoj ne vole komuniste, posebno sovjetske. Ali zbog nečega poljska istoriografija prećutkuje da je, na primer, početkom 1939. godine, udeo etničkih poljaka u Komunističkoj partiji Ukrajine bio skoro dva puta veći, nego među ukupnim stanovništvom republike, a generalni sekretar CK KP(b) Ukrajine je bio Poljak Stanislav Kosior.

Malo Poljaka zna da je na čelu OGPU (bivši NKVD) od 1926. do 1934. bio predstavnik poljskog aristokratskog roda Vjačeslav Menžinski. I još više – rod aristokrata Menžinskih je kršten u pravoslavce. Uostalom, na čelu rukovodioca OGPU Menžinski je zamenio drugog Poljaka sa aristokratskim poreklom – Đerinskog. U današnjoj Poljskoj se često čuju izjave tipa: „Đeržinski nije Poljak. On je Jevrej!“ Na taj nelogičan način poljski stanovnik pokušava da sebi objasni posao šljahtiča Đeržinskog koji je radio za dobrobit Rusije. Ali Đeržinski ipak nije Jevrej. On je Poljak, uostalom, učio je u istoj gimnaziji, koju je završio rusojed J.Pilsudski.

A upravo sada u Kijevu traje 41. međunarodni festival filma „Mladost“, koji je otvoren 22. oktobra „Varšavskom bitkom“ Ježi Hofmana. Generalni direktor festivala filma Andrej Halpahči je izjavio da je „film posvećen događajima 1920. godine, kada je armija maršala Juzefa Pilsudskog zaustavila boljševističku najezdu na Poljsku, na čelu koje je bio Lav Trocki…To je vrlo sveobuhvatan film“. I ni reči o tome, da je pravi cilj poljske ofanzive na istok 1920. godine između ostalog bilo i zauzimanje čitave Ukrajine.

Vladislav Guljevič,