„Veliki Bliski istok“ i „Veliki Izrael“ (Drugi deo)

Pad SSSR i početak perestrojke sistema svetskog upravljanja je prouzrokovao ozbiljne promene u položaju Izraela. Što se tiče njegove međunarodne političke misije on je, pošto je prestao da na Bliskom istoku bude brana u borbi protiv SSSR-a sačuvao svoj značaj kao jedan od glavnih centara otpora „međunarodnom islamskom terorizmu“. Međutim, i na tom planu američki cionistički lobi je za Izrael pripremio specijalnu ulogu. Model suprostavljenosti cionizam – islamizam je prenet u druge regione,  pre svega u Evropu, gde se priprema sudar radikalnog islamizma sa evropskim nacionalizmom protestantsko-cionističkog usmerenja, čiji je pravi simbol postao Brejvik. Ali mora da se zna da obe trovačke snage predstavljaju u stvari proizvod zapadnih specijalnih službi, a njihova žrtva ćemo biti svi – i Jevreji, i imigranti sa Istoka, i Evropljani.

Duboke promene su istovremeno dotakle i samo izraelsko društvo, time što su jasno postavile pitanje njegovog „jevrejskog identiteta“.

Radi se o tome, da je u poslednjih 20 godina pod dejstvom globalizacije u izraelskoj ekonomiji došlo do, kako pišu istraživači, „tektonskih potresa“, koji su potpuno izmenili izgled zemlje. Promene su krenule još 1985. godine, prihvatanjem „Stabilizacionog plana“ kojim su skinuta ograničenja  u vezi sa deviznim operacijama, što je stvorilo povoljne uslove za strane investicije, a što je takođe otvorilo mogućnosti da se izraelski biznis usmeri ka inostranstvu. Ali prave revolucionarne godine su postale devedesete godine 20. veka, koje su nazvane epohom „Velikog novca“. One su označile pravi početak krupnog izraelskog bogaćenja, koji je nastao kao rezultat sledećih procesa.

Prvo – privatizacije, totalne rasprodaje za male pare izraelskim i stranim investitorima sindikalnih i državnih koncerna i banaka, koji su do tada vladali privredom zemlje, a koji su se proširili čak i na kibuce, koji su predstavljali model jednakosti i solidarnosti.

Drugo – masovne repatrijacije iz SSSR-a (400.000 ljudi) koja je doprinela pojeftinjenju radne snage, ekstenzivnom privrednom rastu i povećanju stabilnosti  poslova uopšte, pojavi buma u sferi nekretnina i poskupljenju cena i nekretnina, i terena (pri čemu sami repatrijanti nisu uspeli da iskoriste plodove privrednog rasta).

Treće, skoka u razvoju grana za koje je potrebno specijalno obrazovanje (haj-tek tehnologija), čija je investiciona ažiotaža podsećala na vreme prvih tragača za zlatom u Kaliforniji ili Klondajku na Aljasci. Ovde je ogroman imetak stvaran bukvalno ni od čega. Od 1992. – 2005. god. strane i izraelske kompanije su stekle ili pripojile 150 kompanija haj-teka u Izraelu, a ukupan iznos tih poslova je bio oko 25 milijardi dolara. [1]

Kao rezultat tih procesa početkom 21. veka ekonomija Izraela se našla pod kontrolom 18 porodica, koje poseduju ogromno bogatstvo i uticaj, među kojima su najpoznatiji Š.Arison, braća Ofer, Verthajmeri, Nimrodi, L.Levaev, I.Tšuva, E.Fišman, E.Gorovic, B.Štajnmec i drugi. Njihov prihod, kako procenjuje analitička grupa BusinessDataIsraël(BDI),2006. godine je iznosio 50 milijardi dolara, odnosno 77% nacionalnog budžeta i polovina nacionalne industrijske proizvodnje u zemlji. Tri najkrupnije banke kontrolišu 80% bankarskog tržišta i imaju 70% dobiti. [2]

Druga posledica promena je intenzivno prodiranje stranog kapitala u Izrael, za koje su se stekli vrlo povoljni uslovi posle potpisivanja sporazuma u Oslu 1993. godine. TNK i TNB [3] su bukvalno za sebe otkrile izraelsko tržište. Svoje filijale su ovde počele da otvaraju kompanije  Kimberly Clark, Nestlé, Unilever, Procter& Gamble, McDonald, Burger King, British Gas, Volkswagen i banke Citi group, Lehman Brothers, HSBC, Bank of America i Chase Manhattan. Posebno je uočljivo prisustvo američkih TNK u sferi visokih tehnologija, gde je ukupan iznos sredstava koji su one potrošile za kupovinu izraelskih preduzeća izneo 42 milijarde dolara. Kompanije Intel,  Microsoft, kao i  SAP, IBM Cisco Systems i Motorolasu upravo ovde formirale svoje prve strane centre za istraživanja i razradu. A 2007. godine finansijski holding američkog milijardera Vorena Bafeta je  za 4 milijarde dolara kupio izraelsku kompaniju Iscar Metalworking, što predstavlja njegovu prvu svojinu  van granica SAD.

Sa druge strane, izraelski kapital je počeo aktivno da se ulaže u inostranstvu, u sferama nekretnina, građevinarstva, energetike, poljoprivrede, novih tehnologija. U prvom kvartalu 2011. godine obim stranih investicija Izraelaca se povećao za 5%, i izneo 11,7 milijardi dolara. Prema podacima Banke Izraela ukupan iznos izraelskih investicija u inostranstvu je dostigao 262 milijarde dolara. [4]

Trenutno je izraelski kapital najviše prisutan u Turskoj, zemljama Istočne Evrope, SAD, na Dalekom Istoku, u Rusiji, Ukrajini, Kazahstanu. Što se tiče Kazahstana, prema podacima izraelskih novina „Gaarec“ četvrtinu njegove privrede kontroliše izraelski milijarder iz Kirgizije A.Maškevič, koji živi ovde. Zajedno sa F.Šodijevom i A.Ibragimovom on je član poznate „evrazijske trojke“ koja poseduje holding Eurasian National Resources Corporation, registrovan u Londonu, koji se bavi proizvodnjom električne energije i eksploatacijom i preradom ruda u Kazahstanu. Maškevič, koji je istovremeno i predsednik saveta direktora Evrazijske banke ne samo da kontroliše lokalnu industriju aluminijuma, gvozdene rude, hroma, već učestvuje i u razvoju tih grana u Rusiji i Ukrajini. On je takođe i na čelu Evroazijskog jevrejskog kongresa, koji predstavlja jednu od regionalnih grana Svetskog jevrejskog kongresa. Taj kongres sponzoriše izgradnju najveće sinagoge u Centralnoj Aziji – „Bejt Rahel – Habad Ljubaviči“, koja je dobila naziv u čast Maškevičeve majke.

Važno je da se konstatuje da Kazahstan, zajedno sa Azerbajdžanom, isporučuje skoro 90% nafte koju troši Izrael, a Azerbajdžan, među zemljama koje su nastale na prostoru nekadašnjeg SSSR-a, predstavlja najvećeg uvoznika vojne industrije jevrejske države. Zbog zaoštravanja tursko-izraelskih odnosa eksperti pretpostavljaju da Azerbajdžan može u sistemu privrednih veza  Izraela mirno da zauzme mesto Turske. Ta veza se u poslednje vreme razvija neverovatnom brzinom, preskačući pokazatelje te vrsteza druge zemlje sa prostora nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.

U svojim poslovima izraelski oligarsi često zaboravljaju na nacionalne interese, kao što se to desilo, recimo, sa braćom Ofer, koji su okrivljeni za trgovinu sa Iranom, pri čemu su zaobilazili sankcije UN. Interesantno je da se prilikom istrage konstatovalo da desetine izraelskih kompanija, registrovane u evropskim zemljama, koje rade u Turskoj, Jordanu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, tajno rade sa Islamskom republikom. Prema podacima novina „Ediot ahronot“ izraelske kompanije izvoze u Iran poljoprivrednu opremu, đubrivo, cevi za napajanje zemljišta sistemom orošavanja i sl, a izraelske investicije se mogu naći i u energetici Irana. Predsednik asocijacije izraelsko-arapskog prijateljstva J.Meiri je ovako to prokomentarisao: „Dok  se političari sa obe strane vređaju, biznis cveta, i odnosi iranskih i izraelskih partnera su odlični. Posao i političke izjave ne idu zajedno“. [5]

Kao rezultat takve aktivne ugradnje zemlje u svetsku globalnu ekonomiju izraelski kapital se toliko slio sa transnacionalnim, da je pojam „nacionalna ekonomija“ izgubio svaki smisao (a prema rejtingu najglobalnijih zemalja sveta 2007. godine Izrael zauzima 21. mesto – ispred Nemačke i Francuske). [6] Ekonomska globalizacija kao prioritetan zadatak izdvaja stvaranje privlačnih uslova za investiranje, što je moguće kada postoje mir i minimalna umešanost države. To je proces, zajednički za sve, ali se on za Izrael pretvorio u veliki problem, jer je onu osnovnu nacionalno-državnu ideju doveo u sumnju - ideju koja u mnogome određuje njegov „jevrejski identitet“.

U isto tolikoj meri na podrivanju te ideje  radi i do sada neviđena socijalna diferencijacija društva i sve veća razdvojenost između centra (Tel-Aviv) i periferije. Danas Izrael predstavlja  jedno od najnepravednijih društava u kome je siromaštvo (ispod polovine prosečnog dohotka) obuhvatilo 20% stanovništva. Njega je najviše među repatrijantima, ortodoksnim judejcima i arapima. Zaoštravaju se i ostali problemi, konkretno – širi se narkomanija. Prema podacima agencije UN Izrael spada u zemlje kod kojih je korišćenje heroina među adolescentima najveće. 2005. godine preko 10% mladih u zemlji je koristilo ovu ili onu drogu, a isto tako i odraslo stanovništvo. Jedan od najaktivnijih potrošača droge je izraelska armija CAHAL. Izraelska narkomafija je u svom poslovanju tesno prepletena  sa državnim korupcionaškim sistemom Izraela i njena je delatnost proširena  i na teritoriju Palestinske autonomije gde, prema podacima analitičara, ima tihu podršku lica na visokim položajima.  [7]

Olga Četverikova,