Balkan i savremeni svet

Jevgenij Maksimovič Primakov – akademik RAN. Članak pripremljen na osnovu nastupa na međunarodnoj konferenciji u Crnoj Gori 17. oktobra 2011. godine.

Višepolarnost i jednopolarnost

Ako govorimo o delovanju naroda Jugoslavije na istorijski razvoj u 20. veku, smatram da je umanjen doprinos jugoslovenskih partizana u pobedi nad fašizmom za vreme Drugog svetskog rata. Nedovoljno se pominje uloga Jugoslavije u formiranju pokreta nesvrstanih, tačnije treće sile koja je učinila vrlo mnogo da dve supersile ne pređu crtu nuklearne konfrontacije. Nije tajna da je Rusija sa svoje strane ozbiljno uticala na istorijske sudbine balkanskih naroda i država. Takva uzajamna veza imala je duboke korene – u istoriji, religiji, zajedničkoj borbi protiv osmanskog ropstva, za samoopredeljenje i nezavisnost balkanskih zemalja.

Ali ja bih želeo da se zaustavim na događajima ne jučerašnjice, već današnjice, tačnije na onom mestu koje zauzima Balkan u stvaranju novog svetskgo poretka.

Posle okončanja hladnog rata započeo je prelazak od bipolarnog ka višepolarnom sistemu. Prelazak nije bio gladak. Na putu objektivnih procesa koji su stvarali policentrični svet, pojavila se subjektivna težnja SAD ka jednopolarnom svetskom poretku. U dva slučaja prilikom pokušaja da se uspostavi jednopolarni svet bila je primenjena vojna sila. U prvom slučaju, 1999. godine, meta bombardovanja bila je Jugoslavija, koja se nije potčinjavala zahtevu da se uvedu specijalci na Kosovo, u to vreme opštepriznati deo zemlje. U drugom slučaju u cilju formiranja jednopolarnog sveta bila je 2003. godine realizovana američka vojna operacija u Iraku.

Obe ove vojne akcije bile su preduzete zaobilazeći SB UN, bez njegove dozvole. Na taj način u međunarodnu sitauciju već posle završetka hladnog rata SAD su uključile vojni element, koristeći to što su dobile položaj najjače sile u vojnom i ekonomskom planu.

Operacija protiv Jugoslavije i Iraka ima još u krajnjoj liniji dve podudarnosti. Kao prvo, izgovor za primenu sile bili su izmišljeni razlozi. U Iraku motiv operacije bili su falsifikovani podaci da se tajno proizvodi nuklearno oružje i da se intenziviraju veze sa terorističkom organizacijom Al-Kaida.  Već u početnoj fazi okupacije Iraka koja traje preko osam godina, Vašington je bio primoran da prizna razmimoilaženje motiva svog upada sa iračkom stvarnošću – nisu bili pronađeni dokazi o proizvodnji nuklearnog oružja ni o vezama iračkog režima sa Al-Kaidom.

Što se tiče Beograda, na njegov račun je bila izbačena optužba za genocid Albanaca, koji su naseljavali deo Jugoslavije – Kosovo i Metohiju. Saznavši za odluku koju je doneo Vašington da bombarduje Srbiju i Crnu Goru, ja, u to vreme predsednik vlade Rusije, prekinuo sam svoju zvaničnu posetu SAD. Iz aviona, koji tako nije ni doleteo do Vašingtona, povezao sam se preko radijske veze sa potpredsednikom SAD Albertom Gorom. Motivišući odluku o bombardovanju, on je pokušao da me ubedi da, kako je on rekao, „milioni izbeglica primorani su na napuste Kosovo“. Takva hiperbolizacija bila je potrebna SAD-u radi opravdanja svojih dejstava. Kao što se zna, čitavo stanovništvo Kosova čini manje od 2 miliona ljudi, uključujući Srbe. Odakle su se našli „milioni“ izbeglica, neka ostane na savesti potpresednika SAD.

Obe ove operacije – protiv Jugoslavije i Iraka – SAD ne samo da su incirale, već su ih praktično same i realizovale, pri čemu u uslovima kada niz američkih saveznika nije imao isto mišljenje kao i Vašington o primeni vojne sile. Dve godine posle američkih bombardovanja Jugoslavije kao rukovodilac frakcije Domovina – čitava Rusija u Državnoj dumi, pratio sam predsednika Vladimira Putina na putu u Nemačku. Za vreme posete Putin se sastao sa bivšim federalnim kancelarom Helmutom Kolom. Prisustvovao sam tom sastanku i čuo kako je Kol rekao da kada bi on bio u to vreme kancelar, nikada ne bi dopustio bombardovanje  i raketiranje Jugoslavije. On je nazvao ova dejstva ogromnom istorijskom greškom.

Indirektna potvrda toga da nisu svi u NATO-u bez pogovora podržavali u tom trenutku SAD, bio je telefonski poziv koji sam primio od predsednika Francuske Žaka Širaka. On je predložio da poletimo u Beograd i da dobijemo od Slobodana Miloševića signal, kako je rekao Širak, o bilo kom ustupku kako bi se prekinulo bombardvoanje. Pri tome predsednik Francuske se pozvao na svoj razgovor sa predsednikom SAD Bilom Klintonom. U Beograd je sa mnom došao ministar inostranih poslova Rusije, ministar odbrane Rusije, rukovodioci Spoljne obaveštajne službe i Glavne obaveštajne uprave Generalštaba. Slobodan Miloševiš je posle višesatnog razgovora usvojio niz mera, uključujući izjavu o pristanku na povratak izbeglica, spremnosti da se započnu pregovori sa Prištinom o budućnosti Kosova. Mi smo sve to predstavili kancelaru Gerhardu Šrederu, koji je u to vreme bio predsednik EU. Ali on je, pozvavši se na predsednika SAD, rekao da je odluka Miloševića nedovoljna za prekid bombardovanja.

Tako su se potvrdile naše najgore pretpostavke da su bombardovanja Jugoslavije bila cilj da se pokaže spremnost SAD da primeni vojnu snagu radi uvlačenja zemalja koje se protive orbiti svoje jednopolarne hegemonije. Balkanska zemlja je postala prvi objekat oružanih dejstava SAD u cilju obustavljanja procesa formiranja višepolarnog uređnja sveta, zamenivši ga jednopolarnim svetom.

Senka Libije

Posle dolaska u Belu kuću Baraka Obame situacija je počela da se menja. Državni sekretar SAD Hilari Klinton priznala je postojanje višepolarnog sveta. Američki neokonzervativci, čija je parola posle hladnog rata bila formiranje jednopolarnog sveta na čelu sa SAD, u mnogome su izgubili svoj uticaj na administraciju Obame. Aktuelni američki predsednik, ne odustajući od vođstva SAD u svetu, počeo je da gradi spoljnu politiku u težnji da zadobije kao saveznike evropske zemlje i da neutrališe države koje ne dele poglede SAD na pojedine događaje u svetu.

Želeli bismo da se ograničimo ovom kostatacijom. Ipak počeli su da se dešavaju događaji koji izazivaju zabrinutost. Imam i vidu delovanja NATO-a u Libiji. Kada su se armijski odredi verni Moameru Gadafiju kretali ka centru opozicionih snaga – Bengaziju, SB UN doneo je rezoluciju 1973 o zatvaranju neba iznad Libije. Proglašen je cilj rezolucije: zaštititi civilno stanovništvo. Plašeći se velikog krvoprolića, Rusija i Kina nisu stavile veto na tu rezoluciju, smatrajući da je reč o stvaranju uslova koji bi omeli Gadafija da angažuje svoju avijaciju u jeku građanskog rata. Ali mandat koji je u skladu sa ovom rezolicjom dobila Severnoatlantska alijansa, bio je u potpunosti prekršen. Avijacija NATO-a je bombardovala kopnene snage Gadafija, njegove dvorce i komandne tačke. Gađani su i civilni objekti. Uvećavao se broj žrtava među civilima. Faktički počela je da se realizuje operacija likvidacije postojećeg režima u Libiji.

Ne želim da me shvatite kao zaštitnika Gadafija, upravljača koji se decenijama koliko se nalazi na vlasti u Libiji bespoštedno obračunavao sa onima koji su se usuđivali da mu protivreče, uvodio diktatorski režim u zemlji. U svoje vreme Gadafi je podržavao terorizam, čija je jedna od žrtava bio američki putniči avion, eksplodirao iznad Lokerbija. Jednom reči, libijski lider, blago govoreći, nije zaslužio simpatije čak pošto je odustao od podrške terorizma i promenio kurs ka zbližavanju sa Zapadom. Ipak sve to ne znači da se može ignorisati mandat dobijen od SB UN i otvoreno se pridruživati jednoj od strana u građanskom ratu koji je zahvatio državu članicu UN.

Presedan NATO dejstava u Libiji vrlo je opasan, posebno za one regione i zemlje gde je usijana situacija i čija politika ne odgovara zahtevima NATO-a. Ako se sa te tačke gledišta okrenemo Balkanu, kako mi se čini, potencijalna opasnost od razbuktavanja međuetničkih konflikata postoji danas uglavnom na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. Na Kosovu su se već desili oružani sukobi između NATO snaga KFOR-a i Srba koji žive u severnom delu Kosova i Metohije. Pri čemu NATO snage su istupile na strani Prištine, koja namerava da ogradi kosovske Srbe od Srbije i da uvede carinu na trenutno nepostojećoj granici. U septembru ove godine ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov sastao se sa generalnim sekretarom NATO-a Andresom Rasmusenom. U razgovoru naš ministar je dotakao situaciju na Kosovu. Karakteristično je što se on pri tome karetorično usprotivio onima koji smatraju da Libija može da postane „model za budućnost“. Nema, kako se kaže, dima bez vatre.

Protivrečnost današnjice je između prava naroda na samoopredeljenje i teritorijalne celovitosti država. Veliku ulogu u toj protivrečnosti odigrao je raspad SSSR i Jugoslavije. U slučaju SSSR uz sve složenosti pošlo je za rukom da se izbegne krv prilikom izlaska saveznih republika iz SSSR. Raspad Jugoslavije se desio korz niz ratova. Ali ne samo to. Uspehom je ovenčan izlazak iz Jugoslavije i formiranje samostalne države Crne Gore, što se desilo ne vojnim, već političkim putem. To je u prvom redu velika zasluga dva naroda.

Ali na Balkanu još uvek postoji eksplozivna situacija stvorena raspadom Jugoslavije. Usvajanjem Dejtonskog sporazuma pre 15 godina činilo se da je pošlo za rukom da se izgradi državna struktura u Bosni i Hercegovini koja se sastoji od Republike Srpske, Muslimansko-hrvatske federacije i nezavisnog okruga Brčko. Ipak, po mišljenju mnogih eksperata, ova državna struktura puca po svim šavovima. Hrvati teže autonomiji. Republika Srbska se stalno bori za obnovu svojih prava koja joj oduzima Visoki predstavnik. On bi trebalo da prati poštovanje mirovnih sporazuma, a u stvari preuzeo je na sebe funkciju vrhovnog upravitelja BiH. 2006. godine Republika Srbija odustala je da ispuni preporuke prema kojima se u suštini likvidira njen autonomni status, deklarisan Dejtonskim sporazumom.

Plašim se da senka libijske operacije NATO-a može da padne na Balkan. Ovaj scenario nije tako nerealističan i neophodno je traganje za rešenjima kako on ne bi bio ostvaren.

Bure baruta

Rusija zauzima principijalni stav u pogledu bolnih tačaka koje se do danas ispoljavaju posle raspada Jugoslavije.

Rusija ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije, samtrajući ovu pokrajinu organskim delom Srbije. Ali želim da pitam u svoje lično ime (već niz godina nisam predstavnik ruskog rukovodstva): ako Zapad pozdravlja izdvajanje Kosova iz Srbije, pošto su Albanci koji ga naseljavaju tražili nezavisnost, zašto se istim tim merilom ne može prići kompaktno naseljenom srbskom stanovništvu u severnom delu Kosova i Metohije, gde se, između ostalog, nalaze pravoslavne svetinje od kojih ne odustaje i ne može da odustane Beograd? Drugim rečima, zašto se treba okretati, činilo bi se, od realne mogućnosti da se putem podele Kosova izbegne eksplozivna situacija?

Rusija se zalaže protiv pretvaranja BiH u unitarnu državu, ne smatrajući to razvojem Dejtonskog sporazuma, čija je osnovna vrednost upravo u tome što je on izgradio model suverenih odnosa tri naroda u BiH. Ako se govori o razvoju Dejtonskog sporazuma, očigledno treba u okviru BiH jačati suverena prava bosanskih Srba, bosanskih Hrvata i bosanskih muslimana. Drugi putevi vode ka krvoproliću.

Želeo bih rečenom da dodam još jednu crtu ruske politike u pogledu Balkana. Oni koji smatraju da Rusija tobože istupa protiv ulaska balkanskih zemalja u EU, hotimice ili nehotice izokreću njen stav. Moskva odlično shvata one uzroke koji vuku balkanske zemlje u EU. Uporedo sa tim Rusija teži tome da učešće u EU ne oslabi naše veze sa balkanskim zemljama – ekonomske, kulturne, političke.

Istovremeno teško je pretpostaviti da će Rusija odustati od negativnog odnosa prema proširenju NATO-a, posebno pošto se ova vojna organizacija sve češće pojavljuje van granica Evrope i sve više primenjuje oružanu silu protiv onih zemalja koje ni malo ne prete evropskoj bezbednosti. Razgovori o tendencijama pretvaranja NATO-a u političku organizaciju sve manje odgovaraju svarnosti.

Balkan je region gde je nagomilavana energija bureta baruta. Balkan je prošao fazu turbulentnih geopolitičkih pomaka. Balkan je granica tri civilizacije: zapadnoevropske, istočnoevropske i azijsko-muslimanske. Od rešavanja nasušnih problema naroda u tom posebnom regionu zavisi stabilnost i bezbednost višepolarnog sveta koji se stvara.