Gadafi i ostali: niko nije diktator od rođenja

Civilizovani svet je šokiran okolnostima pod kojim je poginuo Gadafi. Postoji nekoliko verzija. Pobunjenici pričaju da nije bilo nikakvog linča, radilo se samo o „nesrećnom slučaju“. Ipak video materijali objavljeni na internetu govore o obratnom. Gadafija je rastrgla masa. Dalje iživljavanje nad mrtvim telom to samo potvrđuje.

Moguće je da je libijski vođa i zasluživao smrtnu kaznu, ali varvarsko linčovanje teško da će odobriti čak i oni koji su išli u „lov“ na Gadafija – Amerikanci i njihovi saveznici u NATO-u. Što se tiče UN i pravobranilačkih organizacija, nazvavši video materijale šokantnim, tražili su istragu okolnosti u kojima je poginuo Gadafi.

Kraj diktatora čija je vlast u Libiji trajala 42 godine navodi nas da se prisetimo sličnih sudbina. Tu spada i osuđeni na smrtnu kaznu Sadam Husein, koji je vladao u Iraku više od četvrt veka. I Egipćanin Hosni Mubarak, kome sude za rezultate 30-godišnjeg upravljanja. I predsednik Tunisa Ben Ali koji je pobegao od narodnog gneva posle 33-godišnje vladavine. Upravo je od njegovog bekstva u januaru ove godine počeo talas revolucije u arapskim zemljama.

Ali nemoguće je sve diktatore svrstati u jedno. Svaka diktatura ima svoje neponovljive crte, smatra ekspert Instituta za strateške ocene i analize Sergej Demidenko:

Postoji šablonski lik diktatora, koji stvaraju mediji. Pokrvaren, kukavica, krvoločan, mrzi slobodu, demokratiju – takav je šablon. Ali postoji i lik pravog bliskoistočnog vladara, koji je veoma dalek od šablona. I, inače, smrt Moamera Gadafija to dokazuje. On nikuda nije pobegao, iako je imao mogućnost za to. On se borio do kraja.

Diktatori se veoma razlikuju, posebno na Bliskom Istoku, smatra Sergej Demidenko:

Postoje različiti vladari sa svojim sudbinama, sa svojim pogledima na perspektive razvoja svoje države. Naser je video Egipat kao zemlju lidera u arapskom svetu. Gadafi je video Libiju kao državu koja će predvoditi nekakav antiimperijalistički, antikolonijalni blok. Ali bili su i takvi kao Ben Ali ili Mubarak koji su situaciju u zemlji smirivali da bi polako neometano pljačkali na vojnim ugovorima i svakakvim drugim načinima.

Autoritarni vladar više odgovara Bliskom Istoku nego demokratija zapadnog tipa. Tako je bilo i pre 40 godina, kada je Gadafi došao na vlast u Libiji, tako je i danas, nastavlja Sergej Demidenko.

Radi se o tome da su bliskoistočne zemlje u ovoj ili onoj meri još nerazvijene. Ako govorimo konkretno o Libiji, ta država je skrojena od Tripolitanije i Kirenaike. To je engleski projekat 1946. godine. Odnosno, država je veštačka, podeljena na plemena. Govoriti o demokratiji u takvoj situaciji je nemoguće. Setimo se na tvorca libijske države Idriza Zanuzija. On je postao monarh. I Gadafi je jednostavno nastavio tu tradiciju. Druga je stvar da je pri Gadafiju Libija počela da zri, libijsko društvo da evoluira, plemenski faktor da se gubi.

Zapadu odgovara da gleda na situaciju u Libiji sa stanovišta: demokratija je dobro, diktatura nije. Čim je Gadafi ugušio narodni ustanak protiv njega, treba ga bombardovati. Ipak slični je ustanak ugušio monarh Bahreina. Ali Hamad el Kalifa je za razliku od Gadafija za Amerikance „svoj“, saveznik. Kako je u svoje vreme govorio jedan američki predsednik o jednom latinoameričkom diktatoru: „Da, on je kučkin sin, ali naš kučkin sin“.

Glavno pitanje je hoće li imati nekakve koristi libijski narod od ubistva Gadafija? Iskustvo Iraka kaže da je verovatnoća mala. I nije isključeno da će naredna revolucija doneti na vrh nekog novog autoritarnog vladara.