Orijentacija na istok i kineska imperija

Nestabilnost Kavkaza, od Kaspijskog do Crnog mora, kći je angloameričkog imperijalizma koji je prodro u ta područja posle raspada sovjetske imperije. „Teksako“, „Ševron“ i „Britiš petroleum“ spremni su da raskomadaju ostatke sovjetskog kostura u Čečeniji, Gruziji, Azerbejdžanu. Evropa   de facto   na kolenima gleda kako se uz državne prevrate grade kilometri i kilometri naftovoda koji vodi do Sejhana, sigurnog lučkog terminala na južnim obalama u savezničkoj Turskoj.
 
Evropa nije sedela skrštenih ruku, par godina kasnije, kada je, desetak godina posle prvog velikog juriša na još tople ruševine sovjetske tvrđave, grupa fondacija sa američkom matrikulom izgradila – pomoću zveckanja dolara – lik novog demokratskog predsednika Ukrajine, Viktora Juščenka, koji je bio akter oligarhijskog uspona na velikom banketu Međunarodnog monetarnog fonda u Kijevu. Ukroćena Evropa, proširena na istok u sveto ime NATO pakta, staje na stranu „narandžaste revolucije“, obojenog državnog udara jednakog kao što je bio onaj u Gruziji. Među prvima koji su slavili bile su baš one članice koje su za ulazak u Evropsku Uniju dobile američku podršku pre same evropske saglasnosti: Poljska i Mađarska. Posebno Varšava igra ulogu „demokratskog“ posrednika između amerikanofilske i rusofilske opcije.

Pre godinu dana, eho hladnog rata, koji su na brzinu arhivirali Gorbačov (otvaranjem prvog „Mek Donaldsa“ u Moskvi) i Jeljcin (dok je otpijao gutljaj „koka-kole“ između dva gutljaja votke), počeo je da se pretvara u bliski zvuk nikada završene bitke.
Evropi, ubeđenoj da se nalazi na nepovratnom putu ka jedinstvenom liberalističkom tržištu pod vođstvom SAD, otvara vidike Rusija sa Putinom, povremeno proglašavanim „carem“, „imperijalistom“, zavisno od toga da li su akcije koje je preduzimao usmerene na suzbijanje američke agresivnosti, na konsolidaciju Ruske Federacije ili na odbranu nacionalnih interesa.
Pošto se ne može napasti Kremlj do kraja, napadaju se njegovi najverniji saveznici, sa Belorusijom na čelu. Bitka postaje smešna kada se, da bi se pokazalo u kakvoj diktaturi žive Belorusi, iznosi kao primer nedavni zakon o imigraciji koji odriče pravo beloruskim manekenkama da se kreću po celoj američkoj teritoriji.
 
Protekcionizam loše zvuči na usnama neprijatelja, ali niko se ne skandalizuje kada SAD dokazuju – inteligentnim bombama, osiromašenim uranijumom i belim fosforom – da su spremne da brane ono što smatraju „okućnicom“, odnosno ostatak sveta.
Putin je doneo pobedu daleko značajniju od samog sporazuma koji su potpisali njegova desna ruka Medvedov i Ukrajinci iz „Naftogaza“.
Ulog je bio dvostruk: sa jedne strane, dokazivanje međunarodnoj zajednici da je Rusija u stanju da diktira tempo na komercijalnom planu; sa druge, da se po hiljaditi put opomenu evropski susedi o potrebi da na vreme preispitaju svoju slepu „atlantsku ljubav“.
 
Samo par meseci ranije, kao zadnje čin svog sedmogodišnjeg kancelarskog mandata, bivši nemački premijer Šreder prihvatio je Putinov izazov stavljajući nemački potpis na projekat baltičkog gasovoda, koji predstavlja alternativu (u budućnosti) za atlantsku svemoć u pogledu energetskog snabdevanja.
Saveznici iz Evropske Unije su ga optuživali za izdaju, pošto su potpuno zaslepljeni u svom podaništvu Vašingtonu.
Vreme je da se Evropa oslobodi velikog američkog tovara. Evropa je na istoku, na kopnu, a ne na Atlantskom okeanu.
 
Svedoci rađanja imperije
 
Već godinu dana Kina je najveći svetski izvoznik tehnologije. To proizilazi iz zadnjeg izveštaja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Ova organizacija je evidentirala značajan suficit Kine u odnosu na SAD. To je još jedan primat, sigurno ne i zadnji, koji je dosegla kineska sila.
 
Najgore noćne more industrijalizovanog sveta, a pre svega američke privrede, ostvaruju se. Kineska trgovačka pandemija zahvata nove oblasti i poprima razmere koje su bile nezamislive do pre neku godinu. Raniji svetski rekorderi, Severnoamerikanci, zaostaju za kineskim kolosom za čitavih 30 milijardi dolara samo u sektoru „high-tech“ koji se odnosi na mobilne telefone, lap-topove, digitalne fotoaparate, itd. Kina je u 2004. godini ostvarila obim izvoza u ovom sektoru od 180 milijardi dolara, a SAD „tek“ 149 milijardi. A samo godinu dana ranije, u 2003. godini, Kina je bila na drugom mestu sa 123 milijarde, odnosno za celih 14 milijardi iza SAD, koje su imale izvoz od 137 milijardi dolara.
 
Ovo predstavlja rekordni rast u samo jednoj godini i uliva strah najindustrijalizovanijim zemljama sveta. Kineska kvota u globalnim trgovačkim razmerama (uvoz i izvoz) u isto vreme dostigla je brojku od 329 milijardi dolara, što predstavlja godišnji rast od 95 milijardi dolara (prethodna kvota je iznosila 234 milijardi). Poređenja radi, u 1996.godini, ta brojka je iznosila, ukupno, samo 35 milijardi dolara. SAD su, pak, imale 375 milijardi dolara u u2004.godini, što je porast u odnosu na 301 milijardu iz 2003. i na 230 milijardi 1996. godine. Komercijalni saldo Kine u ovom sektoru samo u odnosu na SAD iznosi 34 milijardi dilara, prema 27 milijardi dolara Evropske Unije.
 
U izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj stoji da je NR Kina značajno pojačala trgovinsku razmenu na svom kontinentu, i to u više nego zamršenoj mreži odnosa sa zapadom. U suprotnom smeru ide uvoz Kine iz Evropske Unije i iz SAD, ali se zadržava i rastući nivo izvoza.
 
Da bismo ilustrovali kinesku komercijalnu strukturu i mehanizme, uzmimo u obzir podatke koji se odnose na proizvodnju mobilnih telefona i lap-top kompjutera. Poluobrađene komponente dolaze iz JApana (18 odsto), iz Tajpeja (16 odsto), iz Južne Koreje (13 odsto), iz Malezije (8 odsti), a ništa ne stiže iz SAD i Evropske Unije. Ali, kada se ta potrošna dobra proizvedu, izvoze se u Evroopu i još više u SAD. Čak 27 odsto tehnološkog uvoza u SAD nosi oznaku „Mejd in Kina“, a u 2000.godini on je iznosio manje od 10 odsto. Kina je sada nezaustavljiva. Više je ne može zaustaviti ni tehnološka inovacija. Već dvadeset godina tendencija ekonomskog, komercijalnog i tehnološkog rasta je bez premca. Međutim, od 2001. godine, kada je Kina zvanično ušla u Svetsku trgovinsku asocijaciju (STO), žuti kolos doživljava verovatno najveći ekonomski bum svih vremena. Tu se Kina iskazuje kao savršena mašina koja na najbolji način sledi pravila globalne trgovine i liberalizma.
 
Loptu globalizacije Kinezi su zahvatili na „drop-kik“ volej i svom silinom je šutnuli u gol onih što su mislili da će Kina biti buduća meta kolonizacije. Proces je upravo obrnut. Zahvaljujući komercijalnom otvaranju, kineski gigant postaje, na neosporan način, svetski dominantan u planetarnoj trgovini. Zahvaljujući daleko najkonkurentnijim cenama, Kina osvaja ne samo bogate zemlje, već i siromašne zemlje Afrike. Industrijalizovane zemlje su mislile da mogu da iskoriste Kinu. Danas moraju potpuno da promene mišljenje. Delokalizacija proizvodnje, bankrotstva, nezaposlenost, osiromašenje i mnoge druge bolesti koje pogađaju najindustrijalizovane zemlje sveta nastale su zbog Kine.
 
I dok je Zapad u pat poziciji, Kina raste uz sve ono što Zapad gubi duž tog puta. To je napredak koji će dovesti do toga da žuti gigant u svim sektorima prevaziđe Evropsku Uniju i SAD pre 2050. godine.
Ono što je nekada bila Narodna Republika Kina uskoro bi moglo biti definisano kao liberalna kineska imperija, odnosno kao nova velika svetska sila.