Vrijeme kad se skuplja kamenje

 ATO se dobro seća izlaganja V.Putina na 43. Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, februara 2007. godine. Tada je Vladimir Putin direktno okrivio Amerikance za pokušaje da stvore svet koji će imati samo jedan pol, a koji će izazvati „nelegitimna dejstva“, „nove ljudske tragedije“ i nova „jezgra napregnutosti“. Predsednik je posredno okrivio SAD za „hipertrofiranu upotrebu sile“ i za nebrigu o međunarodnom pravu, zbog čega broj konflikata u svetu nastavlja da raste.

„Pojedine norme i skoro ceo sistem prava jedne države – pre svega, naravno, SAD – prekoračili su svoje nacionalne granice u svim sferama – u ekonomiji, i u politici, i naturaju se drugim državama“ – rekao je V.Putin. Oštru kritiku je uputio i zbog proširenja NATO-a kao „provokativnog faktora“ koji smanjuje poverenje između alijanse i Rusije. Proširenje nema nikakve veze ni sa modernizacijom alijanse, ni sa obezbeđenjem bezbednosti u Evropi – rekao je V.Putin u Minhenu. Očigledno je da je ruski predsednik mislio na planove da se u zonu atlanske integracije uvuku Gruzija i Ukrajina. Tim pre što je upravo podrška SAD u značajnoj meri isprovocirala režim Mihaila Saakašvilija na otvoren sukob sa Moskvom – Amerikanci su dovoljno jasno stavili na znanje da kao zonu od posebnog interesa za Rusiju nemaju nameru da priznaju Zakavkazje (kroz koje prolazi naftovod Baku – Tbilisi – Džejhan, za Amerikance strateški važan).

Iskritikovao je V.Putin i gradnju sistema protiv-raketne odbrane (PRO) u Evropi. Taj problem je postao „probni kamen“ za bilateralne odnose, jer Vašington uporno ne želi da povede računa o pozicijama Moskve.

Govoreći o OEBS-u V.Putin je izrazio sumnju zbog toga što postoji pokušaj da se od te organizacije napravi „vulgarni alat“ koji bi služio interesima samo pojedinih zemalja. „Prema tom zadatku je skrojen i birokratski aparat OEBS-a koji nema ni malo veze sa državama-osnivačima, za izvršenje tog zadatka je skrojena i procedura donošenja odluka, i korišćenje takozvanih nevladinih organizacija, koje su formalno nezavisne, ali se finansiraju svrsishodno, a to znači da je iznad njih organizacija od koje oni zavise“ - izjavio je V.Putin

Minhensko izlaganje se sada spominje zbog toga, što se u SAD pojavio priličan broj komentara, posvećenih V.Putinu kao budućem predsedniku Rusije. Koji su to elementi iz navedenog izlaganja do danas sačuvali svoju aktuelnost?

Mada su mnogi posmatrači izlaganje V.Putina na konferenciji u Minhenu 2007. godine ocenili kao predizborno, u stvari je tako izgledalo zato što je zavisilo od situacije u svetu kakva je bila u to vreme. Kroz usta ruskog predsednika je progovorila jedna drugačija država, oslobođena nasleđa 90-ih godina, država koja je sakupila dovoljno zlatnih rezervi, koja je osetila priliv novih snaga i koja nije htela da se njeni interesi cinično ignorišu. Rusija je tada, u stvari, podnela zahtev da se prizna povećanje njene uloge u međunarodnim odnosima.

Posle minhenskog izlaganja može da se govori ne o početku „hladnog rata“ već o prelazu postojećeg „hladnog mira“ u novi kvalitet, kada prinudna zajednička dejstva Rusije i SAD po nizu važnih pitanja onemogućavaju da se sakrije jak sudar interesa.

Rusija je otvoreno izjavila da nema poverenja u politiku SAD i NATO u oblasti vojne bezbednosti i da se to odrazilo na njenu odbrambenu izgradnju.

Ruska Federacija je prešla na etapu intenzivnog formiranja savremene armije, koja je sposobna da se brani od spoljne agresije. Priče o „nepostojanju spoljne opasnosti“ su gurnute na stranu. U svom minhenskom izlaganju predsednik je tačno izdvojio pretpostavke za nastajanje te opasnosti u njenom najsavremenijem obliku tako da već danas odbrambeni kompleks RF radi na njenom hipotetičkom neutralisanju. Očigledan primer je serijska proizvodnja sistema „Iskander“ koja je predviđena za neutralizaciju rampi za lansiranje PRO u Evropi.

Takođe se vrše intenzivni radovi u oblasti promene naoružanja raketnih jedinica za stratešku namenu (RVSN) i za protivodejstvo američkim vojno-ќosmičkim sitemima.

Ide kako treba i diskusija među ruskim stručnjacima o zanavljanju RSD - raketa srednjeg dometa „Pionir“, koje su u stanju da daju dostojan odgovor NATO-u u slučaju da se koncentracija vojnih struktura bloka po obodu ruskih granica nastavi.

Kupovina nosača helikoptera „Mistral“ bez obzira što se često kritikuje, ima direktnu namenu da „natera na mir“ nemirne susede kao što je režim Saakašvilija. Da je 2008. godine kod obala Abhazije bio postavljen ruski „Mistralj“ do agresije, najverovatnije, ne bi ni došlo.

Dugoročni program obnove naoružanja kopnene vojske RF do 2020. godine takođe ne ostavlja ni najmanje sumnje – Moskva polazi od verovatnog pogoršanja vojno-političke situacije u svetu i sprema se da se zaštiti od spoljne opasnosti, koja se sve više shvata ka opasnost koja dolazi od NATO-a, na čelu sa SAD.

Pitanja bezbednosti će, bez sumnje, biti u centru svih pregovora o daljoj perspektivi rusko-američkih odnosa.

Bez obzira što „deveti talas“ svetske finansijske krize koji se bliži, i unutrašnja destabilizacija američkog društva teraju administraciju SAD da se oseća nesigurno, ni njihovo spoljnopolitičko angažovanje takođe ne daje mnogo nade za optimizam. Njihov odlazak iz Avganistana i Iraka, koliko se god krili retorikom, dokazuje bankrotiranje koncepcije „izvoza demokratije“. Ruska strana za američku ima pitanje: ko će da odgovara za međunarodne posledice tih avantura i ko će da lokalizuje haos koji se razgoreva u obe te zemlje? Sudeći po izjavama Baraka Obame, SAD planiraju da odbiju izdržavanje marionetskih vladi u Kabulu i Bagdadu, a to za region može da ima najdramatičnije posledice.

U pregovorima sa američkim partnerima ne može da prođe bez diskusije o „arapskom proleću“, u kome su RF i KNR počele da igraju ozbiljne uloge tako što su preko Saveta bezbednosti OUN zaustavile pripremu otvorene agresije protiv Sirije. Prirodno da NATO ne može da se odrekne planova o svrgavanju socijalističke vlade Bašara Asada. U ovom trenutku u punom je zamahu priprema odreda plaćenika u Turskoj. Na istom mestu pokušavaju da formiraju nešto slično privremenom prelaznom savetu, ali je u Siriji situacija principijelno drugačija od libijske. Moskva je otvoreno izjavila da je vojno mešanje u unutrašnje stvari Sirije nedopustivo. Logika Moskve primorava Vašington da postavi pitanje sebi: da neće RF, ukoliko se opasnost od agresije pojača, krenuti sa isporukom Siriji zenitno-raketnih kompleksa, između ostalog i S-300? Takva bi odluka poremetila planove NATO-a jer taj blok još uvek nije naučio da se bori protiv tog ruskog oružja, a na velike gubitke pri korišćenju avijacije - NATO neće pristati.

Za Rusiju bi takav korak postao, najverovatnije, proboj ne samo na planu njenog povratka na Bliski Istok u novom kvalitetu, već i na planu konačnog oslobođenja od „igre prijateljstva“ sa anglosaksoncima u situaciji, kada je neophodno da se zaštite sopstveni interesi.

Na takvu podelu prioriteta Moskvu tera realno stanje odnosa sa Sjedinjenim Državama. Uz bitan progres u kontaktima naroda, u naučnoj i studentskoj razmeni, uz rast robne razmene, SAD praktično ni u čemu ne idu u susret Rusiji u oblasti vojne bezbednosti. To se posebno dobro vidi iz delovanja SAD na postsovjetskim prostorima, gde Sjedinjene Države vrlo metodično istiskuju RF iz zone njenih geopolitičkih interesa, hipnotizirajući Moskvu pričama o „zajedničkom izboru“ i drugom demagogijom. Tu hipnozu koja je ranije rađena pod parolom „perestroika“ Vašington pokušava da produži pod parolom perezagruska(resetovanje) ali je već sada jasno da je to ona ista igra šibicarenja, koja već dugo zamara Moskvu.

Još će mnogo puta, očigledno, u razgovorima američkih i ruskih predstavnika, da se začuje reč perezagruska, ali teško da će ona ikada više da proizvede nekadašnji utisak. Rusija danas ponavlja jedan ciklus iz svoje istorije: posle perioda slabosti i poraza počinje da se obnavlja. Verovatno bi današnjoj Rusiji najviše odgovarale reči kancelara Ruske imperije A.M.Gorčakova: „Rusija se koncentriše“.

Amerikance sada posebno interesuju predsednički planovi V.Putina. U vezi sa tim ima mnogo pretpostavki, ali se u jedno ne može posumnjati: teško da će planovi Moskve da se poklope sa najskrivenijim očekivanjima tvoraca politike SAD. Kakav god da je karakter rusko-američkog sporazuma, opšte smisaono opterećenje minhenskim izlaganjem ne može da se promeni. To nije imperativ povratka Rusije na rečima, već njen stvarni povratak u klub jakih igrača svetske politike. Američki rukovodeći krugovi još treba da to provere, ali se „vrijeme razmetanja kamenja“ za SAD završava. Dolazi „vrijeme da se kamenje skuplja“.

Dmitrij Sedov,