Streljani zajedno. Rusko-srbsko bratstvo u prolivenoj krvi

Godine 1941. Jugoslavija se našla na udaru nacističke Nemačke, njenih saveznika i satelita, u aprilu mesecu; u junu, na  istom udaru našla se Rusija, u to vreme pod imenom Sovjetskog Saveza. Iako je Jugoslavija bila monarhija, a Sovjetski Savez imao republikansko uređenje, iako su im društvena uređenja bila različita, postojalo je nešto što ih je spajalo: mržnja Adolfa Hitlera i njegovih sledbenika prema Slovenstvu, koje je, skupa sa Jevrejima i Romima, smatrano nižom rasom,  koju, u prvo vreme, treba pokoriti, a zatim i istrebiti (1). Srbi, najbrojniji narod Jugoslavije, i Rusi, najbrojniji narod Sovjetskog Saveza, bili su žrtve slavofobije tvoraca Novog poretka (ah, kako to poznato zvuči!) Zato nije bilo nimalo slučajno što su Srbi, čim su bili okupirani od nemačkih nacista i italijanskih fašista, pa onda izloženi genocidu njihovih saveznika (Bugara i Mađara) i satelita (hrvatsko-muslimanskih ustaša i šiptarskih balista), digli ustanak za slobodu, kao što nije bilo slučajno da su Rusi krenuli u Veliki Otadžbinski rat, shvatajući da će im, ne budu li se borili, uništenje biti jedina sudbina.

Srbija je, od jula do septembra 1941, bila poprište silovitog ustanka zajedničkih rojalističko – legitimističkih (pod komandom pukovnika Vojske Kraljevine Jugoslavije, Dragoljuba Mihailovića) i partizanskih snaga (koje su bile pod komandom Kominterninog pouzdanika, sekretara Komunističke partije Jugoslavije, Josipa Broza Tita). Oslobođene su velike teritorije, od Loznice kod Šapca preko Užica i Požege, do Čačka i Gornjeg Milanovca. Tri nemačke posadne divizije (7o4, 714. i 717.), sastavljene od ljudstva starijeg godišta, nisu bile spremne da se suoče sa neočekivanim ustankom, i morale su ogorčeno da brane izolovane garnizone, komunikacije ka Grčkoj i veće gradove (2). Besan zbog ovakvog razvoja događaja, Hitler iz Grčke u Srbiju prebacuje austrijskog generala Franca Bemea (austrijski nacisti su naročito mrzeli Srbe, zbog poraza Beča u Prvom svetskom ratu), koji dobija velika pojačanja, i 22. septembra počinje ofanzivu protiv ustanika, napadom na luk Save kod Šapca. U naredbi od 25. septembra 1941, Beme saopštava vojnicima Vermahta: “Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1941. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer koji mora najteže pogoditi celokupno stanovništvo“. U toku nemačke ofanzive vršena su masovna streljanja na više mesta: u Šapcu, Beogradu, Dragincu, Kragujevcu i Kraljevu. Beme je 10. oktobra naložio, ispunjavajući nalog nemačke Vrhovne komande, da se za svakog ubijenog Nemca ili „folksdojčera“ strelja 1oo zarobljenika ili talaca, a za svakog ranjenog 5O (to je bila najviša kvota u okupiranoj Evropi). Prema izveštajima generala Badera, koji je zamenio Bemea, do kraja decembra 1941. godine „neprijatelj“ je imao 3562 poginula u borbama, a streljano je 11 164 lica. Za odmazdu.

U oktobru mesecu 1941. godine udružene snage rojalista (četnici) i partizana, napale su grad Kraljevo s ciljem da ga oslobode. U gradu je, međutim, bilo oko 22oo vojnika Vermahta, kojima je zapoveđeno da grad ne smeju nipošto predati. Napad ustanika je počeo 5. oktobra, a već 6. oktobra nemačke trupe zatvaraju fabriku aviona „Dornije“ zbog „radne nepouzdanosti“, i hapse njene radnike, kao i radnike fabrike vagona i železničare, plašeći se sabotaža. Svi su zatvoreni u jednu halu fabrike vagona u Kraljevu. Za to vreme, Vermaht je već počeo sa odmazdama: u prvih deset dana oktobra pobili su Hitlerovi vojnici preko sto seljaka iz okoline, i spalili nekoliko sela. Kada su četničko-partizanske trupe ponovile svoj napad 11. oktobra, uz upotrebu artiljerije, doneta je odluka da se kao taoci uzmu „komunisti, nacionalisti, demokrate i Jevreji“ (3). Pošto napadi ustanika nisu prestajali, 15 . i 16. oktobra nemačka vojska kreće avijacijom protiv njih, a pešadijska divizija 717 zavodi u Kraljevu vanredno stanje. Posle napada 15. oktobra uveče, za odmazdu je odmah streljano 3OO Srba, a već sutradan je objavljeno da će protiv Kraljevčana biti preduzete najoštrije mere. Rečeno je da „neće samo sto Srba biti streljano za jednog Nemca, već će se istrebiti porodice i uništiti posed“ (5). U to vreme, episkop žički Nikolaj (Velimirović), konfiniran od strane Nemaca u manastiru Ljubostinji, pokušava da interveniše kod majora Alfonsa Maucijeviča, da bi spasao taoce. Maucijevič ne želi da ga sluša i preti mu strogim zatvorom, zbog čega Sveti Nikolaj Žički kaže da će ga snaći kazna Božja. Posle razgovora sa pretpostavljenima, Maucijevič Nikolaja vraća u ljubostinjski pritvor, nazivajući ga „anglofilom i  najvećim germanofobom“ (4).

U znak odmazde za 14 ubijenih i 1o ranjenih nemačkih vojnika, pripadnici 749. i 737. pešadijskog puka ubijaju, po sopstvenim izveštajima, „ukupno 1736 muškaraca i 19 komunističkih žena“. Najveći masakr zbio se 3./14. oktobra, na dan Pokrova Presvete Bogorodice, omiljeni pravoslavni praznik i Srba i Rusa (Grci ga u kalendaru nemaju). 749. puk ide u dalje odmazde, i uništava stanovništvo koje živi u selima uz prugu Kraljevo-Kruševac. Pokolji  u kraljevačkoj oblasti traju do 24. oktobra. (21. oktobra te, strašne 1941. godine, preko 2ooo ljudi, krivih što su Srbi, Romi ili Jevreji, biće streljano u  susednom Kragujevcu). U Šumadiji u to vreme skoro da nije bilo kuće bez znaka žalosti-velikog crnog barjaka.

Među Srbima koji su u Kraljevu streljani našli su se i drugi Sloveni: Slovenci i Rusi. Nimalo slučajno: pripadali su „nižoj rasi“ koju su firerovi „nadljudi“ želeli da istrebe. Streljani su  Slovenci, njih 53-ojica, koje je hitlerovska armada, skupa sa 3OOOO ostalih njihovih zemljaka, proterala sa teritorije Maribora (želeći da je etnički očisti za germansku „superiornu rasu“), i koje je Srbija, preko đenerala Nedića i njegovog opunomoćenika za izbeglice, Tome Maksimovića, primila na svoju teritoriju i smestila na najbolji mogući način u kuće uglavnom seoskih domaćina, voljnih da pomognu južnoslovenskoj braći. Streljano je i 59 pravoslavnih Rusa, koji su u ovaj grad stigli posle Prvog svetskog rata, bežeći od boljševičke revolucije, i koji su postali pravi Kraljevčani, sasvim integrisani u lokalnu sredinu. Pogubljeno je, u ime „Novog poretka“, 29 ruskih radnika, četvorica inženjera i tehničara, četvorica činovnika, 16 zanatlija, petorica učitelja i srednoškolskih profesora. Među njima je bilo četiri mladića od 16  do 25 godina, 26 ljudi u zrelom dobu, između 36 i 45 godina, kao i 15 njih od 46 do 55 godina. (5)

Niko od ovih nesrećnika nije bio uhvaćen sa puškom u ruci; svi su bili mirni građani, koji su skromno živeli i u znoju lica svoga zarađivali hleb... Ali, bili su krivi jer su se, kao Sloveni, našli na putu Trećem Rajhu i njegovim osvjačakim ambicijama. I to uvek moramo pamtiti: krv Rusa i Srba, braće u Hristu, lila se zbog prava da se živi slobodno, bez robovanja tuđinu, ma kako on moćan bio i ma kakvim maskama pokrivao svoje pravo,osvajačko lice. I tome bi zajedničkom stradanju svakako trebalo podići, makar i najskromniji, spomenik. Da se na zaboravi.

Nedavno su, dok su Srbi sa severa Kosova i Metohije branili svoje pravo da žive u Srbiji, a ne u šiptarskoj kvazi-državi pod NATO protektoratom, na njih pucali, pored američkih i (gle, čuda!) nemački KFORovci. Nemačka je (opet-gle, čuda!) svoju vojsku, prvi put   posle Drugog svetskog rata, van zemlje upotrebila tokom sukoba na prostoru bivše SFRJ, a njeni avioni su bombardovali Srbiju 1999. godine. Svega se toga vredi setiti ove, 2o11. godine, kada nas ubeđuju da u Srbiji Evropska unija nema alternativu. Jer, u životu jednog naroda istorijsko iskustvo pomaže da se  narod ne zanosi nikakvim utopijama, ma kako privlačno one izgledale.

Srbija je, u prošlom veku, imala dva puta iskustvo sa  Evropom lišenom obrazine, koja joj je dolazila,  preko Beča i Berlina, naoružana i spremna za obračun sa „necivilizovanim“ Srbima. Takva „Evropa“ pucala je u nevine ljude 1941. u Kraljevu, kada se, kao što videsmo, pored srpske, lila i ruska krv. U današnjim ratovima koji se, između ostalog, vode i da bi nam pamćenje bilo izbrisano, vredi se sećati. To može biti spasonosno. Budućnost je budnost.

Vladimir Dimitrijević,


fusnote:

1. Vidi, između ostalog, u tekstu Perija V. Što više abortusa. Hitlerova politika kontrole rađanja na okupiranim slovenskim teritorijama // Ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Čačak, 2oo8. S. 107-127.     (Priredio i preveo s ruskog i engleskog Vladimir Dimitrijević).

2.   Brkić S. i Đorđević N. Kragujevački oktobar 1941. // Genocid u 2o. veku na prostorima jugoslovenskih zemalja.  Beograd-Kragujevac, 2oo5. S. 133.

3. Manošek V. Holokaust u Srbiji. Vojna okupaciona politika i uništavanje Jevreja  // Službeni list SRJ-Draslar partner. Beograd, 2oo7. S. 158.

4. Dimitrijević V. Oklevetani svetac. Vladika Nikolaj i srbofobija. Gornji Milanovac, 2oo7. S. 6O.

5. Ajdić LJ. Krv ruske emigracije u masovnom streljanju u Kraljevu-oktobra 1941. godine // Ruska emigracija. Beograd, 1994. S. 130-141.