Bitka za status – rat za gasovod

Stav Rusije da budući status Kosmeta mora biti rezultat dogovora Beograda i Prištine i verifikovan u Savetu bezbednosti UN umnogome je ojačao poziciju Srbije u neizvesnoj diplomatskoj borbi za zaštitu celovitosti na šestini državne teritorije. Kako se dve strane dogovore – već mesecima ponavljaju iz Moskve. Ovakav ruski spoljnopolitički gard donedavno mnogi nisu ozbiljno shvatali, pozivajući se na ranije ponašanje Kremlja, posebno prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina, čiji je desetogodišnji stil vladavine obeležila i spremnost da, posebno povodom Srba, na kraju uvek suštinski popušta zapadnim partnerima, zarad onoga što je nazivao „političkom predvidljivošću” Moskve.

Pojedini analitičari su, tako, i zaokret koji je Vladimir Putin povodom Kosmeta načinio prepoznali kao novo „tvrđenje pazara” i predvideli da će Rusi opet iskoristiti Srbiju kao monetu za međunarodno potkusurivanje.

Sada su, međutim, i na Zapadu sve češće analize koje u pitanju budućeg statusa pokrajine uočavaju elemente znatno ozbiljnijeg zapleta, u kome se Balkanu, posebno Kosovu i Metohiji kao njegovom središtu, pridaje mnogo veći značaj. Posebno za Rusiju. Tako su energetska bezbednost i snabdevanje Evrope naftom i gasom iz Kaspijskog basena i Srednje Azije, i direktni sudar interesa SAD, Rusije i drugih zemalja oko kontrole nad tim strateškim resursima, njihovim nalazištima i transportnim koridorima, dospela u centar pažnje jednog zanimljivog kruga kanadskih naučnika.

Jedan od njih, Mahdi Darius Nazemroaja iz Otave, saradnik tamošnjeg Centra za istraživanje globalizacije, u tekstu „’Velika igra’ stiže u Mediteran: gas, nafta, rat i geopolitika”, objavljenom ovog meseca u časopisu Global research, aktuelni trenutak međunarodne politike sagledava pre svega kroz nastajanje drugog geopolitičkog pola, suprotstavljenog NATO-u. Novu alijansu, po njemu, predvode Kina, Rusija i Iran, a priključuju im se u perspektivi i druge zemlje, kao što je Indija. Nazemroaja tvrdi da je na sceni tako ozbiljna preraspodela globalne moći da će ishod sadašnjih događaja odrediti tok čitavog 21. veka. Glavna borba vodi se oko izgradnje novog gasovoda pod američkom kontrolom („Nabuko projekat”), koji bi trebalo da zaobiđe rusku teritoriju i ovaj strateški energent isporuči kupcima u Evropskoj uniji – preko Balkana.

U ovoj varijanti, najkraći put vodio bi preko Kosova. Kako bi, prema proračunima ljudi koji su uključeni u „Nabuko projekat”, tim pravcem, iz Kaspijskog basena moglo da bude transportovano dvostruko više gasa nego što su Rusi u stanju da ponude Evropi preko svojih kapaciteta u ovom trenutku (brojke su predstavljene na manjoj ilustraciji), ako bi srpska pokrajina postala nezavisna, verovatno ne bi bilo smetnje da važan krak „Nabuko gasovoda” – pod kontrolom SAD i NATO – prođe preko Makedonije i Kosmeta i, dalje, kroz bivše jugoslovenske republike, prema Austriji i zapadnoj Evropi (veća ilustracija). Ako se po strani ostave, kada je o geopolitičkim stavovima reč, uvek prisutna podozrenja da je reč o još jednoj teoriji zavere nakon 1999. godine, može se zaključiti da Rusija, pored nesumnjivog interesa da brani međunarodno pravo koje u ovom trenutku njoj (i Srbiji) najviše ide u korist, ima i drugih razloga da se suprotstavlja otcepljenju Kosmeta i tako osujeti izgradnju američkog konkurentskog gasovoda.

Diplomatska groznica

Svoje viđenje i sličnu tezu izneo je, u intervjuu listu „Danas”, marta ove godine, i jedan od vodećih američkih intelektualaca Noam Čomski. Na pitanje sagovornika da prepozna motive snažnog angažovanja SAD za nezavisnost Kosova, Čomski je izjavio: „Nisam siguran da je američki pritisak tako snažan, ali pretpostavljam da je Kosovo važno iz dva razloga. Prvi je mogućnost za veliku vojnu bazu, a druga je mogućnost naftovoda i gasovoda koji bi prolazili preko Kosova ili u  njegovoj blizini”.

Ono što su danas gasovodi i naftovodi, nekada su bile železničke pruge, a projekat kosovske železnice bio je veoma aktuelan u Evropi uoči Prvog svetskog rata. Tada su postojala dva projekta, od kojih je jedan podrazumevao izgradnju pruge koja bi povezivala Beč s Bliskim istokom, preko Sandžaka i Kosova. Druga je bila ideja „Dunavske železnice”, kojom bi se Rusija, preko Srbije, pravcem sličnim današnjoj pruzi Beograd – Bar, povezala s Jadranskim morem i Bokokotorskim zalivom.

Nazemroaja tvrdi da je sada trenutak stvaranja istorije, smatrajući da će, upravo održani, drugi samit prikaspijskih država organizovan u Teheranu, promeniti globalnu geopolitičku situaciju. Kao potkrepljenje te tvrdnje, ukazuje na grozničavu diplomatsku aktivnost uoči susreta pet država kaspijskog regiona – Rusije, Azerbejdžana, Kazahstana, Turkmenistana i Irana.

Posetu američkog šefa diplomatije Kondolize Rajs i sekretara za odbranu Roberta Gejtsa Moskvi, pre samita u Teheranu, Nazemroaja tumači kao „poslednji pokušaj SAD razbijanja kinesko-rusko-iranske koalicije u Evroaziji”. U tom kontekstu može se posmatrati i poseta predsednika Francuske Nikole Sarkozija Putinu, a ruski šef države, neposredno uoči Teherana, razgovarao je u Vizbadenu s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, u okviru Peterburškog dijaloga.

Važna tema u Vizbadenu bio je rusko-nemački projekat severnog gasovoda („Severni potok”), koji bi trebalo, dnom Baltičkog mora, da snabdeva Nemačku i druge evropske zemlje ruskim gasom direktno, zaobilazeći do sada važne tranzitne zemlje, poput Ukrajine, Belorusije, Poljske, Slovačke i Češke. Zato se postavlja pitanje ekskluzivnosti tog, za Rusiju, izuzetno važnog posla, ukoliko bi konkurentski gasovod pod američkom zaštitom bio instaliran u južnoj Evropi. Tim pre što severni gasovod upravo može da posluži Moskvi i za omekšavanje Pariza i Berlina u pogledu podrške ratobornoj politici Vašingtona, smatra Nazemroaja.

U ovom trenutku, „Nabuko projekat” predstavlja pet zemalja, koje su u jednakim proporcijama (po 20 odsto) zastupljene sa svojim nacionalnim energetskim kompanijama: Austrija, Mađarska, Rumunija, Bugarska i Turska. Za učešće u ovom preduzeću zainteresovane su i Francuska i Nemačka. Srbija je projektom zaobiđena – maršruta do Austrije vodi isključivo kroz zemlje NATO-a. Ideja je da gas sa Kavkaza, Irana i Centralne Azije bude, preko istočnog Mediterana i Turske, a potom Balkana, sproveden do tržišta Zapadne Evrope sve više zavisnog od ovog ekološkog energenta.

Nato gubi monopol

Kosovo je na toj mapi, po mišljenju Nazemroaje, tek jedan od pet globalnih frontova na kojima se suočavaju SAD i njihovi saveznici, s jedne strane, a s Rusijom i Kinom i njihovim saveznicima s druge. Pored Kosova, odnosno Balkana, to su još i područje istočne Afrike, Korejsko poluostrvo, Indokina i Srednji istok. Po njemu, na delu je pokušaj okruživanja Rusije i Kine, a, istovremeno, NATO se sprema za mogući konačni obračun sa Srbijom i Rusijom oko Kosova. Deo tih priprema su i NATO manevri u Hrvatskoj i u Jadranskom moru.

Nazemroaja posebno ukazuje na svojevrsne integrativne procese u Aziji, koji su intenzivirani poslednjih godina. Jedan segment tih procesa jeste Šangajska organizacija za saradnju („Šangajska šestorka”), čiji su članovi Kina, Kazahstan, Kirgizija, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan, a posmatrači Indija, Iran, Mongolija i Pakistan. Interesovanje pokazuje i Azerbejdžan, a autor smatra da su u sferi ekonomskog uticaja „šestorke” i Južna Koreja i Japan.

Drugi činilac je Organizacija za kolektivnu bezbednost, nastala 1992. raspadom Sovjetskog Saveza, koju su 1999. napustili Azerbejdžan i Gruzija, i koja danas okuplja sedam postsovjetskih država: Jermeniju, Belorusiju, Kazahstan, Kirgiziju, Tadžikistan, Rusiju i Uzbekistan. Kanadski naučnik najavu generalnog sekretara OKB-a Nikolaja Bordjuže iz maja ove godine, da bi i Iran mogao, kao prva nesovjetska zemlja, da se priključi ovoj bezbednosnoj organizaciji i da će, „ako takav zahtev usledi, biti razmotren” – tumači upravo u kontekstu stvaranja pomenutih savezništava. (Rusija i Iran, inače, zajedno raspolažu s više od polovine svetskih rezervi prirodnog gasa.) Kada se pridodaju i Bordjužine nešto kasnije izjave, da je OKB spreman da se uključi i u globalne mirovne operacije, to je dovoljno za Nazemroaju da zaključi da je reč o izazovu za globalne ciljeve NATO-a, odnosno stavljanju do znanja da alijansa nema više monopol kao vojna organizacija. Tim pre što je Kina, kako naglašava, već postala „poluformalni član” OKB-a.

Kanadski istraživač u ovom svetlu prikazuje i koordinaciju energetskih i industrijskih projekata Irana s Venecuelom i Sirijom, poznatim protivnicima politike SAD. Na planu energetskog rivalstva sa SAD i EU, Nazemroaja vidi Rusiju i Iran kao partnere, navodeći da Moskva i Teheran zajednički rade na regulisanju svetske cene gasa, uz napomenu da će Rusija biti u dobitku ukoliko turkmenski gas bude prolazio kroz njenu ili iransku teritoriju, a ne preko Nabuko gasovoda.