Muke sa Putinom i dolarom

BORAVAK PUTINA U TEHERANU, prva poseta jednog ruskog šefa države Iranu još otkako je tamo 1943. godine Staljin konferisao sa Čerčilom i Ruzveltom, ponovo je bio špil karata na diplomatskom stolu iz kojeg su zapadni posmatrači nastojali da pročitaju budućnost spoljne politike Kremlja. Ono što su videli nije moglo da ih zastraši, ali je unekoliko pomoglo da se uvere u ono što je već neko vreme sasvim očigledno. Rusija je mnogo samopouzdanija i na globalnoj geopolitičkoj tabli sada vuče poteze samo u sopstvenu korist.

U Teheranu, gde Putin nije bio u bilateralnoj poseti, nego kao učesnik samita lidera iz kaspijskog priobalja, nije bilo ničega dramatičnog što bi bio povod za novu uzbunu na Zapadu. Nije nagovešten ni neki novi rusko-iranski savez. Potvrđeno je samo ono što je i pre toga bilo vidljivo: da se ruski interesi u Iranu razlikuju od zapadnih, i da tamo Rusija završava samo svoja posla.

A ta posle su da od veza sa Iranom izvuče maksimalnu korist, političku i onu još opipljiviju, ekonomsku. Gazprom je tamo investirao 750 miliona dolara, ruski izvoz metala i mašinerije u Iran je oko dve milijarde dolara godišnje, Rusija je za oko milijardu dolara prodala opremu za iranski nuklearni reaktor, ona je njegov ključni prodavac oružja (sistem protivvazdušne odbrane prodat je za 700 miliona, plus flota migova 29 i T72 tenkova…). Iran se, sa druge strane, nije mešao u probleme koje Rusija ima sa svojim muslimanima u Čečeniji, u Centralnoj Aziji i na Kavkazu…

Ruski interesi su tamo dakle različiti od američkih, i otuda Putinovi razgovori sa Ahmenidažadom, koji u poslednje vreme kao da smenjuje Uga Čaveza kao omiljeni negativac Amerike, nisu nikakav povod za uzbunu u Vašingtonu, ali su dodatni razlog da Stejt department konačno uvaži da Moskva, posle hladnog rata nije više „carstvo zla” kao što je to bila u sovjetskoj eri, ali ni inferiorni poslušnik kao u vreme svoje najveće slabosti, tokom devedesetih. Rusija, naprosto, traži da bude respektovana i to je nova realnost koju bi bilo bolje uvažiti što ranije.

DOLAR JE OPET OTIŠAO DOLE, A EVRO GORE. Novi rekord je postavljen u petak, kada je odnos bio 1,4319 u korist evropske monete. Druga loša vest koja je neizbežno usledila jeste i da je za barel nafte trebalo odbrojati više od 90 dolara. Pošto je to bila samo potvrda trenda koji opstaje već poduže, ministri finansija i guverneri centralnih banaka G-7 (SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Japan i Kanada) okupili su se u petak u Vašingtonu u nastojanju da situaciju smire i nađu rešenje koje bi odgovaralo svima.

To neće biti jednostavno – kao što nikad nije ni bilo. Snaga (ili slabost) dolara je rezultat trenutnih prilika (i očekivanja) od američke ekonomije i situacije sa unutrašnjim finansijama najveće ekonomije sveta. U tom pogledu, prilike su daleko od dramatičnih, ali nema ni mesta prevelikom optimizmu. Nered na finansijskom tržištu koji je izazvan posrtanjem američkog tržišta nekretnina, zbog olakog davanja kredita, što je zahtevao veliku (netržišnu) intervenciju i evropskih nacionalnih banaka, još nije sasvim pometen. Onda je došla procena MMF-a da će svetska ekonomija, pa prema tome i američka, dogodine rasti sporije od prvobitne prognoze, što je one koji svoje devizne rezerve drže u kratkoročnim američkim obveznicama podstaklo da počnu da ih se na vreme rešavaju.

VEĆ JE UNOVČENO 160 MILIJARDI DOLARA raznih obveznica, pokazuju podaci američkih finansijskih vlasti: naplatili su ih uglavnom azijski investitori, pre svega Japan i Kina. Americi je inače neophodan mesečni priliv od 70 milijardi stranog novca da bi pokrivala svoj tekući deficit, koji će ove godine dostići blizu 850 milijardi dolara. Da bi se stranci vratili ovim investicijama, biće potrebni dodatni podsticaji, u vidu većih kamatnih stopa, što će opet zahtevati novu matematiku u kojoj su varijabile kurs, procenti rasta, cena nafte i štošta još.

Ali u globalizovanom svetu, u kojem leptir na jednom kraju planete može da izazove oluju u drugom, nije sve ni do Amerike. Evropljani su tako sve nesaglasniji oko toga kako da im prejaki evro ne nanese štetu, umanjujući izvozne rezultate evropske privrede i podstičući povećanje uvoza (iz Kine pre svega). Kina, koja ima 1.333 milijardi dolara deviznih rezervi, od toga 900 milijardi u američkim obveznicama, ne krije da ima moć da izazove dodatni strmoglav dolara, odolevajući pritiscima da ojača sopstvenu monetu. Saudijci, lideri petrolejskog kartela, gledaju pak kako da sačuvaju vrednost sopstvenog mineralnog blaga…

Nama preostaje samo da razmišljamo kako da nadoknadimo sasvim izvesno novo poskupljenje benzina i svega drugog što potom dolazi.