DA LI ĆE SE TRANSKASPIJSKI GASOVOD GRADITI I BEZ RUSKOG PRISTANKA

Septembar je postao značajan zbog novog zavijutka u „gasovodnom ratu“ između Rusije i Evropske Unije. U Sočiju je 16. septembra u prisustvu predsednika vlade RF Vladimira Putina potpisan sporazum o izgradnji morskog dela gasovoda „Južni tok“ kojim se uklanja tranzitna zavisnost Rusije od Ukrajine. U odgovor EU je aktivirala napore na izgradnji „Nabuka“, pošto je izjavila da gasovod koji ide dnom Kaspijskog mora može da se postavi i bez saglasnosti Rusije. Uopštenu sliku „gasnog sukoba“ dopunjavaju masovne provere u evropskim kancelarijama firmi-ćerki i zajedničkih preduzeća „Gazproma“, koje su bez najave izvršene krajem septembra.

Posle puštanja u rad „Severnog toka“ 7. septembra, potpisivanje sporazuma o njemu je postalo drugi važan korak ruskog rukovodstva. Za taj projekat Moskva je uspela da obezbedi sastav akcionara koji imponuje, i koji garantuje da će projekat dobiti podršku najvažnijih evropskih zemalja. Osim „Gazproma“ akcionari kompanije SouthStreamTransportsu postali italijanska Eni, francuska EDFi nemačka BASF/Wintershall. Udeo „Gazproma“ u akcionarskom kapitalu je 50%,  Eni – 20%, a EDFi BASF/Wintershall – po 15%. Potpisivanje sporazuma u jeku novog gasnog sukoba sa Ukrajinom je podvuklo mogućnosti Rusije u vezi sa diversifikacijom tranzitnih maršruta.

Istovremeno tokom čitave poslednje godine EU uporno poziva Rusiju da ne sprečava postavljanje „Nabuka“ ubeđujući da su Evropi potrebna oba ta projekta, a bilo bi idealno da   RF odluči da postane član konzorcijuma za izgradnju „Nabuka“ i da se skroz odrekne „Južnog toka“. Na konferenciji - energetskom dijalogu između Evropske Unije i Rusije, koji je održan u septembru prošle godine u Briselu, predstavnici Evropske Unije su izričito naglasili  da nemaju nameru da podrže „Južni tok“, tim pre da ga uključuju u spisak prioritetnih projekata, već za svoj prioritet smatraju „Nabuko“. Brisel smatra da je zavisnost od isporuka ruskih energenata, čije je učešće danas u gasu koji Evropa koristi – 30%, a u sirovoj nafti 27%, prevelika. Prema rečima evropskog komesara za energetiku Gintera Etingera Evropska Unija želi da direktno dobija gas iz Kaspijskog bazena, ali da pri tom neće imati ništa protiv ukoliko se istovremeno izgrade i „Nabuko“ i „Južni tok“.

U septembru prošle godine „gasni sukob“ između Rusije i EU je došao do faze direktne razmene „informacionih udaraca“. Bivši ministar za inostrane poslove Nemačke Joška Fišer, koji je i politički konsultant u Nabuku, stupio je u polemiku sa V.Putinom, koji je na sastanku sa stranim ekspertima u Sočiju izjavio da „Nabuko“ nema garantovane izvore gasa. Za Rusiju, po mišljenju J.Fišera, radi se ne samo o gasu, već pre o očuvanju uticaja u Evropi.

Ovako ili onako, između Moskve i Brisela je došlo do pravog informacionog rata. Moskva je Briselu dokazivala da Nabuko nema perspektivu, a EU -  ne obazirući se ni na šta - uporno lobira za taj projekt. Centralno pitanje je da li će EU dobiti pristup nalazištima kaspijskog gasa, koji će biti nezavistan od Rusije, ali bez koga cevi jednostavno neće imati čime da se napune. Tako je 28. marta, na forumu posvećenom Nabuku, G.Etinger izjavio da je za uspešnu realizaciju projekta neophodna hitna saglasnost članica – isporučilaca u vezi sa količinom gasa koju treba da isporučuju, a koje za sada nema. Što se tiče „Južnog toka“, „Nabuko“ ne treba da se upoređuje sa njim, a pokušaji Rusije da se taj projekat blokira, izjavio je evropski komesar, neće dovesti ni do čega dobrog.

Istovremeno je u podršku poziciji Rusije stupio bivši kancelar Nemačke G.Šreder. On je, govoreći u junu o.g. u Kaselu, konstatovao da će, prema prognozama koncerna BASF, do 2030. godine Evropi, zbog zatvaranja programa nuklearne energetike, biti potrebno još 170 milijardi kubnih metara gasa, čiji je najsigurniji isporučilac Rusija.Nalazišta gasa u Evropi se troše, a situacija u zemljama Severne Afrike i Srednjeg Istoka je previše nestabilna da bi mogla da garantuje stabilne isporuke. U Turkmeniji, ironično primećuje G.Šreder,  „postoje ljubopitni ljudi, koji jednu istu količinu gasa prodaju najmanje tri puta“, a Azerbajdžan je zemlja sa „najjačom demokratskom strukturom, koja samo može da se zamisli“. Projekat Nabuko, prema Šrederovim rečima, „ima smisla da se podrži“, ali je isto tako nesvrsishodno da se govori protiv „Južnog toka“, jer on snabdevanje gasom EU čini pouzdanijim.

Pred potpisivanje sporazuma o „Južnom toku“ G.Etinger je direktno rekao da je on, za razliku od „Severnog toka“, nepoželjan. „Južni tok“ može da zadovolji Evropsku uniju  samo kao još jedan kanal za isporuku Evropi ruskog gasa.  Ukoliko se njime bude isporučivao prikaspijski gas on će postati nepoželjan, jer za EU pristup prikaspijskom regionu i Centralnoj Aziji, gde se nalaze najveće u svetu rezerve prirodnog gasa, predstavlja „ključno pitanje“. Azerbajdžan ima malo rezervi gasa da bi se popunio Nabuko. Da bi taj projekat postao rentabilan – neophodan je turkmenski gas, a za sudbinu Nabuka je najvažnije pitanje  da li će EU znati da izgradi gasovod po dnu Kaspijskog mora, ignorišući pri tom mišljenje ostalih prikaspijskih država. Status Kaspijskog mora još nije određen, i pravne osnove za postavljanje gasovoda izgledaju vrlo klimavo.

U skorašnjem intervjuu DeutscheWelle-u predstvnik evropskog komesara za energetiku Marlen Holcner je izjavila da pitanje statusa Kaspijskog mora pri potpisivanju dokumenata  o izgradnji gasovoda neće ni da se pomene, te sporovi o statusu ne treba da imaju uticaja na polaganje cevi. Prema Evropskoj Uniji gasovod će da prođe teritorijom Azerbajdžana i Turkmenije, a to znači da ostale zemlje ne mogu da blokiraju to pitanje. Njihovo mišljenje može da se uzme u obzir samo pri rešavanju ekoloških pitanja – o bezbednosti čovekove okoline, kako je to bilo pri izgradnji „Severnog toka“. Sledećih nedelja EU planira da sa Turkmenijom i Azerbajdžanom započne pregovore i određivanje osnovnih parametara projekta - dužinu cevi, odnos količine isporuka Bakua i Ašhabada, ekološke aspekte, zaštitu investicija. Potpisivanje sporazuma o „Južnom toku“ u planovima izgradnje „Nabuko“ ništa ne menja.

Brisel nagoveštava da pri izgradnji transkaspijskog gasovoda ima nameru da ignoriše stav Rusije i Irana, posmatrajući Kaspijsko more kao obično, čije se dno nalazi u granicama isključive pomorske zone Turkmenije i Azerbajdžana. Okolnost da je Kaspijsko more u stvari jezero i da odredbe međunarodnog pomorskog prava ne važe za njega, ne uzimaju se u obzir. U tim planovima postoji i sakrivena vojna premisa. SAD su odavno objavile da Kaspijsko-Crnomorski bazen spada u sferu njenih interesa. Za SAD Nabuko može da postane i odgovor Kini u borbi za pristup izvorištima energije u regionu, kao i instrument za jačanje uticaja na političke elite država Centralne Azije. U najskorije vreme treba očekivati zajednička dejstva SAD i EU ne samo zbog daljih radova na Nabuku, već i zbog „otimanja“ prikaspijskih država od Rusije…

Aleksandar Šustov,