Rat je baš isplativa stvar. Posebno ukoliko protivnik ima mnogo retkih izvorišta energenata i ukoliko njegove oružane snage nisu u stanju da ta izvorišta odbrane. U tom slučaju se svi troškovi pobednika isplaćuju sa kamatom. Profesor Mišel Hosudovski je u skorašnjem članku koji je posvećen socijalno-ekonomskim dostignućima Libije za vreme Gadafija i agresije NATO-a protiv te zemlje, osim upečatljive statistike naveo i sledeću činjenicu: NATO radi tesno sarađujući sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom, kao i sa nizom analitičkih centara u Vašingtonu. U skladu sa tim – programi „rekonstrukcije“ koje su napravili Svetska banka i MMF su usaglašeni sa vojnim planovima SAD i NATO [1].

Pad Libije je istovremeno i perestrojka neoimperijalističke politike u Africi, i preraspodela koncesija za vađenje prirodnih energenata, i demonstracija snage, i stvaranje novog ognjišta nestabilnosti kao povoda za povećanje vojnog prisustva u regionu, i posebna uloga „postkonfliktnog perioda“ kada u prvi plan dolazi obnova razrušene infrastrukture.

Prevazilaženjem posledica rata i rušenja po tradiciji su se bavile Ujedinjene Nacije, ali pošto se taj posao pokazao izuzetno isplativ njega su zgrabili Amerikanci. 2004. godine vlada SAD je formirala novu strukturu za ekonomsko otimanje – Upravu za rekonstrukciju i stabilizaciju (Office of the Coordinator for Reconstruction and Stabilization) [2] na čije je čelo došao bivši ambasador SAD u Ukrajini Karlos Paskual. Radeći uz tesnu saradnju sa Savetom za nacionalno izviđanje SAD [3] trebalo je da Uprava napravi planove za obnovu 25 zemalja, pošto pre toga u njima dođe do rušilačkih konflikta ili elementarnih nepogoda…

Rad Uprave je povezan ne samo sa radovima na obnovi, već i sa humanitarnim programima – u duhu potrebe korišćenja „snage pameti“ (smartpower), koju je proklamovala H.Klinton. Sadašnji rukovodilac Uprave Robert Loftis, koji je istovremeno i viši savetnik Centra za strateška i međunarodna istraživanja (čiji su saradnici i Zbignjev Bžežinski, Henri Kisindžer, Vilijam Koen, Džejms Šlezinger, Džejms Vulsi…) izjavio je početkom 2011. godine da SAD imaju nameru da „podrže razvoj polietničke demokratije u Kirgistanu“. To je signal. Prema rečima R.Loftisa njegova ekipa ima jasnu predstavu o tome šta je poslužilo kao razlog za konflikt na jugu Kirgistana [4]. U toj zemlji američka agentura, sakupljena pod nazivom  „Korpus za građansku reakciju“, praveći se da vrši građanski i elektoralni monitoring, aktivno deluje od sredine 2010. godine [5]. Još dva glavna objekta, kojima se u 2010. godini bavila Uprava za rekonstrukciju i stabilizaciju, su Avganistan i Sudan. Mislim da nećemo pogrešiti ako pretpostavimo da je i do podele Sudana na dve države došlo prema planovima navedene Uprave. Amerikanci ne kriju svoje zasluge u vezi sa organizacijom referenduma o priznanju nezavisnosti Južnog Sudana [6].

Postoji još jedna vašingtonska struktura koja aktivno deluje u zemljama u razvoju - AmericanEnterpriseInstitute– to je jedan od nastarijih neokonzervatizatora.

Što se tiče radova na obnovi, najjači primeri isplative obnove (naravno, ne i za zemlje koje se „obnavljaju“) su Irak i Avganistan. Tamo je samo Halliburton, čiji su mnogi akcionari bili članovi Bušove administracije, dobio 10 milijardi dolara od ugovora o isporuci i građevinskim radovima, a američka firma Bearing Point [7] može da se ponosi time, što je njen prihod iz tih zemalja „za pet godina porastao četiri puta“.

Fenomen sa kojim imamo posla dobio je naziv „kapitalizam katastrofa“. Prema mišljenju eksperata on se prvi put projavio u oktobru 1998. godine, kada je uragan „Mič“ proleteo nad Centralnom Amerikom i usmrtio više od 9.000 ljudi. Posle toga je taj region zahvatila isto takva uraganska privatizacija.U Hondurasu su privatizovane vazdušne i pomorske luke, putevi, državna elektro-kompanija. Zakonodavstvo je brzo promenjeno – pojednostavljena je kupovina  i prodaja nekretnina strancima. U Gvatemali je ponuđena za prodaju telefonska kompanija, a Nikaragva je saopštila da ima nameru da proda svoj naftni sektor.

„Porušene zemlje su za Svetsku banku privlačne iz jednostavnog razloga: poslušne su. Posle katastrofa vlade tih zemalja obično čine sve što se od njih traži samo da bi dobile finansijsku pomoć, čak i ako  ta pomoć bude značila ogromno dugovanje i traumatske političke reforme“ – piše poznati kritičar zapadnog sistema Naomi Klajn u knjizi «The Rise of Disaster Capitalism».

Poimajući nemoć zemalja koje su stradale zbog sukoba ili prirodne katastrofe, Svetska banka i MMF pomoć daju ne u obliku subvencija, već kao zajam pod određenim uslovima koji, ukoliko ih neka država prihvati,  od nje prave državu sa „ograničenim suverenitetom“. U Avganistanu su pomoću načina za ograničenje suvereniteta, proverenih u praksi, uspeli da privatizuju sektor zdravstva – sredstva su stizala na račun „poverljivih“ naučno-proizvodnih udruženja (NPO), koja su birana među stranim preduzimačima. U Iraku su vodovodni sistemi koje je popravljala korporacija Bechtelvrlo brzo prestali  da rade. U Šri-Lanki, gde je 600 hiljada ljudi, koji su nastradali u cunamiju, ostalo da živi u privremenim objektima, osnovna sredstva su se brzo istopila u džepovima malog broja privilegovanih.

Prema mišljenju N.Klajm, u svetu danas postoji „paralelna vlada“ koja se sastoji od predstavnika firmi za konsalting, inženjerskih kompanija, krupnih NPO, agencija za pomoć OUN i međunarodnih finansijskih organizacija koje se bave „geopolitičkim inženjeringom.“

Tome se mora dodati i vojna premisa, o čemu piše M.Hosudovski. U kolektivnom istraživanju CivilianSurge, izdatom 2009. godine, Nacionalni univerzitet za odbranu SAD, na osnovu statističkih podataka, analize političkih rizika i sl. napravio je šeme upada u različite zemlje; te šeme se diplomatski zovu „kompleksne operacije“ [8]. Za 2009. godinu kao objekti „kompleksnih operacija“, a zatim i „stabilizacije i rekonstrukcije“ viđene su ne samo Sirija, Severna Koreja, Irak, Iran i Avganistan, tj. „klasične zemlje-izopštenici po shvatanju Vašingtona, već i Indonezija, Kuba, pa čak i Ukrajina (očigledno je da se podrazumeva konflikt sa Rusijom). Za svaku od tih zemalja već je proračunat potreban broj okupacionih snaga, predviđene su različite varijante korišćenja uslovno građanskih struktura i td.

Tako da „meko delovanje“ vašingtonske diplomatije na zemlje-partnere, koje se karakteriše davanjem finansijske pomoći i fotografijama sa mesta događaja koje zauvek pečatiraju radost aboridžina, vrlo brzo mogu da budu zamenjene čvrstom rukom uz primenu ekonomskih sankcija, blokade i borbenih letova vojno-vazdušnih snaga SAD i NATO. Iz toga se, u stvari, i sastoji Obamina doktrina. Jer smartpowerpredstavlja samo dodatak vojnoj snazi.

U beleškama vašingtonskih analitičkih centara postoji i scenario za konflikte u Ruskoj Federaciji. Ako se tako nešto dogodi – možete biti sto-posto sigurni – „paralelna vlada“ će spremno da preuzme na sebe „rekonstrukciju i stabilizaciju“ beskrajnog ruskog prostranstva.

Leonid Savin,