KINESKA KARTA SVETSKE POLITIKE (I)

Analiza globalnih procesa koji se dešavaju na planeti pokazuje da je poslednjih decenija došlo do jakog sloma tendencija koje su stvorene u industrijskoj epohi. Zapad je počeo neobično brzo da gubi do sada neosporno vođstvo u ekonomsko-socijalnoj sferi.

Bez obzira što je treći svetski („hladni“) rat između svetskog hegemona – SAD i pretendenta na vođstvo – SSSR (zemalja, koje su bile na čelu Zapadnog i Istočnog političkog bloka) završen porazom Sovjetskog Saveza i, reklo bi se, bez obzira što je potvrđena neosporiva pobeda liberalno-tržišnog modela uređenja sveta  („kraj istorije“ po F.Fukujami) upravo je u to vreme liberalno-tržišni model počeo da pokazuje sistemska preskakanja.

Stabilnost liberalno-tržišne ekonomije, koja se gradi na konkurenciji, moguća je samo ukoliko se ona stalno prihranjuje sve novim i novim izvorištima energije. Upravo dobijanje novih izvora predstavlja cilj politike globalizacije, koju sprovodi Zapad. Međutim, obzirom da se ostvarila, globalizacija je postala prepreka ekonomskom rastu, jer se on zasniva na spoljnoj ekspanziji. Posle završetka globalizacije će postati neizbežan prelaz  na „igru od nule“ što, opet, dovodi do potrebe preuređenja sveta iz korena.

Na planeti se završava period ekstenzivnog rasta. O tome svedoči i finansijsko-ekonomska kriza koja se razbuktala 2008. godine, a koja predstavlja nastavak krize iz 2000. godine. Na redu je sledeća, ozbiljnija faza krize, kada će ona dobiti ne samo ekonomski, već i politički karakter.

Istraživanja koje radi Ruska akademija nauka u okviru projekta „Kompleksna sistemska analiza i modeliranje dinamike svetskih procesapokazuju da će sledećih decenija svet da pretrpi ceo niz velikih promena:

• Globalni demografski prelazak (stabilizacija brojnosti stanovništva na Zemlji);

• Radikalne promene savremenog političkog sistema u okviru koga je, završetkom globalizacije, neizbežan prelaz na sistem deobe, na globalno regulisanje;

• Neizbežno zaoštravanje pitanja kako će se vršiti globalno regulisanje. Odgovor na to pitanje će postati osnovni „kamen spoticanja“ svetske politike, budući izvor vojnih, političkih i ekonomskih sukoba.

Sledećih godina svetu može da zapreti rat za izvorišta energenata. Kako bi se izbegla katastrofa neophodan je temeljni lom potrošačke etike ponašanja. Istovremeno finansijske elite Zapada će, najverovatnije, poželeti da reše sve probleme, rukovodeći se scenarijem, koji je sklopljen 11.septembra 2001 godine, uz oslanjanje na vojnu moć. Šta u vezi s tim može da snađe Rusiju, SAD i Kinu u najskorijoj budućnosti?

***

SAD postepeno ustupaju pozicije, u priličnoj meri ponavljajući put Velike Britanije pre sto godina. Njihovu snagu drže „tri kita“: tehnološko, finansijsko i vojno liderstvo.

Tehnološko liderstvo SAD se obezbeđuje:

1. uspostavljanjem sredine koja prihvata inovacije i sama ih stvara;

1. pritokom naučnika iz inostranstva (istina - ova mogućnost će se naglo smanjiti čim se, zbog krize, smanji finansiranje).

Finansijsko vođstvo SAD je obezbeđeno razvojem finansijskih institucija, ali pre svega time, što FRS SAD štampa dolare – rezervnu valutu, koja je još uvek  svima potrebna.  Objektivne potrebe sveta u povećanju dolarske monetizacije su se ružno poigrale sa Sjedinjenim Državama: poslednjih decenija SAD su navikle da žive zahvaljujući kreditima, koje otplaćuje ostali svet, a odvikle  su da žive sa onim, što stvarno imaju. Kada pukne dolar - zabava će biti gotova. Teško je reći kako će se stanovništvo Amerike ponašati kada se dohodak smanji duplo, ali je potpuno jasno da će socijalna napregnutost u toj multietničkoj zemlji naglo da ojača i izvikana „topionica za američku naciju“ će se raspasti.

Vojno liderstvo SAD obezbeđuju ogromni vojni troškovi, ali kada dolar padne, vojni programi će morati da se smanjuju (ili će započeti veliki rat).

Još jedan faktor sadašnjeg vođstva SAD – kontrola informacionog prostora i njen oreol „stuba demokratije i slobode“ koji se vrlo uspešno širi. Međutim, u vreme mreža, kontrola informacionog prostora je sve složenija i oreol tamni (spisak neuspeha postaje duži od spiska pobeda).

Da bi se obnovile Sjedinjenim Državama je neophodna strastvenost naroda i spoljni neprijatelj, ali spoljnog neprijatelja nema, a strastvenost je sve manja (što je zakonomerno za potrošačka društva).

Sve u svemu – Ameriku čekaju teška vremena.

Rusija je trenutno u „zamki zemalja koje imaju sirovine“, što može u jednom trenutku da dovede do rasturanja zemlje. U uslovima demografskog pada i depopulacije potrebni su izuzetni napori kako bi se situacija prelomila kao i, podrazumeva se –politička volja, jača od one na koju smo naviknuti.

Kina– za sada je u jačanju. Nije joj potrebna jaka svetska kriza (ona bi Kinu ostavila bez kupaca), ali bi joj bila zato korisna jedna slabija kriza ( kriza koja slabi geopolitičke konkurente; potrošači sa Zapada koji siromaše se sa velikom spremnošću odriču svojih skupih roba u korist jeftinih, kineskih). Istina, Kinesko jačanje predstavlja samo prelazni period, koji će se pre ili posle svakako završiti. U Kini se problemi povećavaju: raste broj starijeg stanovništva, radi jačanja unutrašnje potražnje moraju se povećavati plate, ali to će da diže nabavnu cenu roba i smanjiće njihovu konkurentnost; povećanje nivoa života će povećati potražnju i može da dovede do smanjenja ideološkog uticaja KPK. Međutim, zbog visoke demografske inercionosti, Kina će još relativno kratko vreme moći da sačuva tendenciju jačanja. Za sada Komunistička partija Kine, koja je na vlasti,  sve što čini – čini pametno i u pravo vreme.

Situacija u Evropi je vrlo složena. Neminovno će osvanuti dužnička kriza. Vera u jedinstvenu Evropu se bitno devalvira. Nameće se istorijska paralela: početkom 20. veka se takođe mnogo govorilo o „Sjedinjenim Državama Evrope“, a sve se završilo sa dva svetska rata. Sada je malo verovatno da će u Evropi doći do rata (mada Evropljane čeka još bitan napor  zbog socijalne nestabilnosti), ali je neizbežno odbijanje ideja evropske integracije. Takođe, Evropa će morati da „stegne kaiš“, a ona je odvikla to da radi.

Najvažniji uticaj na dinamiku globalnih procesa u bliskoj i srednjoročnoj perspektivi imaće kinesko-američki odnosi. Pri tom nivo intenzivnosti međudržavnog konflikta, u kome su Kina i SAD, zavisiće od dejstva faktora, koji su usmereni u različitim pravcima.

Sa jedne strane, Kinu koja velikom brzinom smanjuje „geopolitičku distancu“ od Amerike, Amerikanci gledaju kao glavnu potencijalnu pretnju. Đulijeto Kjeza je nedavno primetio: „…ukoliko milijarda Kineza počne da jede meso i da pije mleko onako, kako to radimo mi – kroz deset godina neće biti za sve nas mesta na ovoj planeti. A kada ne bude mesta – šta to znači? Još 1998. godine u SAD je objavljen dokument «Project for the New American Century».Tu je proročki napisano da će2017. godine Kina postati najveća pretnja za bezbednost SAD. I sve se ostvaruje. Mi smo u 2011. godini – ostalo nam je još 6 godina“.

Čak i površinska analiza spoljnopolitičke aktivnosti SAD pokazuje da upravo Kina u poslednje vreme predstavlja  i glavobolju Vašingtona, i glavni stimulans za njegove postupke na svetskoj areni. U nedavnom izveštaju MMF-a kaže se da se „vreme Amerike završava“  i da će sledećih  pet godina kineska ekonomija da prevaziđe američku i da odgurne SAD na drugo mesto. Odatle i težnja SAD da zaustavi rast ekonomije Kine pre nego što dođe do njenog blokiranja američkom  pristupu izvorištima energenata.

Sa druge strane – globalizacija u određenoj meri stabilizuje zapadnu ekonomiju (pre svega američku) tako, što mnogo nestabilnih vrsta industrijske proizvodnje prebacuje iz Amerike u Evropu i Kinu. To je industrijske zemlje učinilo manje osetljivim na ciklična kolebanja koja nastaju zbog dopunjavanja sirovinskih rezervi i investiranja u kapitalnu opremu. Kina, u stvari, predstavlja „industrijski pogon“ SAD, i za sada je izuzetno važna za Ameriku upravo kao takva.

U principu su u budućnosti moguća dva osnovna (suštinski različita) scenarija razvoja uzajamnih odnosa Kine i Amerike.

Prvi scenario je „mek“ („tigar koji puzi“).

Prema tom scenariju Kina, dok se bude razvijala ekonomska kriza, neće aktivno „pritiskati“ SAD. Ona će postepeno zauzimati sve zgodniju poziciju, sve jače stežući Ameriku.  Da bi uspela u tome, Kini su potrebni i vreme, i međunarodna stabilnost, i zato će ona postepeno postizavati sve bolje uslove za sebe, ne praveći pri tom (za sada) nagle pokrete. Rusija je Kini potrebna uglavnom kao isporučilac sirovina, i ništa više od toga. Da se ujedinjuje sa Rusima (na primer, radi suprotstavljanja Sjedinjenim Državama) Kina, najverovatnije, neće – jer joj to ne treba.

Uostalom, i Rusija, čak i ako bi pokazivala spremnost  da ustupi mesto Zapadu, pekinškim rukovodiocima ne odgovara za ulogu strateškog saveznika. Sa Sjedinjenim Državama Kina će se dogovarati za razgraničenje sfera svetskog uticaja.

Mogućnost za ostvarenje ovog scenarija zavisi od toga, koliki je među kineskom rukovodećom elitom sloj upravljača i političara – takozvanih „konfučijanaca“ (kineski termin), koji je vrlo uticajan, a koji se u spoljnoj politici rukovodi pristupom, orjentisanim na postizanje konsenzusa.

Ocenjujući posetu predsednika KNR Sjedinjenim Državama u januaru 2011. godine ruski stručnjaci su konstatovali da je suština te posete bila u tome, što je prvi put obnarodovana karakteristika odnosa SAD i KNR: „Uzajamno poštovanje osnovnih interesa druge strane“. To znači da su obe strane uzajamno priznale zakonitost razgraničenja interesa i da nemaju nameru da tu uslovnu liniju razgraničenja krše. To takođe znači i da je narodna Kina zauzela mesto Sovjetskog Saveza kao partnera po snazi, sa nuklearnim oružjem,  Sjedinjenih Država  u globalnoj dvopolnoj šemi, u kojoj pokretača progresa predstavlja upravo suprotstavljenost te dve sile…

Istovremeno, kada se procenjuju šanse „mekog scenarija“ mora da se konstatuje i sledeće.

Prvo, dogovori, postignuti između KNR i SAD, nemaju status međunarodnih sporazuma. To su namere, izgovorene za administracije B.Obame, i nema nikakvog razloga da se smatra, da će u uslovima krize nove administracije te namere da se očuvaju. Poslednji događaji u Africi, između ostalog – u Libiji, pokazuju da već sada SAD aktivno istiskuju Kinu iz Afrike. O tome, dok objašnjavaju ulogu SAD u događajima u Libiji, čak se i ne libeći, otvoreno govore visoki američki činovnici. Bivši zamenik ministra finansija SAD Pol Krej Roberts, komentarišući poziciju Vašingtona u vezi sa Libijom, izjavio je da je cilj Amerike da istisne Kinu sa područja Sredozemlja. Po njegovim rečima, Kina je na istoku Libije ostvarivala ogromne investicije od eksploatisanja energenata, tako da danas, zahvaljujući vojnoj operaciji u toj zemlji, kineske kompanije gube stotine miliona dolara: „Oni tamo imaju 50  masivnih investicionih projekata, i sve se baca u đubre, a u Pekingu se odlično shvata da je vojna intervencija u stvari – igra protiv Kine“. Istovremeno je Roberts priznao da se „ne radi toliko o nafti, koliko o politici kineskog ubacivanja u Afriku i o tome, kako Kina gradi pozicije za svoje potrebe u energiji“.

Drugo, mada Kina za sada i „trpi“ krajnje neprijateljske akcije SAD, uključujući i očigledno krnjenje njenih interesa od životne važnosti,  ne zna se  koliko će to da traje. „Strategija tigra“ koje se Kina pridržava pretpostavlja u prvoj etapi približavanje cilju puzeći (važno je da ne budu primećeni), a zatim – skok. Međutim, teško je ne primećivati da „tigar koji puzi“ (Kina) već počinje malo prejako da „dere sopstveni stomak“ o svemoguće prepreke koje postavljaju Amerikanci. To u uslovima situacije u svetu koja se brzo menja može da isprovocira na skok „tigra“. Tako da je u savremenim uslovima takođe veoma moguć drugi („čvrsti“) scenario („Kineski džoker“).

U tom slučaju stanje konfliktne uzajamnosti dva osnovna lica u međunarodnom konfliktu (Amerike i Kine) prelazi iz latentne faze u demonstracionu koja, potpuno je moguće, može da se završi novim „hladnim ratom“ koji će dovesti, kao što se zna, do „vruće“ faze lokalnog (regionalnog) vojnog konflikta, a možda i do „velikog rata“.

Kina je već „pokazala žuti karton“ Zapadu (konkretno – Americi), u martu 2009. godine, kada je u KNR (i Tajvanu) u ogromnom tiražu izdata knjiga – zbornik članaka uticajnih novinara pod zajedničkim nazivom „Kina je nezadovoljna. Veliko vreme, veliki ciljevi i naše unutrašnje i spoljne prepreke“. Publikacija je dobila veliki međunarodni odjek. U njoj se nudi odgovor na pitanja o tome kakav treba da bude odnos Kineza prema spoljašnjem svetu, pre svega prema SAD, pa i prema  Rusiji.

Autori postavljaju pitanje tako što  polaze od činjenice da u značajnom delu kineskog društva i vojnih krugova jača nezadovoljstvo politikom Zapada prema Kini. Autori se zalažu za čvršći kurs i zahtevaju da „čvrsto držeći u rukama mač, Kina treba da se bavi ekonomskim poslovima i spoljnom trgovinom“, da za Kinu obezbeđuju isporuke prirodnih energenata, koji su joj neophodni. Pri tom se stanovništvo zemlje orijentiše na to da, s jedne strane, vlasti Kine duboko razumeju probleme običnih ljudi, a sa druge – to, da je za unutrašnje i spoljne muke Kineza kriv Zapad, koji treba „naterati da odgovara za uvrede i poniženja kineskog naroda i da ispuni ono što Kina pošteno traži“.

U inostranstvo se šalje misao da je do sada, zbog politike Zapada prema Kini, koja je trajala više od 20 godina, „kod Kineza sazrelo shvatanje nepravednosti te politike i protest protiv nje; taj protest može da se izlije u najrazličitijim oblicima - sve do oružane zaštite svojih ekonomskih i drugih interesa“.

U pripremnoj fazi samoopredeljenja Kine prema svetskom sistemu, kao u bajci – mudrost je kod Kineza bio Majmun, koji je sedeo na planini, i koji je odozgo posmatrao bitku u Dolini dva Tigra. U aktivnoj fazi, kao u bajci, će se pojaviti vladalac vodene stihije -  Zmaj, koji se probudio, uzleteo i može sve da zbriše sa svog puta. Upravo je Zmaj sada nacionalni simbol Kine. On je počeo da se budi 1979. godine (početak reformi), a da uzleće će početi od 2012, u godini „Crnog Zmaja“…

(Sledi nastavak)

Viktor Kuznjecov,