Restitucija na srbski način

Reč ”restitucija” odomaćila se u leksikonu zemalja bivšeg socijalističkog tabora. Na suvom pravničkom jeziku ona znači ”obnova u prethodnom pravnom, imovinskom položaju bivšeg vlasnika ili njegovih naslednika, nezakonito lišenih svojih imovinskih prava”. Sada, govoreći o restituciji, mi po pravilu imamo u vidu povratak onogo što su nacionalizovale komunističke vlasti 40-ih godina prošlog veka. Talas denacionalizacije je protutnjao Bugarskom, Češkom, Rumunijom, Mađarskom, baltičkim zemljama.

Odnos prema zakonu i restuticiji u društvu nije jednoznačan, pa i istorija njegove primene puna je kako pozitivnih, tako i negativnih primera.

Recimo, 1993. godine u Češkoj grofu fon Kinski vratili su dvorac na reci Orlica. Za vreme socijalizma dvorac je pripadao Naučno-istraživačkom institutu i nikada nije bio restauriran, ali češki fond za restituciju još je izdvojio grofu i novac da obnovi ”plemićko gnjezdo”. Zanimljiv slučaj je postojao u Letoniji krajem 90-ih godina, gde je Ruskinja, poreklom iz porodice koja je živela na ovoj teritoriji od kraja 18. veka do 1918. godine, dobila plac u prestonici zemlje, Rigi. Pri tome kako bi našla dokumenta o njenim rođacima i njihovim posedima, morala je ozbiljno da kopa po letonskim arhivima sa kraja 19. veka.

Sa druge strane, na primer, Rumunija, zbog nedostatka sredstava 20 godina je toliko neuspešno sprovodila proces restitucije da se u stvar umešao Evropski sud za ljudska prava koji je u februaru ove godine obavezao Bukurešt da se raskusura sa dugovima za 18 meseci.

Poslednja zemlja koja je u datom trenutku donela zakon o restuticiji je Srbija, za koju je ova inicijativa obavezan uslov na putu za EU. Razmatranje ovde čeka oko 150 000 zahteva.

Istina, zakon je donet u polupraznoj sali Parlamenta, a među glasačima je protiv bila, da kažemo, uticajna opoziciona Demokratska stranka Srbije. Šef parlamentarne delegacije DSS Miloš Aligrudić u intervjuu za Glas Rusije objasnio je u čemu je nedostatak zakona. Po rečima političara, ako nekretninu koja je bila nacionalizovana 40-ih iz nekog razloga nije moguće vratiti (na primer, jednostavno ona više ne postoji), država umesto treba da da zauzvrat ekvivalentnu, isplaćivaće novčanu kompenzaciju. Pri tome, ističe Aligurdić, fond sredstava je ograničen, i najveća suma koju može da dobije vlasnik iznosi do 500 hiljada evra. U praksi će najverovatnije ispasti manje.

Tako,  ako je nekom oduzeta  fabrika 1946-1947. godine ili velika imovina i ona ne može da mu se vrati u naturi, postoji opasnost da takav bivši vlasnik, odnosno njegov naslednik, može dobiti ne više od 50  ili 100 hiljada evra. A to u Beogradu nije dovoljno i da se kupi stan od 60 kvadrata.

S druge strane, ima još jedan razlog, zbog čega smo bili protiv.  Pošto nisu dozvolili zamenu da država da neku svoju drugu imovinu slične vrednosti za imovinu, koja se potražuje. I sve se svodi na novac, koji je ograničen. Ljudi koji  rade i koji plaćaju  porez za budžet Srbije zapravo moraju iz svog džepa da daju obeštećenje ljudima, kojima je država uzela imovinu. Ti ljudi, građani, treba da imaju solidarnost prema svojim sunarodnicima ida učestvuju u vraćanju njihove imovine samo kada su sigurni da je država  uradila sve, što je mogla pred toga da ne mora da ošteti njihov džep.

Između ostalog, najzanimljivija tačka novog zakona nikako nije vezana sa ekonomijom. Ona glasi da restitucija neće važiti za one koji su sarađivali sa okupatorima za vreme Drugog svetskog rata.

Pre svega, to su Nemci i Mađari koji su živeli u autonomnoj pokrajini Vojvodina. Savez vojvođanskih Mađara koji je član vladajuće koalicije u Srbiji, svim silama je pokušao da omete usvajanje dokumenta. Stranka smatra da je njihova nacionalna manjina diskriminisana i da se protiv nje primenjuje princip kolektivne odgovornosti. Nedopustvo je da oni koji su prinudno bili mobilisani za vreme Drugog svetskog rata budu proglašeni za ratne zločince, a njihovi naslednici da budu isključeni iz procesa restitucije, izjavljuje Savez. Pri tome mnogi istoričari su ubeđeni da nije lak zadatak utvrditi ko se borio na strani fašističke Nemačke dobrovoljno, a ko prinudno.

Međutim, upravo ova tačka zakona izazvala je kod demokrata pozitivnu ocenu. Govori Miloš Aligurdić.

Mislim da je to sasvim dobro. Zašto bi vratili okupacionim snagama imovinu.   Nema razloga. Takve iste zakone donela je Francuska, tako je bilo i u nekim drugim zapadnim državama, da je dolazilo do konfiskacija imovine, koju su doneli ili su kupili ili su napravili ljudi, koji su bili u okupacionim snagama.

Između ostalog, sasvim neočekivani saveznik Rusije, koja se dosledno zalaže protiv revidiranja rezultata Drugog svetskog rata ispostavio se lider Liberalno-demokratske partije Srbije Čedomir Jovanović. Upravo njegova stranka je osigurala na kraju usvajanje zakona o restituciji, a sam političar je istupio u štami sa izjavom o tome da je Srbija pobedila u drugom svetskom ratu kao antifašistička država. Zato mi ne možemo da izjednačimo pred zakonom one koji su služili fašistima i one koji su postradali u ratu. Kao simbol ujedinjenja sveta u borbi protiv fašizma Jovanović je naveo Paradu Pobede na Crvenom trgu u ruskoj prestonici. Zanimljivo je što je pre toga srbski liberal uglavnom govorio o Moskvi kao o uzurpatoru koi vodi kolonijalnu politiku prema Beogradu.