U „D“ formatu (EU će pred kraj godine da zahteva od Srbije priznanje Kosova)

 „Tehnički pregovori“ koji se vode između delegacija Beograda i Prištine, reklo bi se, iscrpli su se – tako se čini Zapadu. Pošto su srpske vlasti prihvatile faktički sve glavne zahteve albanske strane u vezi sa katastarskim, carinskim, građanskim i ostalim aktima i dokumentacijom, u Briselu i Vašingtonu su odlučili da se pređe neposredno na rešavanje globalnijeg  zadatka: dokumentarno uobličenje  priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosova od strane Srbije.  Prema informacijama kojima raspolažemo realizacija navedenog scenarija će biti ubrzana u vezi sa najnovijim unutarpolitičkim promenama u Rusiji – da se pre povratka na vlast predsednika Vladimira Putina koji zauzima, po mišljenju Zapada, čvršću poziciju na planu podrške Srbima od Dmitrija Medvedeva, uspe u tome. Arhitekte „novog svetskog poredka“  nisu mogle, a da ne budu uznemirene i poslednjim izjavama ambasadora Rusije u Beogradu Aleksandra Konuzina, koje dokazuju da se Kremalj, možda, konačno razočarao u sadašnju prozapadnu vladajuću srpsku koaliciju na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem i da je spreman da se preusmeri na podršku opoziciji. Sve to tera SAD i EU da forsira završetak svog „kosovskog projekta“.

Kako se to već stalno dešava poslednjih meseci, „probni balon“ na planu oglašavanja novih zapadnih inicijativa u vezi sa Kosovom je ponovo šef diplomatskog predstavništva Francuske u Prištini Žan Fransua Fitu. U intervjuu glavnim kosovskim novinama na albanskom jeziku, „Koha ditore“, on je konstatovao da sadašnji dijalog između delegacija Beograda i Prištine dozvoljava da se reše tehnička pitanja, od kojih zavisi bolji život ljudi“. Međutim, po njegovim rečima, „posle toga će biti neophodan drugačiji razgovor“, koji je on nazvao „D-dijalog“. Manji dijalog će stranama pomoći da izgrade poverenje tako, da budu u stanju da povedu krupniji – D -dijalog“ -  objasnio je msje Fitu.

Isti takav scenario je u razgovoru sa novinama izneo i „visoki evropski predstavnik“, pod uslovom da njegovo ime ostane anonimno. Prema njegovim rečima, odgovorni za praćenje procesa pregovora u ime Evropske unije, Robert Kuper, će „objaviti da se krajem tekuće godine  zatvara dijalog koji je do sada vođen, a da će politički dijalog početi kada se u Srbiji završe izbori, koji su planirani za april [1].

Razmišljanja o „građenju poverenja“ između Srba i Albanaca u kontekstu poslednjih događaja na severu Kosova, na prvi pogled, izgledaju kao očigledno podsmevanje. Međutim, kako se to vidi iz publikacija kosovskih sredstava za masovno informisanje, u toku poslednje runde briselskih pregovora 2. septembra srbska delegacija na čelu sa Borislavom Stefanovićem stvarno je prihvatila praktično sve zahteve Prištine o pitanjima povratka katastarske dokumentacije, priznanja carinskih pečata i obezbeđenja slobode trgovine. Po poslednjem pitanju – radi se o tome, da je Beograd prihvatio da sam izdejstvuje obaveze u vezi sa Kosovom  „u skladu sa sporazumom CEFTA” [2]. To je dokument o formiranju Centralnoevropske zone za slobodnu trgovinu, koji su 2007. godine ratifikovali Albanija, Makedonija, Moldavija, Crna Gora, Hrvatska, Srbija, Bosna i Hercegovina i Kosovo. U njemu je Priština predstavljena kao Misija OUN za poslove privremene administracije. Međutim, posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine, albanske vlasti pokrajine, uz podršku većine ostalih učesnica sporazuma, tretiraju svoj status kao državni.

Stvar je u tome da prema specijalnoj preporuci rukovodstva Evropskog saveza, ostvarenje sporazuma CEFTA treba njegove potpisnike da pripremi za „učlanjenje u Evropsku uniju“. I zbog toga one treba da potpišu bilateralne sporazume o stabilizaciji i asocijaciji sa EU. [3] Jasno je da će u slučaju sa Kosovom realizacija ovakvog sporazuma dovesti do pripajanju Prištine Evropskoj uniji nezavisno od Beograda, a možda i pre Beograda. Poslanik Evropskog parlamenta, specijalni izvestilac o Kosovu Bernd Poselt je u intervjuu kosovskom listu „Epoka e re“ već izjavio da pregovori između Brisela i Beograda o prijemu Srba u Evropsku uniju neće početi sve dok „Srbija ne razjasni svoju poziciju u vezi sa Kosovom“.

Što se tiče „konvencionog“ sporazuma između EU i Kosova o razvoju bilateralnih trgovinskih odnosa i vizne liberalizacije, i ona, prema rečima Poselta, treba uskoro da se potpiše“. Kao glavni problem za Evropsku uniju, u vezi sa tim, specijalni naručilac je naveo potrebu „da se učini još mnogo napora“ kako bi se Grčka, Španija, Kipar, Rumunija i Slovačka ubedile da priznaju Kosovo. [4] Predsednik Evropske unije Herman van Rompej  je takođe obećao kosovskom predsedniku Atifete Jahjagi  da će „uskoro“ da započne pregovore o liberalizaciji viznog režima sa Prištinom, kao i da će uopšte „pomagati da Kosovo stekne članstvo u EU“. [5]

Teško da beogradski pregovarači ne znaju ništa o ovim i sličnim „nijansama“ – pa oni, plašeći se da će biti okrivljeni za izdaju nacionalnih interesa, namerno nisu žurili da oglase detalje dokumenata koji su potpisani u Briselu. U svakom slučaju, prema rečima Edite Tahiri, rukovodioca delegacije Prištine na pregovorima, njen srbski kolega Borko Stefanović se „plaši da kaže istinu“, između ostalog i u vezi sa saglasnošću, postignutom sa Srbijom, o priznavanju  „carinskih pečata Kosova“: „Stefanović je predlagao drugačije opcije, kao što su pečati, na primer, kosovske misije EU, ali to za nas nije prihvatljivo“. „Mislim da se Stefanović plaši srbskog javnom mnjenja, i zato ne govori  istinu“ – konstatuje gospođa Tahiri, i po tom pitanju, na žalost, nemamo razloga da joj ne verujemo. [6]

Očigledno da su u Beogradu dobro obavešteni i o tome kakvi su zahtevi postavljeni Beogradu u okviru anonsiranog „D-dijaloga“. O njima je već progovorio lider „Srbskog pokreta obnove“ Vuk Drašković, koji je nekada pre sam sebe pozicionirao kao najvećeg srbskog patriotu. Govoreći nedavno u Beogradu na konferenciji koju je organizovao „Helnsinški komitet za ljudska prava“ on je pozvao Srbiju da „prizna Kosovo kao svog najbližeg i specijalnog suseda“ koji je „nastao kao rezultat razgovora sa Srbijom“ [7].

U prvobitni scenario obezbeđenja priznavanja nezavisnosti Kosova od Srbije tačno se uklapaju i aprilski izbori u Srbiji, koje pominje napred pomenuti anonimni evropski činovnik. Opozicione snage, na čelu sa Srbskom radikalnom strankom, ne kriju namere da smene ne samo sadašnji sastav Narodne skupštine i vladu Mirka Cvetkovića, već i predsednika Tadića, pri čemu rok njegovim ovlašćenjima  ističe 2013. godine. Prema informacionom „otpadu“ koji je objavila organizacija WikiLeaks– predsednik Tadić je još 2006. godine sebi priznao kosovsku nezavisnost. Kako obaveštavaju otkrivene diplomatske depeše bivšeg ambasadora SAD u Beogradu Majkla Polta, srbski lider je u privatnim razgovorima „priznavao da je nezavisnost Kosova realnost“. I zato je njegova potpuna pažnja fokusirana na onome, što će se desiti pošto „Kosovo stekne svoju konačan status“. [8]  Međutim, promene na ruskoj političkoj sceni, reklo bi se, prinudiće zapadne sile da događaje u kosovskom pravcu isforsiraju ne čekajući izbore (ili ponovni izbor) Borisa Tadića.

Petar Iskenderov, 

Primedbe:

[1]  Koha Ditore, 23.09.2011

[2]  Epoka e Re, 22.09.2011

[3] https://www.stabilitypact.org/trade/Cefta%20Agreement%20Amendment%20of%20and%20Accession%20to%20the%20Central%20European%20Free%20Trade%20Agreement%20-%20Preamble.pdf

[4] Epoka e Re, 06.09.2011

[5] Koha Ditore, 07.09.2011

[6] Epoka e Re, 08.09.2011

[7] Koha Ditore, 07.09.2011

[8]  Express, 06.09.2011; Kosova Sot, 06.09.2011