Stranka opasnih namera

Danas se Srbija nalazi na raskršću, opstati ili nestati. Suočava se sa pokušajem otimanja 15 odsto njene teritorije, Kosmeta. Najvažniji politički i državni delatnici Republike Srbije, kao i većina srpskog stanovništva je energično protiv otcepljenja ove svoje pokrajine.
 
Međutim, u ovoj velikoj nevolji odmažu joj komunistička deca onih “srpskih kadrova” koji su i ranije u velikoj državi zagovarali hrvatske i slovenačke interese pod parolom borbe protiv “velikosrpskog hegemonizma i šovinizma”. Recidive tog tzv. objektivnog pristupa srpskom pitanju uz priznavanje tuđih interesa na uštrb interesa vlastitog naroda, danas nalazimo u jednoj minornoj stranci koja je uspela da se uz Majkl Poltovo zdušno duvanje u leđa i uz pomoć inostranog novca dočepa srpskog Parlamenta.
 
Opstati ili nestati

Ova minorna stranka, sastavljena od različitih ideloških boja jedinstvena je u protivustavnom zalaganju da se Srbiji otcepi deo teritorije. Uspela je da glasanjem protiv Kosmetske rezolucije u srpskom Parlamentu, pokaže svetu da ni u Srbiji ne postoji jednoglasje kad je Kosmet u pitanju. Iz ove stranke se najglasnije govori kako je iluzorno zalaganje za Kosmet na kome ima toliko albanskog stanovništva da bi jednog dana oni bili sa 50 odsto zastupljeni u srpskom Parlamentu ili bi 50 odsto njihovih, albanskih pripadnika bilo na mestu generala u vojsci Srbije.
 
Pripadnici ove raznorodne, antisrpske stranke, koja očigledno ima podršku iz SAD, sugerišu u svojim nastupima da bi oni, Albanci predstavljali opasnost po Srbiju, kad bi se integrisali u srpsko društvo. Srpski Albanci su uvek od Republike Srbije dobijali sve što pripada bilo kojoj manjini u Srbiji, i to po najvišim evropskim standardima. Imali su svoje škole na albanskom jeziku, lečili se u srpskim zdravstvenim ustanovama, radili su ravnopravno sa svojim srpskim sunarodnicima u fabrikama, školama, čak i u policiji, a bilo ih je i u vojsci. Uglavnom su bili lojalni srpskoj državi. Međutim bilo je i onih koji su poput ratnog zločinca Čekua završili Vojnu akademiju KoV-a u Beogradu i posle to znanje koristili protiv svoje države. Razlog zbog čega su Albanci podrivali ustavni sistem Srbije i digli oružanu pobunu protiv nje, treba potražiti u delovanju stranih obaveštajnih službi, pre svega američkih i nemačkih. Ove službe su u sprezi sa svojim matičnim državama (kako je pokazalo njihovo prevremeno priznavanje Hrvatske i Slovenije) radile u interesu svojih zemalja i podrivale ustavni poredak tadašnje SFRJ. Pokušajem oduzimanja Kosmeta počinju s razbijanjem i Srbije, jednako kao što su razbijali SFRJ.
 
Američke instalacije u srpskom Parlamentu

Rečena antisrpska stranka se zalaže jednako i za “saradnju s haškim tribunalom” kao i za “lustraciju” Srba, zapravo svih onih koji ne misle kao oni. I pored toga što je posle 5. oktobra nova srpska vlast (uspostavljena voljom SAD i EU) “proevropska i demokratska” kršeći tada važeći Ustav, kidnapovala Slobodana Miloševića koga je, predala Hagu, nije dobila nikakve povlastice, naprotiv, omča oko vrata Srbije se još više zategla. U Hagu se pored, danas već pokojnog predsednika Miloševića, našlo i celokupno državno i vojno rukovodstvo SRJ iz vremena agresije NATO-a na našu zemlju zbog navodnog proterivanja Albanaca. Nezadovoljna brojem Srba u Hagu, ova minorna stranka opasnih namera koju protežira gospodin Majkl Polt, zahteva još veću saradnju s Haškim tribunalom i glasno zagovara predaju generala Mladića za koga niko više ne zna ni da li je uopšte živ. Ove američke instalacije u srpskom Parlamentu prenebregavaju ulogu koju je imao NATO u podsticanju masovnog proterivanja Albanaca u proleće 1999. godine. Zanemaruju ulogu američke CIA-e i evropskih obaveštajnih službi u podršci terorističkoj OVK u mesecima pred rat, kad su albanski separatisti pokrenuli krvavo nasilje protiv srpske policije i srpskih civila na Kosmetu.
 
Mnogi građani su tada oteti i do danas nije razjašnjena njihova sudbina. Oni koji orkestrirano veličaju Haški sud i odvajanje Kosmeta od Srbije, (američka i evropske vlade koje su bombardovale SRJ 1999. godine), žele da na taj način speru sa sebe odgovornost za preduzimanje nelegalne agresije protiv jedne male, suverene zemlje koja ih nije vojno ugrožavala. Oni su lansirali nove propagandne kampanje kako bi Miloševića i ceo njegov vojni i civilni vrh, prikazali kao zločince koji snose isključivu odgovornost za nasilno cepanje SFRJ i katastrofu u koju je upao ovaj region tokom zadnjih godina prošlog veka. Kažnjavanje Srbije se mora sprovesti što hitnije, kako bi SAD i EU opravdale posledice svoje štetočinske zapadne politike na Balkanu. Posledice te politike su bombardovanja srpskih položaja u Bosni, agresija NATO na SRJ, prisilno isterivanje Srba s Kosmeta posle dolaska snaga tzv UN misije, vojna saradnja NATO-a i separatista iz terorističke OVK pre i tokom bombardovanja SRJ i laži koje je Zapadna propagandna mašinerija koristila kako bi otpočela bombardovanje SRJ.
 
Zločincima se neće suditi

Danas neki srpski politikolozi, haški sud ustanovljen za ratne zločine u Srbiji upoređuju sa Nirnberškim procesom, što je apsurdno, jer Srbija nije bila ni ekonomski ni vojno moćna kao Nemačka. Podrška SAD-a terorističkoj OVK i otvoreno prihvatanje njihovih nacionalističkih zahteva pred NATO agresiju na SRJ su bili sastavni deo američke antisrpske politike. Haška optužnica za Miloševića je predstavljala proširenje ove iste agresivne politike. NATO je tim suđenjem pokušao da opravda svoje 78-dnevno bombardovanje pod izgovorom humanitarnog rata koji bi zaustavio “genocid” nad Albancima sa Kosmeta.
 
Posle svih zločina koje su počinili u svetu, sama pomisao da se može suditi vladajućim klasama SAD ili međunarodnim organima koje one kontrolišu je smešna. Mere koje su primenjivane na bivšeg srpskog predsednika i koje će biti primenjene na srpske političare, vojne i policijske funkcionere u Hagu neće se nikada primenjivati na imperijalističke lidere i njihove štićenike, jer pravda je na svetskom nivou privilegija velikih i moćnih. Ispada da su njihovi zločini, kao bombardovanje i uništavanje SRJ i Iraka ustvari američki način uvođenja demokratije u jednu zemlju. Ugrožavanje ljudskih prava albanskog stanovništva je odličan alibi za pljačkašku i hegemonističku politiku SAD i Evrope na tlu Srbije.
Na žalost ta pljačkaška politika ima svoje sledbenike i u srpskom parlamentu, oličene u mladom lideru koji se ponajčešće dovodi u vezu sa Zemunskim klanom, Šilerovom ulicom i belim praškom.