PARANOJA TADIĆA

 Predsednik, kome je potrebna blindirana limuzina od milion dolara da bi se sa Dedinja prebacio do Pinirskog parka, koji ne sme više da zađe među "svoj" narod, i kome se sve više po glavi mota "rumunski scenario" u kome horde izgladnelih i obespravljenih oružara, putara, malinara, ratara, i koga još sve ne, jurišaju na Crveno Dedinje (crvenije nego ikada- što zbog srama koji njegovi stanari nanose Srbskoj naciji, što zbog komunističkog pedigrea vladajuće elite koja se tu skrasila), ovih dana se sigurno oseća "nelagodno". U stvari "nelagodnost" je isuviše blag izraz za opis paranoje u kojoj se nalazi diktator Boris Tadić...

Naravno, ovde želim da istaknem da za ove gornje "pro-režimske političare", bar kako sam ja lično ubeđen, ne postoje bilo kakvi čvrsti dokazi za podizanja haške optužnice, kao što nisu postojali ni za većinu Srba već osuđenih na decenijske robije u haškom kazamatu, ali to ih ipak nije spasilo zle sudbine. Za to je upravo najbolji primer generala Perišića... 

Ali Haški pobednički sud ne funkcioniše ni po kakvim prinicipima pravde i humanosti. Taj politički tribunal, upravo donosi odluke bazirane na političkim potrebama evroatlantskih gospodara i njihovih podaničkih režima, poput ovog Tadićevog. U advokatskim krugovima kruži anegdota, da je u Hagu "svako nevin dok mu se ne dokaže da je Srbin". Ta anegdota na plastičan način dočarava surovu realnost te kvazi-pravne institucije. Dakle, ovih dana ne bih bio u koži Tadićevih parlamentarnih opozicionih oponenata, ali ni njegovih koalicionih podanika...

Ostaje nam još druga kategorija, koja posebno dobija na težini zadnjih meseci - to su ljudi iz redova režimskog represivnog aparata. Uglavnom kadrovi koji su preuzeti od starog Miloševićevog režima, i za odanost u novoj službi, im je obećan imunitet od bilo kakvih budućih prosekucija. Naravno, kao što vidimo na ovim zadnjim primerima, to je ipak bilo "obećanje ludom radovanje". 

Ti "kadrovi" koji su se naprasno našli na spisku za odstrel, ne samo ovih dana, već zanjih meseci, pa i godina svo vreme su vukli stigmu "kadrovskih poturica" i režim ih nikada nije ni smatrao "moralno-politički podobnim“, niti im je verovao. Njima je rok upotrebe, možda samo na prvi pogled istekao naprasno...

Tadić ima svoje "debele" razloge da im ne veruje, i da ih iz istog razloga strpa u "ćorku". Ako smo pratili u zadnje vreme neke izjave iz krugova tih „kadrova“, koje su se pojavljivale u štampi, ali su takođe kružile i "iza scene", mogli smo da primetimo da se u redovima Tadićeve "Pretorijanske garde" pojavljuju naprsline, i da su pojedini zvaničnici, ali i čitave policijske i žandarmerijske sindikalne organizacije, počeli javno da se distanciraju od "nedemokratske" upotrebe policije i ostalog represivnog aparata prema vlastitom narodu, od strane diktatora Tadića. 

Ako na to dodamo nedavno čuveno pismo oficira Vojske Srbije ministru odbrane Šutanovcu, u kome svog „komandanta“ otvoreno prozivaju zbog nekompetentnosti, i činjenicu da je u medijima, posebno na "socijalnim mrežama" (internet forumima, FB, Tviteru) sve više zvaničnika i oficira iz redova policije, žandarmerije, Vojske Srbije, i drugih režimskih službi, koji javno stavljaju do znanja da se ne slažu sa pogubnom i izdajničkom politikom Tadića, neki čak i otvoreno prilaze patriotskim grupama u okviru tih „mreža“... Onda se ta slika zaokružuje!

Možda će nekima ovakav tekst zvučati fantastično i senzacionalistički, ali činjenice koje su većini nas vidljive čak i "golim okom": prepuni srbski zatvori srpske mladeži i političkih oponenata, bezgranične kolone srbskih sužnjeva koje srbski režim i dalje šalje na "haško gubilište"- svi oni: pohapšeni, oni koji će tek biti uhapšeni, kao i oni koji se nadaju da neće nikad, iz redova političke elite, državnih zvaničnika, oficira, i mnogih drugih- sve to samo potvrđuju. 

Da ne otvaramo ovde pitanje režimske najave političkih i sudskih zabrana rodoljubivih pokreta i partija, i konsekventno hapšenje i prosekucije njihovih članova i lidera, što bi onda otvorilo celu novu temu... Gornja slika se tako, ne samo zaokružuje, već postaje još mračnija...

Zaključak: Vreme, je ne samo da razbijemo režimski medijski mrak, već da razbijemo i sam paranoidni, i diktatorski Tadićev režim. To moramo da uradimo ne sutra i "možda", već danas i odmah... Vreme ne radi za nas. Ćutanje i povijanje glave će samo rezultirati u to da će nas taj režimski paranoidni mrak progutati jednog po jednog, sve dok ne proguta i našu otadžbinu...