Sme li se u Vojvodini govoriti srbski?

 Koja pretpostavka se nameće posle pročitanog naslova „Bili su napadnuti jer su govorili srbski“? Izvesno, prva pomisao je da su napadnuti Srbi, recimo u Zagrebu, Zenici ili Prištini. Gotovo da niko ne bi pomislio da je reč o incidentu koji se dogodio u severnoj srbskoj pokrajini. No, u noći između 11. i 12. septembra ekstremisti mađarske nacionalnosti brutalno su u Temerinu napali petoricu srbskih dečaka, doslovno ih premlativši metalnim šipkama i lancima. Mađarskim huliganima i neofašistima koji se okupljaju na tom mestu činjenica da se neko usudio da u toj ulici govori srbski jezik učinilo se kao „provokacija“, iako je ta ulica baš usred zemlje Srbije.

TOLERANCIJA SA CENOM

Temerin je, inače, manja Opština koja se nalazi severno od Novog Sada i u njoj živi nešto manje od 30 odsto pripadnika mađarske manjine, dok je u samom naselju Temerin procenat mađarskog stanovništva oko 42 procenta. Mesto predsednika opštine, kao i ključni „resori“ pripali su mađarskim strankama, što zbog uobičajene nesloge koja vlada među srbskim strankama, što zbog sklonosti beogradskih partijskih centrala da „trguju“ manjinskim strankama, neretko na račun interesa većinskog naroda. Upravo se zbog nemara vlasti i njene sklonosti da podilazi liderima manjinskih stranaka i tolerisalo bahato ponašanje ekstremista u prethodnom periodu, te se ovakav zločinački napad iz obesnog šovinizma i mogao desiti. A desio se agresivni ispad šovinizma manjinskog naroda nad pripadnicima većinskog naroda! Ne želim da kažem da je interes mađarskih stranaka da u svojim redovima gaji ekstremne i profašističke elemente ( direktno ili posredno vezani su za delovanje Pokreta 64 županije) koji svojim agresivnim nastupima mogu samo da izazovu kontrareakciju unutar većinskog naroda, iako ni to nije isključeno, već da odgovornost snose srbski političari i institucije koje robuju kratkovidim interesima. Jer upravo su naše institucije sklone da tolerišu ono što se ni u jednoj evropskoj zemlji ne bi tolerisalo. A to je nasilno i ekstremističko ponašanje, te negiranje teritorijalnog integriteta Srbije, a da ne govorimo o fizičkim napadima na etničkoj osnovi. Ako težimo „evropskim vrednostima i standardima“ onda to podrazumeva i aktivnu borbu protiv onih koji ugrožavaju život ljudi i mirne odnose među narodima.
Zanimljivo je pogledati ko je kako reagovao posle napada 15 pripadnika mađarske ekstremne desnice na maloletne srpske dečake. Mediji su danima prećutkivali ovu vest. Ona se pojavila tek devet dana od pomenutog događaja. Ona, vest, u ovom trenutku očigledno nikome ne odgovara. Naime, srbski političari izbegavaju ovu temu jer bi to zahtevalo da se otvori pitanje njihove odgovornosti, kao i odgovornosti institucija. S druge strane, lako je pretpostaviti, mađarski političari su to prećutali, dok je predsednik Opštine Gustonj odbio bilo šta da izjavi za televiziju. I srpske stranke su upadljivo ćutale o ovome. Neko bi mogao opravdano pomisliti da desničarski huligani to nisu uradili bez nečijeg miga, pa se eto može razmišljati i o tome da je zataškavanje dobra taktika da se spreči mogući revanš. No nikada nije dobra politika prećutkivanja istine i zanemarivanje pravde – to se uvek pre ili kasnije obije o glavu onom ko to čini.

DANI PREĆUTKIVANJA

Konkretnije to ovako zvuči — u noći između 11. i 12. septembra desio se napad ekstremista metalnim šipkama na maloletne dečake, a  „RTV“ je tek u četvrtak prvi objavio prilično upeglanu i „izbalansiranu“ vest, pominjući ekstremiste na obe strane. U TV prilogu stoji kako je 15 uniformisanih pripadnika mađarskih ekstremista, koje povezuju za Pokretom 64 županije, jurilo dečake i tuklo ih metalnim predmetima jer su pričali srbski. Majka jednog od dečaka je rekla: „Ako naša deca treba da dobiju batine zato što pričaju srbski i zato što su Srbi, onda stvarno ne znam šta da kažem“. No sve bi se to završilo na dvominutnom prilogu regionalne televizije da ovu informaciju nisu internet aktivisti proširili dalje. Tako su preko vesti i komentara na sajtu vidovdan.org, foruma i „Fejsbuk“ grupa mnogi došli do ove informacije i prosledili je dalje. Predsednik nevladine organizacija „Društvo za očuvanje sećanja na holokaust“ Aleksandar Veljić  iz Novog Sada, u saopštenju društva osudio je incident i ocenio da predstavlja kontinuitet „srbomržnje, antisemitizma i rasizma“ u pojedinim sredinama. On u saopštenju kaže i to da „ovaj strašni događaj u Temerinu pokazuje da se određene etničke zajednice stavljaju u podređeni položaj, a druge u povlašćeni, i to samo zbog etničkog porekla!  Činjenica da je prošlo nedelju dana pre nego što je javnost saznala da su protiv samo nekih napadača podnete krivične prijave, jasno govori do koje granice institucije ne štite građanska prava i slobode, a Vojvodina je kao građansko društvo opet otišla jedan korak unazad“. Tek tada, priča o brutalnom nasilju u Temerinu počela je svoj proboj u srpske medije, doduše ne toliko u elektronske, koliko u pisane, da bi se na kraju oglasio i Šandor Egereši, predsednik Skupštine Vojvodine, i to tačno nedelju dana kasnije, rekavši kako je nedopustivo i „veoma zabrinjavajuće to što je ovde reč o mladićima različite nacionalne pripadnosti“. Televizija „B92“ je tek 20-og značajnije obratila pažnju na ovaj nemili događaj.

KORENI

Naravno da ne želim ovim tekstom da neko stekne utisak da izjednačavamo pripadnike mađarskog naroda sa ekstremistima i neofašistima, jer zaista ti isti su pretnja i za same Mađare, koji su poznati kao miran i vredan narod. Naime, ovi huligani su uznemiravali i pripadnike svoje etničke zajednice, jer su izazivali incidente i stvarali osećanje nesigurnosti. Osim toga napadima na Srbe oni ugrožavaju međuetničke odnose, čime stvaraju osećanje ugroženosti kod Srba i strah od revanšizma kod Mađara. Iz izjava nekih mađarskih političara se, doduše stidljivo, vidi da su svesni da ovi velikomađarski šovinisti nanose štetu pre svega svom narodu, te da su neki od njih došli iz drugih sredina da bi tu pravili probleme. No, mađarski političari moraju smoći snage ne samo da verbalno i mlako osude počinioce ovakvih dela, već i da pokrenu konkretne mere protiv njih u svojim sredinama.

Kao i sve drugo na ovim prostorima i ove međuetničke tenzije imaju svoje istorijske korene. Srbi i Mađari su imali i periode mira, ali i periode krvavih sukoba, tako da teza o tolerantnoj Vojvodini nije istorijski utemeljena. Mađarskoj eliti je smetao jak i vitalan srbski element i oni su nastojali da ga pacifikuju, a ako to nije moguće, da ga „redukuju“. Pre tri veka je bio prvi veliki mađarski udar na Srbe u Panoniji kada su nastradali mnogi, naročito oni koji su živeli severnije. Zatim su se i 1848. godine Srbi i Mađari našli na suprotnim stranama, i tada je Novi Sad do temelja srušen od strane mađarske artiljerije. U Prvom svetskom ratu je Mađarska učestvovala u invaziji na Srbiju, da bi posle rata, kao poražena bila kažnjena smanjenjem teritorije. Trijanonskim sporazumom Mađarska je dobila svoj današnji gabarit, sa čime se njihovi megalomanski nacionalisti nikada nisu pomirili. Tako su velikomađarske revizionističke aspiracije destabilizovale region i iskorišćene su od Hitlera za uspostavljanje svog novog poretka u ovom delu Evrope. Tokom „Racije“ s početka 1942. godine je izvršen zločin i nad Srbima u južnoj Bačkoj i u Opštini Temerin, u mestu Sirig, od strane mađarskih fašista. Srbi su pobijeni ili proterani.