Medveđa stupica za kosovske Srbe

Od 1999. godine, posle prestanka 78-dnevnog NATO bombardovanja Jugoslavije, Srbi sa Kosova i Metohije  su se našli zatvoreni u getu, bez zaštite svoje države. Sa odlaskom ruskog kontingenta – jedine snage koja je bila sposobna da obezbedi Srbima i ostalim nacionalnim manjinama bezbednost – kosovski Srbi su izgubili nadu da će ih Rusija štititi „na licu mesta“. Južna srbska pokrajina se našla u stupici NATO, maskiranoj nazivom  „međunarodne snage za Kosovo – KFOR“ i albanskih separatističkih  „vlasti“ koje podržava takozvana građansko-policijska misija Evropskog saveza EULEKS, čiji je cilj – da ojača institucije „nezavisnog Kosova“…

Bastion srbskog otpora nezakonitoj „Prištinskoj vlasti“ postao je sever Pokrajine, čiji najveći deo sačinjavaju Srbi. Srbi na Kosovu još uvek žive u uslovima ratnog vremena, kada niko ne može da garantuje ni da će život biti sačuvan, kao ni imovina, kada stalna borba za goli život predstavlja normalno stanje. U leto 2011. godine, u isto vreme kada je u Libiji došlo do svrgavanja M.Gadafija, albanske separatističke snage su, uz podršku NATO/KFOR-a, odlučile da najviše što se može zaoštre situaciju na Kosovu. U toku eskalacije konflikta NATO je izašao van okvira Rezolucije 1244 i prešao na etapu odbrambeno-ofanzivne vojne operacije, koja je sprovedena prema opštoj strategiji „širenja“ NATO-a na istok.

Prva  faza operacije je sadržala i pokušaj albanskih specijalnih snaga „Rosu“ da zauzmu administrativne prelaze Jarinje i Brnjak, koji je odbijen. Suština problema je u tome da Kosovo, kao jedinstvena carinska zona, funkcioniše još od 2000. godine, ali su KPP Jarinje i Brnjak, na severu Kosova (na administrativnoj granici sa centralnom Srbijom) imale poseban status. Pošto je 2008. godine oformljena misija EULEKS u navedenim  KPP su radili carinici EULEKS-a; planom Šest tačaka Generalnog sekretara OUN, koji je podržao i Savet bezbednosti,  bilo je predviđeno da u tim punktovima može da radi samo međunarodna carinska služba.

Situaciju je u julu 2011. godine pokušala da prelomi Priština. Srbi su odbili napade „Rosu“-a i blokirali prilazne puteve. Zatim je na scenu stupio NATO (KFOR). Pošto su zauzeli pogranične prelaze, natovci su objavili da ti prelazi predstavljaju zabranjene zone (uz pravo koje su dali sebi da otvore vatru do potpunog uništenja), blokirali su ih, i tako Srbe Kosova odsekli od ostalog dela Srbije. Priština je produžila embargo na uvoz robe iz Srbije i Srbi sa severa Kosova su se našli pred humanitarnom katastrofom. Zapad nije reagovao na činjenicu da narod kao takav može da bude uništen fizički. Blokada koja je trajala više od mesec ipo dana Srbiji je donela ogroman finansijski gubitak. Jedini spas Srbi su našli u takozvanim alternativnim prelazima, kojim im stižu namirnice i lekovi, tako da se njihov deficit ne oseća. Glavni zadatak u ovom trenutku je da se NATO-u/KFOR-u ne dozvoli da zatvore baš sve prelaze. Osim toga postoji i problem, koji u potpunosti zavisi od Beograda: nedostatak goriva, čiju dopremu u dovoljnim količinama srbska vlast ne želi da organizuje.

Pozicija zvaničnog Beograda se svodi na demagoška uveravanja  da se problem može rešiti kompromisima i pregovorima sa Prištinom. U toku tih pregovora srbska vlast je već pošla na sve zamislive i nezamislive ustupke. Međutim, rešenost Srba sa Kosova da zaštite sever Pokrajine dovela je u ćorsokak ne samo vlasti Beograda, već i Zapad. Više od mesec dana situacija je tapkala u mestu. Grupacija na vlasti u Srbiji koja je uzletela na krilima zapadne diplomatske i finansijske podrške, koja je na prvi zahtev izdala nacionalno-državne interese, našla se primorana da se (makar) pravi da želi da zaštiti Kosovo. Ispostavilo se da je čak i to teško uraditi, jer Zapad ne dozvoljava Beogradu ni da predahne, pa čak ni da sačuva fin izraz lica, bez obzira na svoju lošu igru. Sada su pregovori u stadijumu da će KFOR svojim helikopterima „policajce-graničare“ i „kosovske carinike“ da prevozi na pogranične prelaze u severnom delu Kosova, to jest NATO hoće administrativnu granicu da pretvori u državnu, te da kosovskim separatistima obezbedi mogućnost za slobodan transport. Takav dogovor je Srbe saterao u još izolovaniji geto.

Krajem avgusta  - početkom septembra 2011. godine Kosovska policijska služba, NATO (KFOR) i EULEKS su zajedno počeli da vrše pretrese na severu Kosova pri kojima su, kao, „oduzeli mnogo materijala, oružja, koji će biti od interesa za tužilaštvo“. Sada sve, što se tiče Kosova, Albanci komentarišu jednostavno sa: “To je naša unutrašnja stvar, a mi radimo sve što je potrebno  i svoje postupke vršimo u koordinaciji sa međunarodnom zajednicom“. Premijer Kosova H.Tačiformira propagandističku sliku, nazivajući pri tom lidere Srba sa Kosova „kriminalni elementi“. Sve se čini da se Priština  priprema da „izda međunarodne naloge“ za hapšenje lica, koja su osumnjičena za raspirivanje nemira (to su oni, koji danas organizovano štite srpske državne interese na Kosovu i Metohiji). A srbska vlast, na čelu sa B.Tadićem, je, težeći da „Kosovo preda tako, da to niko ne primeti“ prekrstila ruke i dozvoljava da se situacija razvija kako hoće – potpuno u skladu sa gvozdenom voljom „arhitekata novog svetskog poretka“.

Iz te obamrlosti srpsku vlast je izvela Angela Merkel, koja je konflikt gurnula tako da se on zaoštri i koja je zahtevala da se likvidiraju „paralelne institucije“ na severu Kosova (tako Zapad cinično naziva srbsko samoupravljanje i one ostatke srbskog državnog sistema, koji još uvek funkcionišu  na severu kosovske pokrajine). Sada već Albanci tvrde da je Beograd taj, koji treba da se odrekne severa Kosova. Bajram Redžepi, „ministar unutrašnjih poslova Kosova“ kaže: „Mi ne čekamo da Beograd to uradi dobrovoljno, ali čekamo da on prekine njihovo finansiranje. Ukoliko on to sam ne uradi – uradićemo mi. Sve što je na severu nelegalno – biće likvidirano. Napravićemo lokalne izbore i imaćemo legalne partnere“. [1] U skladu sa najnovijim „dostignućima“ beogradske pregovaračke grupe na čelu sa B.Stefanovićem, 1. novembra na Kosovu prestaju da važe automobilski brojevi i dokumenta Republike Srbije, a svi građani Kosova će morati da pribave dokumenta „Republike Kosovo“. Usto će, uz lična dokumenta,  legitimnu bazu da izgube i sve srpske institucije i ustanove [2].

Dogovor između Beograda i Prištine o carinskim pečatima  je zaključen 2. septembra 2011. godine, uz nezgrapne pokušaje Beograda da „zamaže“ da je prihvatio kosovsku carinu tako, što na pečatu neće biti naziva „Republika Kosova“.  Međutim – carina predstavlja državnu instituciju. Kako je dobro primetio lider kosovskih Srba Marko Jakšić, nije važno šta na carinskom pečatu piše – mogu da napišu i „car Dušan“ – natpis je mnogo manje važan od činjenice da pečat postoji, jer to postojanje predstavlja potvrdu „državnosti“ bilo koje zemlje, pa i separatističkog Kosova. M.Jakšić je podvukao da su od 1999. godine Srbi sa Kosova i Metohije osećali podršku S.Miloševića, V.Koštunice, čak i Z.Đinđića – svih, osim B.Tadića. Ovaj poslednji, - kaže Jakšić, - sluša samo „direktive misije Evropskog saveza  EULEKS-a i KFOR-a (NATO-a) ali ne čuje glas sopstvenog naroda, koji se na Kosovu i Metohiji našao zaključan u getu“ [3].

Zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Srbije I.Dačić izjavljuje da parola vlasti „Nikada nećemo priznati Kosovo“ predstavlja samo prazne reči. I više od toga – da je to vrlo opasna formulacija, jer u praksi ona znači „Nikada nećemo priznati.., ali priznajemo sve ostalo“. Dalje on kaže: „Tomislav Nikolić (lider pseudopatriotske  i proameričke stranke, Srpske napredne stranke – A.F.) kaže da EU Srbiji neće postavljati kao uslov za dobijanje statusa kandidata priznanje nezavisnosti Kosova. Naravno da neće, ona će da zatraži samo likvidaciju naših institucija na  severu Kosova, saglasnost sa postavljanjem carine i t.d. Neko u klin, a neko u ploču…“ Ivica Dačić je pozvao političare da više ne pričaju bajke narodu, već da mu kažu istinu [4].

NATO/KFOR se sprema da najsurovijim vojnim metodama obezbedi „slobodu kretanja na Kosovu, kao i „uspostavljanje kontrole nad masama, koje su sposobne za nasilje“ i likvidaciju srbskih barikada na severu Kosova. Nemački bundesver je već poslao dva armijska oklopljena buldožera kako bi prekopali srbska utvrđenja – ona, što su ih Srbi sa severa Kosova postavili na putevima prema Kosovskoj Mitrovici. Nemački kontigent KFOR-a (1.400 ljudi) je stacioniran u Novom selu zajedno sa nemačko-austrijskim rezervnim bataljonom. 19. septembra su Nemci i Austrijci pokušali da, koristeći silu, postave kontrolni punkt na putu Kosovska Mitrovica – Zubin Potok, ali su brzo, opkoljeni i blokirani srbskim kamionima, bili prinuđeni da otstupe. Istog dana, 19. septembra, snage KFOR-a su bacale letke nad severom KiM, kojima su obavestili da je postavljanje barikada i blokada puteva nezakonita. Rukovodilac EULEKS-a de Marnjak je zahtevao da se srpske barikade preriju. Početkom oktobra na Kosovo stižu vodeni topovi za razbijanje demonstracija.

Nastavljanje ekspanzije Severno-atlanske alijanse, nekažnjeno delovanje separatističke Prištine, služenje zvaničnog Beograda ne svojim nacionalnim, već tuđim interesima, doveli su dotle, da je ambasador Ruske Federacije u Srbiji A.V.Konuzin, govoreći na Srbskom forumu o bezbednosti, vrlo oštro  izgovorio da je neophodna takva zaštita Kosova i Metohije od strane srbskih vlasti, koja bi bila adekvatna snazi stvorene situacije. A.V.Konuzin je uzeo reč da bi odgovorio na izjavu, koja se čula, da Rusija predstavlja, reklo bi se, faktor destabilizacije i, štiteći Srbiju, u stvari brine samo o sopstvenim interesima.  

Treba reći da na teritoriji Srbije deluje oko 1600 (!) „nevladinih organizacija“ koje finansiraju strane (zapadne) države i koje su protkale kompletno srbsko društvo. Jedan ad njihovih najvažnijih ciljeva je da se od Rusije napravi neprijatelj, uz usputno agresivno divljenje „anglo-saksonskoj kulturi“. Polemišući zbog takve situacije, ambasador Rusije je hteo prisutne da ubedi: „Štitićemo vašu zemlju  uprkos interesima onih Srba koji žele da je stave pod inostranu kontrolu“ i još jednom je konstatovao:  „Niko od učesnika foruma nije spomenuo da u ovom trenutku NATO (KFOR) krši rezoluciju 1244…“.  Izlaganje ambasadora Rusije predstavlja dosledan odraz pozicije Moskve prema Srbiji. Ranije je A.Konuzin u svojim javnim izlaganjima više puta skretao pažnju  da je rukovodstvo iz Prištine potpuno uništilo rezoluciju 1244 SB OUN i da „ono, što radi Priština predstavlja opasnost za bezbednost ne samo onih, koji žive na Kosovu i u regionu, već i pretnju za međunarodnu  bezbednost uopšte“ [5]. Oštar ton ruskog ambasadora je doživeo tako široku podršku srpske javnosti, da se moglo pročitati i: „nema ni jednog pravog Srbina koji ne bi poželeo da A.Konuzin, koji  je sa nekoliko reči srbskim političarima pokazao  kako se bori za srpstvo, postane njegov kum  ili najdraži gost u kući“. [6] Da dodamo da je na zasedanju SB OUN 16. septembra stalni predstavnik Rusije u OUN V.Čurkin jasno postavio problem: KFOR i EULEKS rade van granica onoga što im je dozvoljeno, njihovo učešće u sličnim operacijama je nedopustivo, a planovi Prištine su vrlo opasni i vode krvoproliću.

Znači: Srbi sa Kosova i Metohije čvrsto brane svoj zavičaj – sever Kosova. Međunarodna podrška Rusije ostaje. Jedini problem je - pozicija zvaničnog Beograda. Za srbsko društvo je neprihvatljivo neizvršavanje ustavne dužnosti koja se odnosi na zaštitu teritorijalne celovitosti i suvereniteta zemlje, na zaštitu  nacionalno-državnih interesa srbskog naroda, a albancima, da usput primetimo,  je nerazumljivo ponašanje kada Beograd sa njima zaključi sporazum i odmah  pokušava da ga prikaže sasvim drugačije.

I – zaključak. Na granici dva veka NATO, koji deluje duž čitavog „luka nestabilnosti“ ( dirigovani  ratovi na lokalnom i regionalnom nivou), bavi se kako širokoprostornim (bombardovanja suverenih država), tako i usko specifičnim zadacima. Na Kosovu je ugrađena snažna infrastruktura NATO-a  za buduće operacije velike strateške dubine (baza «Bonstil»),koja obezbeđuje prikrivanje narkotrafikinga na globalnom nivou, putevima preko Kosova, neprikosnovenost separatističkih struktura, legalizaciju terorističke „armije za oslobođenje Kosova“ (ne razoružane, već samo promenjenog imena), koja je formirala „etnički očišćeno“ od Srba (uz izuzetak severa Pokrajine) Kosovo. NATO je za kidanje Kosova od Srbije nastupio kao zaklon. Prisustvo NATO-a na Kosovu predstavlja, u suštini, okupaciju dela suverene države; ono  služi kao katalizator opšteevropske krize; predstavlja pretnju  fizičkom postojanju Srba na severu Kosova i Metohije. Ono što se tamo dešava ovih dana, osim ostalog, nosi opasnost slabljenja međunarodnih pozicija Rusije i stvara još povoljnije uslove da Severno-atlanska  alijansa dovrši metode za oduzimanje teritorija i resursa suverenih država.

Ana Filimonova,

[6]  https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/165594/Konuzina-bih-uzeo-za-kuma-