Turci u Nemačkoj: 50 godina jedni pored drugih, ali ne zajedno

Ovih dana u Nemačkoj se sećaju istorijskih događaja koji su u korenu izmenili oblik ove evropske zemlje. Pre pedeset godina vlasti SRN su s Turskom potpisale sporazum o privremenom preseljenju turskih državljana u Nemačku zbog rada. Tada se obema zemljama činilo da je sporazum krajnje povoljan. Pola veka kasnije stručnjaci kažu da je ovaj prvi talas imigracije postavio temelj današnje krize multikulturalizma.

Pokušaji izgradnje multikulturnog društva u Nemačkoj su potpuno propali. Ove reči Angele Merkel, izgovorene pre skoro godinu dana potresle su, ali su istovremeno i otreznile Evropu. Stari svet, koji toliko vremena propagira socijalnu, nacionalnu i kulturnu raznovrstnost, kao da je shvatio jednostavnu istinu – suprotnosti se možda i privlače, ali kad dođu u dodir proizvode iskru. Posebno je simbolično što je prvu neuspeh multikulturalizma priznala zemlja koja je takođe prva počela da angažuje inostranu radnu snagu u ogromnim razmerama.

Pretpostavke za pozivanje inostranih radnika pojavile su se 50-ih godina prošlog veka. Ministar za ekonomiju i vice-kancelar Nemačke Ludvig Erhard je za pet godina posle Drugog svetskog rata uspeo da vrati ekonomiju zemlje na predratni nivo, do 1956. da dvostruko premaši ovaj pokazatelj, a do 1962. – trostruko. Ovakav nagli tempo rasta, a što je glavno – preobražaj same ekonomije, zahtevali su ogroman broj radnih ruku za industriju, komunalnu privredu i sferu usluga. Izvesno vreme deficit je nadoknađivan zahvaljujući imigrantima iz DDR, ali je nakon izgradnje Berlinskog zida bila potrebna alternativa. I tada su se pogledi vlasti SRN okrenuli prema Turskoj, koja je do tada već postala članica NATO.

Stanovništvo ove zemlje je raslo brzim tempom, a vlasti nisu mogle da obezbede ljudima posao. Turska vlada je sama ponudila Nemačkoj da unajmljuje turske gastarbajtere. Sporazum je potpisan 1961. godine. Planirano je da radnici dolaze na godinu-dve dana, a posle da se vrate u domovinu, podseća prvi potpredsednik Centra za političke tehnologije Aleksej Makarkin. Međutim, sve se odigralo drugačije.

Kad su angažovali turske radnike pretpostavljali su da će oni biti privremeni stanovnici, da će prosto zaraditi nešto novca i otići. A oni su počeli da žive, da dovoze porodice. Osvestili su se tek početkom 70-ih godina, praktično decenijama na to nisu obraćali pažnju. Tada su pokušali da ograniče imigraciju. Počeli su da stimulišu povratak Turaka u domovinu. Zatim su, početkom devedesetih i odlučili da još jednom treba promeniti poziciju i ne toliko zadržavati imigraciju koliko pokušati da se na neki način spoji nemačka kultura i turska samosvojnost. Tako se rodila koncepcija multikulturalizma. Na papiru je sve izgledalo lepo, ali se u životu pokazalo da ovaj projekat liči na jednosmernu ulicu. Odnosno, Nemci su izlazili u susret, pokušavali su da se dogovore, pristajali su na ustupke, a turska zajednica je smatrala da s njene strane ne treba da postoje bilo kakvi ustupci i nastavila je da živi apsolutno svojim životom.

Po podacima istoričara, 1961. godine u Nemačku je imigriralo svega nešto više od 7 hiljada turskih radnika. Danas u Nemačkoj živi preko četiri miliona ljudi s turskim korenima. I udeo onih koji su se asimilovali je ništavno mali. Većina Turaka živi u zatvorenim zajednicama, mnogi od njih čak ne znaju nemački. A što je glavno – pokušavaju da uvedu sopstvene religiozne norme i zakone. Aleksej Makarin ukazuje na to da Ankara pruža veliku podršku u tome. S jedne strane, vlasti Turske negoduju kad Evropljani pooštravaju zahteve prema došljacima, a s druge – direktno pozivaju sunarodnike da se ne pridržavaju evropskih vrednosti, već turskih običaja.

Istorija pedesetogodišnjeg pokušaja Nemaca i Turaka da žive zajedno je očigledan primer, koji odražava procese, koji se odvijaju u celoj Evropi. Isti problemi postoje u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Španiji i Italiji. I kao što Berlin nema odgovor na pitanje šta da se radi s imigrantima, nema ga ni jedinstvena Evropa, Stari svet je navodno smislio novi model – ne multi, već interkulturalizma. Međutim, otvoreno je pitanje da li će se nešto promeniti od promene slogova.