Reanimacija istočnog partnerstva

Krajem septembra Poljska će da bude domaćin samita zemlja Istočnog partnerstva. Obzirom da Varšava sada zauzima mesto predsedavajućeg u Evrosavezu ovaj samit za nju predstavlja zgodnu mogućnost da pokuša da povrati u život projekat koji je, kao što se zna,  pokrenulo  2008. godine Ministarstvo za inostrane poslove Poljske, uz učešće Švedske, i koji je bio predviđen za šest postsovjetskih država - Ukrajinu, Belorusiju, Moldaviju, Jermeniju, Azerbajdžan i Gruziju.

Projekt je predviđao učvršćenje strateške saradnje sa navedenim državama. Međutim, mnogim stavovima tog projekta je početka nedostajao politički realizam i nepotpuna procena ruskog faktora. Ujedinjena Evropa i dalje za postsovjetske zemlje predstavlja zgodnog trgovinskog partnera, i ništa više od toga. Za cilj Istočnog partnerstva proglašeno je pretvaranje evropskog modela razvoja u najbolji razvojni model njegovih članica, što nije postignuto. Prostor koji je obuhvatio navedeni projekat je u svakom pogledu vrlo raznolik. BDP Ukrajine, koja predstavlja najvećeg učesnika u tom programu, pet puta je manji od prosečnog u Evropi, a i zemlje, koje su najuspešnije na ekonomskom planu – Azerbajdžan i Belorusija, po nekim karakteristikama su daleko od evropskih standarda. Osim toga Gruzija, Jermenija i Azerbajdžan su na Kavkazu, a Moldavija, Belorusija i Ukrajina – u Evropi.

Poljska je vrlo zainteresovana za funkcionisanje projekta u punom obimu. Varšava mašta da se zemlje-učesnice Istočnog partnerstva integrišu u jedinstven vojno-politički i delimično ekonomski prostor, koji bi te zemlje još više razdvajao od RF. Obzirom da integracija postsovjetskog prostora tapka u mestu već mnogo godina, Varšava ima nameru da preskoči Kremlj i, da tako kažemo, „zacementira“ šest postsovjetskih  republika za sebe. Međutim, tu se pojavljuje čitav niz problema. Prvo – Jermenija, Azerbajdžan i Gruzija se nalaze na periferiji poljske spoljne politike. Tbilisi se u Varšavskim mislima pojavio jako skoro, tek kada je na vlast u Gruziju došao američki štićenik Mihail Saakašvili.  Tada je Poljska podržalaGruziju, zato što su je podržavale SAD. Sada poljska diplomatija nema dovoljno snage za „osvajanje“ Zakavkazja, tako da iako možda Gruzija još uvek postoji na dnevnom redu (onoliko, koliko je ta zemlja važna za SAD), savez Varšave sa Azerbajdžanom  i Jermenijom izgleda još problematičnije.

Druga je stvar – istočne granice Poljske, gde se nalaze tri zemlje – učesnice  zamišljenog Istočnog partnerstva – Belorusija, Ukrajina i Moldavija. Zbog njihove blizine poljskoj granici Varšava je uvek vrlo pažljivo posmatrala šta se u tim zemljama dešava.

Sa Belorusijom odnosi nikako da se srede, Minsk se čvrsto bori protiv poljskih pokušaja  da proširi svoj uticaj na tu republiku koristeći za to poljski etnički element.

Sa Moldavijom, naprotiv, sve se izvanredno sređuje. Kišinjov, u kome vlada Alijansa za evropsku integraciju, pozdravlja zainteresovanost Varšave za procese regulisanja pridnjestrovskog konflikta, i računa na Poljsku u vezi sa njegovim zapadnocentrističkim težnjama. 1. marta 2010. godine predsednik vlade Moldavije Vlad Filat je na konferenciji episkopata Jugoistočne Evrope izjavio, da za Moldaviju „katolicizam treba da predstavlja najvažniju ulogu na njenom putu u Evropu“ i treba da se uključi u „vaspitanje naroda“. Broj moldavskih katolika iznosi ukupno 20.000 ljudi (0,1% od ukupnog broja stanovnika), ali i Poljska, i Vatikan su uvek spremni da podrže evrointegracione (čitaj: pro-NATO-ve) težnje moldavskih „rumunizatora“.

Posebno sladak zalogaj za inspiratore Istočnog partnerstva predstavlja Ukrajina. Planirano je da u toku septembarskog samita u Poljskoj budu prodiskutovana pitanja, važna za Kijev,  koja su u vezi sa njenim evrointegracionim nadama. I tu podrška koju Poljska pruža zvaničnom Kijevu može jako dobro da dođe, ako se zna za nesuglasice Kijeva sa Moskvom. Nedavna poseta ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča njegovom poljskom kolegi predstavlja odjek dijaloga Kijeva sa Moskvom. Pošto je odbio prilaženje Carinskom savezu Rusije, Belorusije i Kazahstana, podvrgao ostrakizmu i samu ideju o tome (mada perspektive prilaženja razmatraju još i Vijetnam, Novi Zeland i Sirija), produbljujući saradnju sa NATO i objavivši evrointegracioni kurs Ukrajine za bezalternativan, Kijev je, u suštini, napravio veliki doprinos formiranju ogromne rupe u evroazijskom sistemu bezbednosti  kod granica Rusije i Belorusije…

Za Ukrajinu je sada važno da se nađe dopunski pol snage na koji bi ona mogla da se osloni radi veće sigurnosti pri razgovorima sa Kremljom. Tu Poljska  predstavlja idealnu varijantu. Interesantno je da se Varšava dosetila kako da na fin način oponira Moskvi u pitanjima ukrajinsko-ruskih odnosa, vodeći računa da situacija u razgovorima ne dođe do ključanja. Osim političkih pitanja, V.Janukovič i B.Komorovski su prodiskutovali dinamiku ekonomske saradnje između Ukrajine i Poljske. Ekonomski aspekt je izuzetno značajan. Zemlje - istočni susedi Poljske predstavljaju najsiromašniji region Istočne Evrope, i ukoliko Varšava uspe da učesnicama Istočnog partnerstva ponudi dovoljno važnih ekonomskih preferencija, a pre svih drugih – Ukrajini, sila njihovog privlačenja  Zapadu će se značajno povećati.Pojavom strateške spojke Varšava – Kijev biće odrađen bitan deo rada na Istočnom partnerstvu.

Karakteristično je da je poseta Viktora Janukoviča Bronjislavu Komorovskom  bila prvi susret ukrajinskog predsednika sa bilo kime od stranih kolega otkako je uhapšena Julija Timošenko. Politička sudbina bivšeg premijera Ukrajine  je bila direktna tema u razgovoru dva predsednika. To ne znači, da su Poljaci ozbiljno uznemireni zbog sudbine J.Timošenko. Da, Varšava bi više volela da na političkom polju Ukrajine ima nekoliko podjednako snažnih  figura, ali u navedenoj situaciji, kada Kijev traži dopunski spoljni oslonac za svoj složeni dijalog sa Moskvom, administracija B.Komarovskog teško da će preterano pritiskati Kijev. Javno, B.Komarovski govori da će spor sa J.Timošenko poslužiti kao prepreka na putu Kijeva u EU, ali pod tim se podrazumeva pokušaj Varšave da učini da ništa ne zasmeta Kijevu  da se zbliži sa ujedinjenom Evropom, nasuprot Rusiji. Nagovarajući V.Janukoviča da bude mekši sa J.Timošenko Varšava pokušava da liši države, koje se protive članstvu Ukrajine  u EZ, njihovog džokera, tako da rad bivšeg premijera može da se iskoristi u predlaganju. Jer nije tajna da mnogo evropskih prestonica ne želi da vidi Ukrajinu u sastavu Evrosaveza. Ukoliko glasovi kritike po broju pretegnu, Kijev može da se razočara u proevropski kurs i da krene ka sledećem namotaju zbližavanja sa  Kremljom. U tom slučaju najgore će proći Poljska koja se svim silama trudi da približi Kijev i Moskvu.

Neophodno je da se konstatuje da je vreme posete ukrajinskog predsednika Varšavi izabrano prilično uspešno. Težina Poljske u Evropi sada je prilično značajna, zahvaljujući njenom predsedavanju u EU (od jula 2011) i pragmatičnoj politici vlade Donalda Tuska, koji je prekinuo da upućuje neodmerene kritike Moskvi, svojstvene prethodnoj vlasti. Da prođe kroz „evropski prozor“ Ukraina se nada baš kroz Poljsku. Za Kijev je „poljsko prozorče“ mogućnost da se izbegne međunarodna izolacija u okolnostima, kada nema normalnih odnosa sa najbližim susedima – ni sa Minskom, ni sa Moskvom. Kroz usta predsednika Evroparlamenta Ježi Buzeka Poljska je već izrazila nadu da će rad na sporazumu o asocijaciji Brisela i Kijeva biti završen još dok Poljska bude predsedavala EU.

Vladislav Guljevič,