Istorijska svest „Ujedinjene Evrope” i Drugi svetski rat

1.1. Istorijska svest evropskih nacija i evrointegracije. Razloge za još uvek jaku vitalnost posebnih nacionalnih identiteta, kao glavne prepreke u stvaranju jedinstvenog evropskog identiteta, H. Šulce nalazi u osećanju „zajedništva”, koje se „doživljava kroz svoju nacionalnu istoriju”. On ovu svoju tvrdnju potkrepljuje rečima uglednog francuskog sociologa E. Morena, da „jedna nacija nastaje kroz kolektivno pamćenje, a na okupu je drže zajedničke norme i pravila”. „Zajedništvo jedne nacije”, dodaje Moren, „crpi se iz prošlosti, koja je bogata iskustvima i iskušenjima, patnjom i radošću, porazima, pobedama i slavom, koji se sa svakom generacijom dalje prenose na svakog pojedinca kroz roditeljski dom i školu i on ih duboko interiorizuje...” Polazeći od ovakvih socioloških zapažanja, Šulce daje viziju budućnosti ujedinjene Evrope: „Zbog toga se u istorijskom pamćenju Evropljana još uvek ističe nacionalni identitet.....Tokom hiljadu godina mi Evropljani smo se navikli na naše stare države i nacije; one će još dugo postojati i biće potrebne. Ali one su se menjale u prošlosti pa će se i u buduće menjati; one će možda postepeno da izblede i da se povuku kako bi napravile mesta evropskoj naciji, čije lice mi danas jedva slutimo”. 1)

Zaključak ovog nemačkog evroideologa je jasan i nedvosmislen. Uslov za formiranje identiteta jedne jedinstvene evropske melting potnacije je postojanje kolektivne evropske istorijske svesti, a takva svest može da se izgradi samo na zajedničkoj evropskoj istorijskoj baštini. Po tome, proces nastanka evropske „nadnacije” u svemu odgovara procesu pretvaranja EU u nadnacionalnu državu. Naime, kao što se nacionalne države odriču klasičnih atributa suverenosti u korist organa Unije, tako bi i nacije trebale da žrtvuju deo svog istorijskog sećanja, zarad izgradnje zajedničke istorijske svesti.

1. 2. Vojna mobilizacija kao faktor jedinstva u eropskoj istorijskoj svesti. Naivno je misliti da će evroatlantski planeri zajedničku istorijsku svest, kao kohezionu snagu buduće „nadnacije”, izgraditi na zbiru optimističkih varijanti - istorija koje spajaju, kao što su npr. istorije privatnog života. Ova naučno periferna i nacionalno beznačajna istraživanja rezervisana su za istoriografije onih nacija kojima pre utapanja u zapadnoevropsko društvo treba promeniti kulturni (vrednosni) model. Preciznije, ove danas u Srbiji vrlo popularne istorijske teme, najbolji su poligon za uvežbavanje nacionalno-istorijskog samozaborava. 2)

Nasuprot tome, istorijska svest evropske „nadnacije”, koja, rečju Morena, treba da je drži „na okupu”, može biti samo nova verzija stare evrocentrične (rimocentrične) predstave o sopstvenoj izabranosti, kao drugog lica tuđe stigmatizovanosti. 3)H. Šulce to otvoreno priznaje: „Evropa je uvek mogla biti zajedno protiv nečeg i nikad zajedno za nešto”. 4) Krstašaki ratovi, Napoleonove vojne ekspedicije, Krimski rat, ekspedicioni sveevropski korpus upućen protiv kineskog „Bokserskog ustanka” i Hitlerova osvajanja, realne su istorijske predstave ovakvog vojno-mobilizacionog evropskog jedinstva. Da je reč samo o različitim istorijskim formama ispoljavanja istog duha i istih namera, primetio je još krajem XIXveka N. Fjodorov: „Sadašnja borba Engleske protiv Rusije, uz otvorenu podršku Zapada i uz savez sa muhamedanstvom i nomadima, nije ništa drugo nego krstaški pohod, koji je samo skinuo sa sebe religioznu masku”.5)

1. 3. Antivizantizam kao vrednosna osnova evropske istorijske svesti i nadnacionalnog identiteta.To „drugo”, kao stigmatizovani civilizacijski antipod na čijoj negaciji zapadnoevropska civilizacija vekovima gradi svoj identitet, je „vizantijski i rusko-pravoslavni Istok”, jer „oko 330. godine nastala su dva evropska civilizacijska kruga, koji su se skoro dve hiljade godina, sve do danas, razvijali jedan pored drugog, ne bez uzajamnog delovanja, ali ipak bez stvarnih spajanja”. 6) Istorijski lažan pogled Britanca E. Gibona na Vizantiju kao „hiljadugodišnju degeneraciju” i „trijumf varvarstva i religije”, opredeljujuće je uticao, ne toliko na evropsku nauku, koliko na njenu javnost.7)

Samo se frustracijom antivizantizmom može objasniti ista mržnju koju pred Prvi svetski rat prema Srbima izražavaju jedan austrougarski ministar (grof Berthold: „Obračun sa Srbijom i njeno poniženje to je životni uslov Monarhije”) i englaski istoričar (Brejlsfort: „Srbi nisu od koristi za ljudsku civilizaciju i njihovo političko umiranje ne bi bio ozbiljn gubitak za Evropu).8)Ritualno-okultni antivizantizam povezuje vremenski i ideološki razdvojenu krstašku, rimokatoličku pljačku Carigrada, i divljanje, u ime liberalizma, Napoleonovih vojnika po manastirima Boke Kotorske.I vojni pohod NATO-a protiv Srba devedesetih godina prošlog veka predstavlja, ništa drugo, do nastavak tradicije vojne mobilizacije Evrope na antivizantijskoj osnovi, jer kao što primećuje M. Ekmečić, „antivizantizam postaje deo kulturne svakodnevice, a antisemitizam prazno strašilo koje je izgubilo pređašnji smisao”. „Ovaj je antivizantizam”, dodaje na drugom mestu M. Ekmečić, „danas zakoniti sin antisemitizma iz ranijih ratova, kojim je nemačka kultura nastojala da ideološki mobiliše evropske narode pod svojom kontrolom”. 9) Da je ovakav stav srbskog istoričara lišen svakog nacionalnog subjektivizma, pokazala je ocena čuvenog britanskog vizantologa Stivena Ransimena, po kojoj je je napad NATO-a na Srbiju i Crnu Goru „poslednji akt zapadnjačkog varvarizma protiv istočnog hrišćanstva”, što je simvolički potvrđeno dodeljivanjem, 7. oktobra 1999. g, Havijeru Solani titule viteza najprestižnijeg britanskog Reda - Svetog Mihajla i Svetog Đorđa. 10)

Vojno-mobilizaciono jedinstvo i antivizantizam u temeljima EU.Na tradiciji vojno-mobilizacionog jedinstva i antivizantizma izgrađena je i Evropska Unija, jer je „odluka da se SAD ne povuku, kao posle prvog svetskog rata, nego da Maršalovim planom i NATO-om, kao zaštitom i ogradom od Sovjetskog Saveza, garantuju bezbednost Zapadnoj Evropi – podstakla u njoj sklonost ka evropskom povezivanju”. Osnivači EU, kao R. Šuman i K. Adenauer, zalagali su se za „jedinstvo Evrope kao grudobrana hrišćanskog Zapada protiv boljševizma, ali to nije bio samo politički oportunizam, već ideja koja se mogla pozvati na veliku zajedničku tradiciju evropske istorije i filozofije”. 11) Da se govorilo boljševizam, a mislilo na vizantizam, pokazuje pozivanje na „tradiciju evropske istorije i filozofije”, ali i legitimisanje hrišćanstvom, koje je u predstavi zapadnoevropskog čoveka uvek obeleženo pridevom zapadno, sa nužnim isključivanjem šizmatičkog Istoka. Uostalom, i Hitler je pravdao rat boljševizmom, a ubio je milione samo zato što su kao Rusi bili svrstani u rasnu kategoriju – Untermenschen(podljudi). Ipak, najbolju potvrdu šta je bio inicijalni motiv za stvaranje „Ujedinjene Evrope”, dao je već 1. jula 1945. tvorac hladnoratovske „gvozdene zavese”, Vinston Čerčil, koji je, kako ističe O. Četverikova, planirao da operacijom „Nezamislivo” sa 112- 113 divizija (zajedno sa divizijama nekadašnjeg Vermahta) započne rat protiv SSSR. 12)

1. 4. Drugi svetski rat u savremenoj evropskoj istorijskoj svesti.Usled povezanosti ideje o „Ujedinjenoj Evropi” i Drugog svetskog rata, jer rečju H. Šulcea, „bez dvojice velikih despota 20. veka, Hitlera i Staljina, evropski pokret za ujedinjenje ne bi bio moguć”, 13) u politički projektovanoj nadnacionalnoj istorijskoj svesti evropskog društva Drugi svetski rat zauzima značajno mesto. Dva faktora odlučujuće utiču na karakter savremene evropske predstave o Drugom svetskom ratu.

Prvi faktor koji opredeljuje savremeni evropski pogled na Drugi svetski rat je, upravo, navedeni antivizantizam, kao trajni vrednosni aršin zapadnoevropske (rimokatoličko-protestanske) civilizacije, kojim se  odmeravaju svi događaji iz zajedničke zapadnoevropske prošlosti, pa i Drugi svetski rat. Najiskreniju, otuda i moralno najbrutalniju potvrdu da antivizantizam odlučujuće utiče na zapadnoevropsko društvo u njegovoj oceni Drugog svetskog rata, dao je jedan od najprestižnijih britanskih istoričara, A. Tojnbi: „Sigurno je da sam osećao za vreme Drugog svetskog rata – i sa manjim intezitetom za vreme Prvog svetskog rata - da ovi ratovi u izvesnom smislu zadaju carskoj Nemačkoj, odnosno Hitlerovoj Nemačkoj daleko veće zlo. Naravno, rat protiv Hitlera bio je domaći rat u okviru zapadnog sveta. Iako nacistička Nemačka spada u neku vrstu otpadništva od tog sveta, još uvek je to bila zapadna zemlja, zemlja sa zapadnom prošlošću koje se odrekla samo privremeno. Odnosi Rusije sa Zapadnom Evropom i Amerikom su manje prisni od odnosa sa Nemačkom.... Rat protiv Staljinove Rusije bio bi takođe bratoubilački, ali manje bratoubilački, možemo reći, nego rat sa Hitlerom”.14)

I dok prvi faktor koji utiče na evropski pogled na Drugi svetski rat pripada krugu socio-psiholoških fenomena, drugi faktor je iz domena realne istorije. Naime, savremena evropska predstava o Drugom svetskom ratu presudno je određena geopolitičkim promenama koje su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina XX veka zahvatile evropski kontinent. Ujedinjenje Nemačke, s jedne strane, a razbijanje Jugoslavije, Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke, s druge strane, promenilo je evropski poredak nastao posle poraza germanskog ekspanzionizma u Prvom i Drugom svetskom ratu. Kako primećuje M. Ekmečić, „Amerika je rušila Versajski sistem” uz pomoć novih saveznika – Nemačke i Vatikana, a uz svesrdnu podršku austrijskih i nemačkih slobodnozidarskih loža, koje su 1983. g, postigle istorijsko pomirenje sa papskom državom.Novo savezništvo, koje je imalo vatreno krštenje u drami razbijanja Jugoslavije, donelo je Evropi ne samo drugačiju konstelaciju snaga, već i novi pogled na Drugi svetski rat.15)Sa dotadašnjeg relativizovanje rezultata, žrtava, uzroka i odgovornosti za rat kroz šemu veštačke simetrije između nacizma i komunizma, i Hitlera i Staljina, prešlo se na potpunu reviziju istorijske istine, koja je trebala da deo krivice sa dželata prenese na žrtve Drugog svetskog rata. Ovakav istorijski revizionizam bio je neophodan, ne samo da bi se opravdala politička, a ubzo i vojna upotreba moći ujedinjene Nemačke, već i da bi secesionistički akti pojedinih naroda iz bivše Jugoslavije i SSSR, koji su bili revnosni članovi Hitlerovske koalicije, lakše stekli demokratsku reputaciju pred svetskom javnošću.

I kako reče Boris Tadić – nama EU služi kao kulturološka preobrazba- što u pogledu Drugog svetskog rata znači da u ime „političke korektnosti” Srbi moraju  da zaborave da su ih ubijali samo zato što su pravoslavni Srbi. Tako bi u novoj evropoželjnoj istorijskoj svesti Srba Drugi svetski rat bio doživljen kao ratna arena ideoloških izama, a ne kao još jedan „akt zapadnjačkog varvarizma protiv istočnog hrišćanstva”.

Zoran Čvorović,

(1)  H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd, 2002, str. 224.

(2) Na promeni srbskog kulturnog modela posebno insistira B. Tadić: „Nama EU služi kao kulturološka preobrazba. Ne samo zbog više discipline već i da ne robujemo mitovima, da budemo racionalniji, a istovremeno sa mogućnošću da zadržimo vlastiti identitet.”  www.vidovdan.org/index.php?option=com_content

(3) B. Šijaković, Kritika balkanističkog diskursa, Nikšić, 2001, str. 30-34, 41.

(4)H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, str. 216.

(5) N. Fjodorov, Tuga za Konstantinopoljem, Beograd, 1997, str. 71.

(6) H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, str. 13.

(7) G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd, 1996, str. 25.

(8) V. Ćorović, Borba za nezavisnost Balkana, Beograd, 1990, str. 171; M. Ekmečić, Srbofobija i antisemitizam, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, Beograd, 2002, str. 352.

(9) M. Ekmečić, Savremeni istočnoevropski intelektualac i Makijaveli, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, str. 370.

(10) P. R. Dragić Kijuk, O povampirenom evropocentrizmu, Ogledi iz omilitike, Beograd, 2008, str. 189.

(11) H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, str. 217.

(12) O. Četverikova, ujedinjena Evropa u borbi protiv „ruskog varvarizma”, www.srb.fondsk.ru

(13)H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, str. 216.

(14) A. Tjonbi, Pročavanje istorije, Beograd-Podgorica, 2002, str. 592.

(15) M. Ekmečić, Spoljni uzroci građanskog rata u Bosni i Hercegovini 1992, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, str. 424-433. Slične tvrdnje o saradnji rimokatoličke crkve i masona iznosi i P. R. Dragić Kijuk, Ekumenska konkvista, Svetosavlje danas: izazovi i odgovori, Vršac, Gornji Milanovac, 2008, str. 78-85. O saradnji SAD i Vatikana u jugoslovenskoj krizi A. Filimonova, Uloga Vatikana u konfliktima na postjugoslovenskom prostoru, Svetosavlje danas: izazovi i odgovori, str. 25-34.