Tibetske „granice“ američko-kineskog suparništva

Komplikovani postupci, koji se dešavaju između Vašingtona i Pekinga postepeno postaju osnovna intriga svetske politike, zahvatajući ne samo Azijsko-Tihookeansku regiju, već i ceo svet. Konkretno, mnogi posmatrači povezuju  takozvane „arapske revolucije“, kao i proglašenje nezavisnosti Južnog Sudana, sa težnjom Vašingtona da odmakne Peking što dalje od bliskoistočnih izvora nafte i  gasa i puteva kojima se oni dostavljaju do kupaca. Poslednjih nedelja je aktuelizovan spor između Kine i nekih njenih suseda zbog neslaganja oko toga čije su dve grupe ostrva – Spratli i Paraselska. SAD su u taj region, u koji je već bila organizovana  poseta, između ostalih i vijetnamske delegacije, poslale nosač aviona „Džordž Vašington“. A priča o  helikopteru, oborenom u Pakistanu, kome je pristup lokalna vojska  odobrila  samo kineskim stručnjacima, uvređena na američke patrone, ponovo je aktuelizovao temu suparništva Vašingtona i Pekinga u Južnoj Aziji – potencijalno izuzetno eksplozivnoj oblasti, načičkanoj ne toliko zastarelim protivrečnostima,  teritorijalnim i etno-konfesionalnim sporovima, koliko nuklearnim oružjem.

Prema mišljenju nekih stručnjaka, američka diplomatija za „kineski pravac“ koristi ista sredstva koja je u svoje vreme koristila za Sovjetski Savez, konkretno – uzajamni odnosi po izboru i „uporno“ uzdržavanje prema određenoj zemlji. Pošto je kineska kontrašpijunaža potpuno razložno procenila ideju G2 koju je iskazao Bžežinski  kao prevaru, laku za odgonetanje, (američko-kineski kondominijum [1] u međunarodnoj politici) može se pretpostaviti da će akcenat biti na „uzdržavanju“. Potsećanje na „uzdržanost“ u odnosu na Sovjetski Savez, čiju će dvadesetogodišnjicu raspada uskoro početi „svečano“ da slave na njegovim krhotinama, već se može primeniti i na Kinesku Narodnu Republiku, što je samo po sebi dovoljno simptomatično.

Poznato je da je vrlo efikasan metod za razbijanje Sovjetskog Saveza bilo „nacionalno pitanje“. Nacionalni problemi u Sovjetskom Savezu (uostalom – ne samo u njemu) zaista su bili jako daleko od rešenja, ali rezultati 20-godišnjeg postsovjetskog razvoja novih nezavisnih država daju još manje povoda za optimizam. A kinesko iskustvo „modernizacije“ još uvek predstavlja predmet oštrih diskusija u vezi sa mogućnostima (u određenom istorijskom periodu) da neki njeni elementi budu iskorišćeni na postsovjetskim prostorima (i, konkretno, u Rusiji). Čini se da su u svojoj nacionalnoj politici kineske vlasti u punoj meri uzele u obzir jadno iskustvo raspadnutog SSSR-a. Naravno, ta činjenica ne može, a da ne izazove potpuno razumljiv gnev (kod onih koji ne žele dobro), ali i potpuno opravdan, i težnju prema pozitivnom osmišljenju iskustva „unitarne mnogonacionalne države“ (formulacija iz Ustava KNR) u uslovima rastućih unutrašnjih i spoljnih izazova.

Vlasti „Podnebeske“ se u svojoj unutrašnjoj politici sudaraju sa etno-konfesionalnim problemima, koji će zbog neobičnog spleta okolnosti da se zaoštravaju svaki put kada u dijalogu između Pekinga i Vašingtona dođe do uzajamnog nerazumevanja (da se tako izrazimo). Da podsetimo: u sastav KNR ulaze, konkretno, i Sinjczjan-Ujgurski i Tibetske autonomne oblasti, kao i autonomna oblast Unutrašnja Mongolija, čiji je status jasno određen Ustavom KNR i nizom zakona. Pri tom se kineski model nacionalne oblasne politike principijelno razlikuje  kako od zapadnih – liberalnih, tako i od sovjetskih (koji su, posle svega, doveli do krize modela federalizma u nacionalno-teritorijalnom uređenju SSSR [2], pa i od samog kineskog modela mnogonacionalne socijalističke države. U velikoj meri zasnovana ne na pravu, već na pragmatizmu i kombinaciji socijalističkih ideja i tradicionalnih kineskih teorija o upravljanju (konfučijanstvo) taj model  pretpostavlja postojanje nekoliko modela autonomije, u zavisnosti od okolnosti. Prava nacionalnih manjina se više poštuju u oblasti ekonomije, kulture i zdravstva, nego u oblasti političkih prava. Bez obzira što sa pozicija liberalnih teorija o autonomiji kineski model u stvarnosti „ustvari nema smisla“, sa gledišta „politike realnog“ on ima svoja nesumnjiva dostignuća u sferi ekonomije i kulture, kao i u očuvanju jedinstva i teritorijalne celovitosti države [3].

Međutim, u toku nekoliko poslednjih meseci stabilnost nacionalne  periferije Kine podvrgnuta je ozbiljnom ispitu. Tako su se krajem maja i početkom juna po Unutrašnjoj Mongoliji zavaljali masovni protesti na nacionalnoj osnovi, koji nisu ostali bez vrlo uporne pažnje američke štampe. U toku leta se napregnutost osetila i na zapadu Kine, u Sinjczjan-Ujgurskoj nacionalnoj oblasti, čiji najveći deo sačinjavaju Ujguri, koji ispovedaju islam, i predstavnici drugih muslimanskih naroda Centralne Azije.

Ali „međunarodnu javnost“ je najviše zainteresovalo „tibetsko pitanje“. U martu 2008., na godišnjicu ustanka 1959. godine i nekoliko meseci pre početka olimpijade u Pekingu, neki delovi takozvanog „Velikog Tibeta“ su se našli obuhvaćeni masovnim nemirima, koji su aktuelizovali temu spoljne agresije – makar to bilo i na nivou humanitarne retorike [4]. Treba da se podvuče da je tema Tibeta na Zapadu izuzetno  popularna, međutim – ona predstavlja ili površno-folklorni budizam «light»,adaptiran za obične ljude, ili kompleks naučnih istraživanja, od kojih većina ima žig politizovane pristrasnosti. Očigledna ili pritajena simpatija zapadnih istraživača prema tibetancima,  u skladu sa stalnim pozivanjem na konkretne činjenice i međunarodno pravo, predstavljaju jako oružje u borbi za prava tibetanaca na teritoriji Kine [5]. Jednostrana interpretacija istorijskih činjenica [6], kao i nemanje želje da se slika događaja sagleda u celini još jednom prekriva  licemerje poziva „da se prošlost ne talasa“, koji su adresirani „nezgodnim“ narodima. Operišući karakterističnim za zapadni diskurs terminima, takvim, kakvi su „ljudska prava“, „sloboda“ i sl., američki i evropski autori često ne vode računa o kulturno-istorijskim osobinama tibetanaca, o njihovim dugim i složenim vezama sa kineskim susedom, kao i o složenom uređenju samog tibetanskog društva. U radovima zapadnih autora se malo pažnje poklanja socijalnom raslojavanju tibetanske dijaspore, isto kao i mnogobrojnim unutrašnjim problemima i unutrašnjim protivrečnostima samih tibetanaca[7]. Nacionalna politika Kine na Zapadu često biva objekat bezrazložne   kritike, koja vremenom primetno evoluira i teško da se sme reskirati da se ona prikaže samo u crnim bojama.

Stvarno, jačanje integracije Tibeta u sve snažniju ekonomiju Kine dovodi do izvesnih novih troškova. Ali pojave, kakve su socijalno raslojavanje, transformacija vekovnih oblika privređivanja [8] i marginalizacija jednog dela seoskog stanovništva svojstveni su ne samo Tibetu, već i čitavoj Kini, a predstavljaju deo slike savremenog privrednog razvoja [9]uopšte, koji u različitim periodima ne može a da ne dotakne tradicionalna društva, koja su se još očuvala u različitim delovima naše planete. Čudno bi bilo da se u tom kontekstu primedbe daju samo Kini, a ne i, na primer, SAD ili Brazilu. Što se tiče očuvanja drevne tibetanske kulture, u stvarnosti se ispostavlja da slika uopšte nije tako tužna, kako se o tome piše na protibetanskim sajtovima. Da navedemo neke izvode iz izveštaja ruske ekspedicije koja je 2008. godine posetila Kham – najteže dostupnu oblast istorijskog Tibeta, koji je administrativno podeljen između Tibetske autonomne oblasti i provincija Sičuan, Junjnan i Cinhaj, i koji je sa skoro 80% naseljen tibetancima.

„Put vodi kroz najživopisnije krajeve Istočnog Tibeta, veliki njegov deo ide klisurom reke Jalunczjan (NJjagču). Usput – živopisna tibetanska sela sa predivnom arhitekturom. U čitavom Khamu velike jednospratne kamene kuće, ukrašene tradicionalnim tibetanskim ornamentima, podsećaju na najbolje ruske izbe: prizemlje je od kamena, a sprat je napravljen od velikih brvana, obojenih bordo bojom… Među objektima kulture od posebnog značaja koje održava država, su: Ludinski most na gvozdenim lancima preko reke Daduhe, sagrađen 1705 godine, Dergeska štamparska kuća sa početka 18. veka, manastir Bajli, drevne tvrđave Danjba, kameni zidovi Sunge i Bage među kojima su se nalazile ogromne količine kamenih statua Buda, most Boži u Sinlunu (NJjaronu), mnogobrojni manastiri Khama… svi objekti koje je (ekspedicija) posetila kulturnog nasleđa Khama, više od drugih  manastiri, su u potpunosti restaurirani i u dobrom su stanju.  Stanovništvo slobodno obavlja svoje religiozne običaje, manastiri i hramovi obavljaju službe i rituale prema tradiciji. Fotografije Dalaj-lame se mogu naći skoro u svakoj kući, po manastirima se njegove fotografije ne mogu naći na otvorenom prostoru, mada može da se pretpostavi da su sakrivene, kao po manastirima Centralnog Tibeta. U svim gradovima, selima i naseobinama uopšte u Khama i Amdo… nema ni jednog oronulog objekta. Izaziva divljenje kvalitet izgradnje objekata i lepota dekoracije seoskih naselja…“ Ne negirajući niz problema, autori rezimiraju: „za skoro 30 godina reformi došlo je do kolosalnih promena u spoljašnjem izgledu Tibeta“  i dodaju da je „seosko stanovništvo Khame i Amdoa takvom politikom države dobilo premiju“ [10].

Međutim, sve to teško da interesuje snage koje teže na bilo koji način da rasklate „tibetsko pitanje“ kako bi od njega napravile dugotrajnu glavobolju centralnim kineskim vlastima. Pretpostavke nekih eksperata o mogućoj radikalizaciji tibetske dijaspore se, reklo bi se, ostvaruju. Kao dokaz može da posluži, ovog puta, ceremonija „inauguracije“ novog rukovodioca tibetske „vlade u progonstvu“, četrdesettrogodišnjeg  pravnika Harvardske škole prava Lobsanga Senge, koja je održana početkom avgusta na severu Indije (u Dharamsali – glavnom centru raseljavanja izbeglica iz Tibeta u Indiji). Pri tom i za njega Dalaj-lama, koji predstavlja  zaštitnika i simbol Tibeta i tibetanskog naroda, ostaje duhovni vođa.

Formalna podela na duhovno i svetovno rukovođenje za izbeglice iz Tibeta može da dokazuje novi kurs prema Kini, koji će, verovatno, samo da bude sve oštriji. To dokazuju i neke izjave novog političkog lidera, koji je de-fakto obećao, konkretno, da će da ujedini podeljeni tibetanski narod. U svom „inauguracionom govoru“ Senge je o Tibetu govorio samo kao o „okupiranom“, i govorio je o „dugoročnom rešenju tibetanskog pitanja“, u pronalaženju koga bi trebalo da pomognu SAD, Evropa i ostali „prijatelji tibetanskog naroda“.

Prema mišljenju novog političkog lidera tibetanaca, „milioni stanovnika Azije su zainteresovani za to, da tibetanci ponovo preuzmu tradicionalnu ulogu odgovornih čuvara prirode Tibetskog platoa…“ [11]. Najzad, poziv Lobsanga Senge, upućen vladi Indije, da Tibet vidi kao jedno od najbitnijih pitanja u odnosima Indije i Kine, može da dovede do novih komplikacija između Delhija i Pekinga (između ostalog i zato, što je saveznik Pekinga – Islamabad, koji je u neprijateljskim odnosima sa Delhijem). Tako problem Tibeta koji, prema rečima zvaničnog Pekinga, predstavlja unutrašnju stvar Kine, može da isprovocira novi zavijutak u regionalnoj napregnutosti Južne i Jugoistočne Azije.

Izgleda da će korišćenje „mongolske“, „ujgurske“ i „tibetanske karte“ protiv Kine da se nastavi bez obzira na stvarnu situaciju u odgovarajućim nacionalnim oblastima Kineske Narodne Republike i dinamike njihovog razvoja (makar da je i tri puta pozitivnija). Geopolitičke računice, težnja da se oslabi konkurent koji se uspešno razvija obavezno će izvirivati iza humanitarne (a možda i neke druge) retorike o tragičnoj sudbini „eksploatisanih“ od strane Pekinga provincija (koje zauzimaju još malo pa polovinu teritorije KNR). Uostalom, kineski model autonomije, čini se, prikazaće svoju elastičnost i efikasnost u zavisnosti od promene uslova. A arhitekte „novog svetskog poretka“ teško da će biti u stanju da narodima Kine (među kojima su i tibetanci) ponude nešto solidnije nego ono, što je već prikazano na teritorijama Latinske Amerike, Afrike ili „Velikog Bliskog istoka“, koju su bačeni u  permanentni haos, bujanje kriminala i krvave međuplemenske raspre.