Boljšoj teatar – poslednje crtice na fasadi

Dugogodišnja rekonstrukcija-restauracija istorijskog zdanja moskovskog Boljšog teatra se bliži kraju. 28. oktobra će se nad legendarnom binom ponovo podići zavesa i svih pet nivoa sale za gledaoce biće puni publike. A zasad se primaju poslednji detalji glavne pozorišne fasada: ona sad izgleda onako kao što ju je napravio arhitekta Albert Kavos 1856. godine.

Prvi se posle restauracije Boljšog teatra vratio njegov najprepoznatljiviji simbol. To su Apolonove kočije – antička kola, u koja su upregnuta četiri konja i kojima upravlja pokrovitelj muza. Same muze su poslednje zauzele svoja mesta. Apolon već godinu dana vozi kočije iznad portika fasade, a muze – Terpsihora i Erato su se bukvalno ovih dana smestile u niše na ulazu. One se nalaze na visini od pet metara, a ni same muze nisu baš male: visina im je po tri i po metra, a težina po preko dve tone.

Muze su „zakasnile“ zbog sasvim opravdanog razloga: trebalo ih je u potpunosti ponovo napraviti, zato što su istorijske prethodnice ovih skulptura postale žrtve fašističkog bombardovanja Moskve za vreme Drugog svetskog rata. Ovo je u intervjuu za „Glas Rusije“ ispričao predstavnik glavnog izvođača rekonstrukcije Boljšog teatra Mihail Sidorov.Muzej Terpsihora i Erato, koje je Kavos 1856. godine stavio u niše uništene su za vreme rata 1941. godine. Bomba koja je pala na zgradu Boljšog teatra eksplodirala je u predvorju, tako da su skulpture ispale sa svojih mesta u talasu eksplozije i razbile su se u param-parčad. Bilo je nemoguće obnoviti ih. 1942. godine su napravljene dve nove figure, ali to nisu bile čak ni kopije, već nešto napravljeno „po motivima“, što nije imalo ništa zajedničko s nekadašnjim muzama. Kad je počela rekonstrukcija, - nastavlja Mihail Sidorov, - doneta je odluka: obavezno treba vratiti fasadi stari izgled. Arhitekte, restauratori, skulptori i istoričari su radili na tome da pronađu tačan izgled muza. Fotografije pozorišta iz predratnog vremena su vrlo škrte s tačke gledišta spoljašnjeg izgleda ovih skulptura. One daju samo obris, zato što je fasada sve vreme slikana iz daleka. A specijalna komisija se vrlo dugo – preko godinu dana – bavila time što je proučavala na koji tačno način su skulpture mogle biti napravljene. Dešavali su se i skandali, zato što su restauratori, na primer, govorili – „smatramo da Erato na tunici treba da ima tri nabora“. A istoričari su odgovarali – „ne, mogla su biti samo dva“. Trebalo je videti s kakvim žarom su sporili o tome kakve ove skulpture treba da budu!

Rešenju problema je u izvesnoj meri doprinelo to što su se sačuvali pravi, istorijski kosturi Erato i Terpsihore. Oni predstavljaju osnove novih skulptura, čija je stilistika maksimalno bliska originalima. I još jedan važan detalj glavne fasade Boljšog teatra je stekao završen izgled. To je poznata kolonada, čiji uzrast je, istaći ćemo, stariji od osnovne zgrade. 1820-ih godina ju je podigao prethodnik Alberta Kavosa na dužnosti arhitekte Boljšog teatra – Osip Bove. U toku restauracije kameno beli stubovi su stekli izgled pacijenta koji je ozdravio, pa mu lekar više nije potreban. „Sa stubova su ovih dana skinuti zavoji, koji su bili stavljeni da bi se iz njih izvukla so,“ – kaže Mihail Sidorov.Kad je Kavos dobio u nasledstvo od Bovea ove stubove, - nastavlja stručnjak, - on je kao hidroizolaciju iskoristio materijale koje je imao pod rukom. A pod rukom je imao brezovu koru. Ona nije propuštala vodu, ali se naravno, za 150 godina rasula, istrulila je. Za vek i po kamenje je potpuno upilo vodu. I pošto je stajalo bukvalno na zemlji i bilo u dodiru s tlom, zajedno s vodom u njih je dospelo blato.

Kad smo izvršili prva merenja količina soli, a upravo so izbija kao prljave mrlje, bila je prevelika. Izvršili smo prvu desalinizaciju i zadali normu.  Međutim, da bi se konačno rešilo ovo pitanje, izvršena je dodatna procedura ovog leta. Ona liči na lečenje artritisa: na stubove se stavlja mast za desalinizaciju, odozgo se stavlja celofan i pod suncem, kad je vrlo toplo, so izlazi. Proces je završen i računamo na to da se mrlje neće pojaviti u nekoliko narednih decenija. Svaki stub sad stoji na specijalnom betonskom podijumu i to neće dozvoliti vodi iz tla da nastavi svoj pogubni posao.

„Uradili smo sve što je bilo potrebno,“ zaključio je Mihail Sidorov. I ako se fasada obično naziva licem zdanja, Boljšoj teatar je sad stekao plemeniti lik kulturno-istorijskog spomenika, a pritom je divno očuvan!