Angela i đavoli u Srbiji

Mnogi posmatrači smatraju da je nemačka kancelarka Angela Merkel prilikom svoje posete Beogradu od 22-23. avgusta bila možda čak i brutalno direktna kada je od svojih orijentalno poniznih i uslužnih domaćina tražila da, osim nastavljanja „dijaloga Beograda i Prištine“ dozvole da EULEKS funkcioniše na celoj teritoriji Kosova i Metohije (tj. da dopuste sprovođenje Ahtisarijevog plana) i, paralelno s tim, porade na ukidanju „paralelnih“ tj. srbskih institucija na KiM ako žele da dobiju čak i bednu kandidaturu za ulazak u Evropsku uniju. Međutim, paralelno s tim zahtevom, kancelarka se ipak osetila obaveznom da doda i već uveliko izlizanu kurtoaznu frazu, koju praktično svi zapadni zvaničnici već godinama redovno koriste kao zamenu za tapkanje po poslušnim glavicama „srbskih“ zvaničnika radi utehe što im ne donose ništa konkretnije od novih zahteva – a i radi održavanja „srbskog“ javnog mnjenja u etru polu-hipnotisanog, neoročenog isčekivanja – da ona svakako, u nekoj lepoj ali nedefinisanoj budućnosti, „želi Srbiju u Evropskoj uniji“.

Imajući to u vidu, moglo bi se reći da se ponašanje nemačke kancelarke ipak ne može okarakterisati kao brutalna direktnost, pa čak ni kao ona koja bi zavređivala poštovanje, jer bi takva vrsta direktnost zahtevala i sručavanje pune istine u lice sagovornika. U nemačkom slučaju, to bi trebalo da zvuči otprilike ovako:

- Naravno da ne vidimo Srbiju u Evropskoj uniji. Niste li, budale, čitali pismo našeg Vimera Šrederu iz maja 2000. godine, gde se lepo kaže da je u vrhu zapadne politike odlučeno da Srbija treba da bude „trajno isključena iz budućeg evropskog razvoja“? Ne vidite li koliko ste se primakli EU za svih ovih 10 godina vaših „pro-evropskih“ vlada, ne shvatate li da vam očigledno stalno postavljamo uslove koje je nemoguće ispuniti? Pri tom, ne mislimo čak ni na zahtev da, kad-tad pre ionako imaginarnog ulaska u EU, i formalno priznate Kosovo kao „republjik“. Jer, dovoljno je samo to što od vas zahtevamo – razume se, samo u ovoj fazi vaše EU-integrativne hipnoze – uspostavljanje „dobrosusedskih odnosa“ – čak i bez formalnog priznanja. Haj'te, mućnite glavom – kako to mislite da održavate „dobrosusedstvo“ sa Zmijom, Haradinajem i kompanijom? Čak ni vi nećete moći da potpuno ignorišite njihovo konstanto terorisanje sve manje srpske populacije na Kosovu – doći će vam ti jadni Srbi pred Skupštinu kao krajem 1980-ih, a nismo vam dali novca za tu policiju koja bi to zaustavila. S druge strane, čik odbijte da se rukujete, srdačno grlite, ljubakate sa dilerima heroinom, belim robljem ljudskim organima i ko zna čim sve ne još koje bismo vam mi odredili da budu vaše „kosovske kolege“ čak i kad bi Zmiju i kompaniju oterali u zasluženu penziju. Pa obustavili bi vam čak i te lažne integracije u sekundi! Čik se čak i namrštite kada naš monitoring bude pažljivo pratio svaki korak u vašem „otvaranju prema susedima“, kada vas optužimo za „zlostavljanje“ svakog prištinskog probisveta koji će smatrati da ima prava da slobodno širi svoje delatnosti i na preostali UŽAS od Srbije – tako ste nekad zvali Srbiju bez Vojvodine i Kosova, zar ne? – za ugrožavanje tri osnovna stuba EU: slobodnog protoka ljudi, robe i kapitala. Čik u svojoj muci javno izrecite zakasnelo saznanje – i to ne na kraju nego mnogo bliže početku procesa imaginarnog „približavanja“ – da vam ništa gore ne bi bilo da ste se izborili da bar formalno zadržite Kosovo u okviru Srbije, nego što ste mu faktički priznali nezavisnost a zatim skinuli barijere prema svim zarazama koje odatle dolaze. Čik se tad žalite na famozne „duple standarde“ – kako to da nijednom Šiptaru s juga Srbije ne sme da fali dlaka s glave čak i kada od Srba na Kosovu ne bude više ostala ni dlaka. Niste li čitali radove našeg i vašeg „kosovskog pregovarača“, Roberta Kupera, koji jasno i glasno zagovara korišćenje upravo duplih standarda u dresuri zaostalih u državnom, „civilizacijskom“ i rasnom razvoju? Ne znate li kako prolazi ruska manjina – inače neuporedivo srazmerno zastupljenija nego vaša na Kosovu – u Letoniji, našoj dičnoj članici? A i kome bi se to vi – kao i Rusi – žalili na te duple standarde? Našim sudovima? Našim „međunarodnim“ tribunalima? Našim – a sad i vašim – medijima? Ma nemojte, molim vas! Vaša infantilna naivnost je toliko smešna da već postaje zamorna. Šta mi to od vas onda hoćemo, pitate? Pa isto ono što hoćemo unazad bar 150 godina – da vas nema. Na prvom mestu kao države a, ako je moguće, i kao naroda. Nije li vas jedan naš ustaški prijatelj jednom prilikom pitao – koliko to vas još treba da zakoljemo da bi konačno shvatili da nismo braća? E pa to isto važi i za vašu žarku želju za integracijama s nama. Koliko još puta treba da vam razorimo državu da shvatite da vas smatramo krvnim neprijateljima, eksponentima Rusije, neprihvatljivim ostrvom slobode u našem germanskom moru? Nisu li 1914, 1941, 1991, 1999, 2008. bile dovoljne?

Ali, naravno, nova-stara imperijalna Nemačka je nešto naučila iz sopstvenih grešaka. Neuporedivo je jeftinije bilo usvojiti nešto od latinske dvosmislenosti i govoriti javno jedno a raditi upravo suprotno, čak je jeftinije bilo i kupiti poslovično skupe srpske poltičare koji će papagajski ponavljati besmislene i neobavezujuće floskule o „srbskom mestu u Evropskoj uniji“ u nekoj nedefinisanoj budućnosti, umrtvljujući svoje javno mnjenje dok Nemačka u američkoj senci opošljava sve svoje poslove i tevtonski metodično lišava Srbe jednog po jednog aduta – bez bilo kakve kompenzacije! – priređujući Srbima virtuelnu partiju šaha u kojoj oba igrača igraju za isti tim. Problem, međutim, za „srbskog“ igrača je što on nikad nije bio taj koji kontroliše tempo, pa čak i pravila igre, i to je ono što je posetom Angele Tadićevom devetom krugu postalo očigledno. Dakle, umesto da mu, kao u prethodna vremena, pruži mogućnost održavanja iluzije „i Kosovo i Evropa“ kao zalog za dolazeće izbore, Merkelova je – na stranu njena retorika – došla po svoje. Kao i obično, takve stvari se uvek dešavaju u nevreme za onog ko je pristao da proda svoju dušu, Ipak, umesno je zapitati se zašto baš sad, jer nam to može ukazati i na ono što sledi.

Dakle, mogli su Nemci hladno da prihvate nastavljanje dosadašnje igre – da nastave da bacaju vladajućoj koaliciji mrvice sa briselskog stola, poput kandidature i početka pregovora o pristupanju, da pomognu pobedi „pro-evropskih“ snaga na predstojećim izborima, posle čega bi moglo komotno da se nastavi rad na projektu puzajućeg priznanja KiM bez nekih velikih obaveza prema mrcvarenoj Srbiji.Umesto toga, praktično je bačena bomba na političku scenu Srbije. Vladajuća koalicija je ostavljena bez svog ključnog, praktično jedinog stuba – „i Kosovo i EU“. Jedini zaključak koji se iz ovakvog poteza može izvući je da su zapadne sile došle do zaključka da im se više ne isplati da pruže čak i privid dobronamernosti prema Srbiji, i da im nova destabilizacija unutar Srbije čak i odgovara (naravno, kosovski Šiptari ne treba da imaju iluzija da je ovo znak dobronamernosti prema njima: njihova najbolja šansa za održavanje EU-fatamorgane bio je upravo omogućavanje nastavka dosadašnje Tadićeve politike). Pošto je bespogovorna podrška Srbije, u vidu odustajanja od zahteva za pravednim tretmanom srpske populacije, omogućila Hrvatskoj da zaobiđe sve prepreke na svom EU-putu, glavne zapadne sile sada verovatno smatraju da su završile sve bitne poslove vezane za širenje EU do nekih „prirodnih“ granica. Uz to, namernu destabilizaciju Srbije ne treba posmatrati izvan konteksta globalne destabilizacije kojom se upravlja iz zapadnih centara, a koja ovog puta uzima ozbiljnog maha.

Dakle, može se reći da je poseta Angele Merkel zapravo predstavljala samo najnoviji akt poslednjeg 20-godišnjeg berlinskog rata protiv Srbije, zeleno svetlo za ponovno otvaranje fronta iz pravca Prištine, ali i napad na ono što je ostalo od unutrašnje stabilnosti zemlje. Za vladajuću koaliciju nema dobrih rešenja. Njihova politička monokultura „i Kosovo i EU“ je sada javno izvrgnuta ruglu.Ako bi sada pokušali da je otvoreno promene, rizikovali bi rascepe u sopstvenim redovima a, s druge strane, teško da bi pridobili nove birače. Isuviše dugo pričaju istu priču da bi čak i poslovično naivni prosečni birač mogao da poveruje u iskrenost njihovog obrta. Za koju god opciju da se javno opredele – Kosovo ili EU – to bi ipak značilo priznanje političkog poraza. Što znači da im jedino ostaje da nekako pokušaju da nastave da muljaju istim putem kojim su išli i dosad – držeći se svojih „principa“ u retorici a pokušavajući da ispune što više zapadnih uslova u praksi – pritom nastojeći da u procesu maksimalno relativizuju jasne poruke iz Berlina, kao i sopstvene političke poruke.

Tako je, posle susreta sa nemačkom kancelarkom Tadić izjavio: „Srbija ima svoje principe u rešavanju konflikata i mi želimo da s nemačkim prijateljima pronađemo vrlo praktičan put kojim čuvamo dignitet svih naroda u regionu". Prevedeno na normalan jezik, Tadić je objavio nameru i dalje tražiti put da udovolji berlinsko-briselsko-vašingtonskim zahtevima, sve se nadajući da njegovo vreme ipak nije isteklo – ali da to isuviše ne bode oči srbskom glasačkom telu. Suptilnosti poput korišćenja termina „čuvanje digniteta“ umesto suvereniteta većina neće uočiti, a „slobodni srbski mediji“ im svakako na takve „pikanterije“ neće skretati pažnju. Samo dva dana kasnije, Tadić je samo potvrdio svoju zarobljenost u sopstvenom političkom zatvoru, insistirajući da „Srbija neće napustiti svoj narod na KiM“, ali i da„Srbija takođe neće odustati ni od evrointegracija“. Ako je definicija ludila ponavljanje istih akcija u očeivanju različitih ishoda, onda je srbski predsednik sada i otvoreno objavio svoj ulazak u takvo psihičko stanje. Ako mu je za utehu, nije sam. Dragoljub Mićunović, predsednik političkog saveta vladajuće Demokratske stranke, bez mnogo vidljive uzrujanosti, izjavio je: „Što se nas tiče, mi ostajemo privrženi evropskim integracijama, nemamo izbora za nešto drugo“ – bez pominjanja jedinog logičnog ishoda takvog pristupa (Srbija bez KiM, ali i bez EU). A jedna od sivih eminencija sadašnjeg režima, predsednica političkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije, Sonja Liht, čak je otišla tako daleko da okarakteriše poruke Angele Merkel kao „spisak želja“, što bi Nemci, ako su voljni, mogli da protumače i kao neku vrstu uvrede.

No, sva ova spinovanja i bežanja od realnosti od strane čuvenih beogradskih „realista“ mogu da traju samo do neminovnog sledećeg oštrijeg poteza iz NATO-okupirane Prištine, kada će ipak nastupiti trenutak istine. S obzirom da je Tadić izričito više puta ponovio da „nikada“ neće koristiti silu u odbrani zemlje, time je faktički već dao zeleno svetlo da se okupacija KiM zaokruži. Zato je pomalo besplodno baviti se nagađanjima oko daljih reakcija čoveka koji je učinio sve da onemogući bilo kakav ozbiljan oružani odgovor Srbije i koji je već sad obezbedio da mu ime crnim slovima bude zapisano u srbskoj istoriji.

Mnogo je bitnije baviti se alternativama, tj. mogućnostima za hvatanje nekog novog pravca. Još jedna stvar koju je poseta Angele Merkel donela je da je faktički izbila tlo pod nogama dosad najjače partije van vlasti – Srpske napredne stranke, čija se politika svodila na obećanja da će biti uspešniji u sprovođenju suštinski iste politike „i Evropa i EU“ koju vodi sadašnja vlast („ode Tomi jedan od sinova“ rekli bi oni zajedljiviji, aludirajući na nedavnu izjavu stranačkog lidera Tomislava Nikolića da mu je izbor između EU i KiM kao da ga pitate da li da se odrekne jednog ili drugog sina). To je uočeno i iz opozicione Demokratske stranke Srbije, čiji je lider, Vojislav Koštunica, dan posle posete nemačke kancelarke, izjavio: „Sada nijedan političar u Srbiji više ne može da okreće glavu i pravi se da ne razume da je Srbiji postavljen zahtev da svojom teritorijom treba da plaća ulazak u EU“, i da onaj ko i dalje smatra da treba „i po ovu cenu nastaviti put u EU, to treba otvoreno i pošteno da saopšti građanima“. Ta izjava je bila upućena ne samo Tadiću već možda i više šefu Naprednjaka, Tomislavu Nikoliću, s kojim je početkom leta DSS sklopio „pakt o nenapadanju“, kako bi se minimizirala mogućnost da sukobi partija van vlasti skrenu pažnju s pogubne politike beogradskog režima. Međutim, negativna strana tog pakta se sastojala u tome što je to davalo sliku opozicije koja se ne može jasno diferencirati od vlasti. Sada će, međutim, i taj pakt biti stavljen na ispit, što je zapravo dobra vest. Jer – bez jasnog razilaženja sa sadašnjim režimom, bez jasne, glasne i nedvosmislene ponude jednog novog pravca politike, teško da se potencijalno opoziciono biračko telo u Srbiji može dignuti iz apatije u dovoljnoj meri da bude katalizator suštinskih promena. Sada DSS i Srbska radikalna stranka – čiji su stavovi po pitanju odustajanja od daljih EU-integracija već neko vreme kristalizovani, imaju šansu, ako deluju iole sinhronizovano i otvoreno za saradnju sa istomišljenicima izvan stranačkih redova, da privuku deo glasača SNS – ako ta stranka iz temelja ne promeni svoju politiku – i deo glasača sadašnjih stranaka na vlasti, pa čak i da unesu pometnju u njihove redove.

No ono što je izvesno i što trenutno najviše zabrinjava je da je, bez obzira na razna lažna predstavljanja, tumačenja i spinovanja, poseta Angele Merkel faktički poslužila kao ohrabrenje poklonicima Zmije iz Prištine da nastave tamo gde su stali, što znači da su se opasnosti po preostale Srbe na Kosovu i Metohiji samo povećale (činjenica da je posle posete nemačke kancelarke i hrvatska premijerka Jadranka Kosor dodatno zaoštrila retoriku prema Srbiji je dodatni prilog tezi o agresivnoj prirodi posete nemačke kancelarke, pogotovo u svetlu hvalisanja Kosorke da je beogradski nastup Merkelove „koordiniran“ upravo u Zagrebu). Oni će, bez sumnje, u slučaju novih pokušaja agresije s juga, odlučno reagovati. Tada će na ispitu ponovo biti svi u ostatku Srbije za koje „Kosovo ili Evropa“ nije nikakva dilema. Pri tome mora biti jasno da se puko izdavanje „oštrih saopštenja“ neće smatrati zadovoljavajućom reakcijom. Ako adekvatno ne reaguje, novu NATO-šiptarsku agresiju na kosovske Srbe beogradska vlast jednostavno nema prava da preživi.