Zakletva generala Mladića

Ne treba biti prorok niti katastrofičar, pošto takav zaključak nameće analogija sa “pripremnim radnjama” u indirektnoj ili direktnoj vezi sa đeneralom Mladićem, i u neposrednoj vezi s našim narodom. Pravo na samopredeljenje u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i obaveza matice da potpomogne u ostvarenju tog legitimnog prava proglašeno je “udruženim zločinačkim poduhvatom” kojim se prekriva i otpor secesiji dela srpske teritorije i srpska odbrana od međunarodne agresije. Borba za pomenuto pravo i obezbeđenje fizičkog opstanka tretirani su kao “genocid”. Okupacija srpskih zemalja predstavljena je kao “proces demokratizacije”. Paralelno, podignute su optužnice protiv srpske političke i vojne elite, otvorena sumnjiva ali bespogovorna suđenja, nametnut proces amputacije istorijskih i etničkih delova države, nametnuta entropija nacionalnog bića do “robovske ambivalencije” kao nacionalne psihologije. Sve je to instrumentarijum na kojem su se zanivala i prethodna srpska “stoleća ropstva”. Opšte zatiranje dovelo je u prošlosti do alternativnog nacionalnog preživljavanja u vidu zadivljujuće mitologije o svetom kosovskom boju, a ista se granala u pojedinačne mitove o obiliću, marku kraljeviću, starini novaku, gavrilu principu, apisu, vojvodi mišiću... Mit o savremenim vođama i vojskovođama pripada toj vertikali, i istovremeno nepogrešivo opisuje stanje duha nacije. Novim hapšenjima trebalo bi da se retroaktivno poništi naša esencijalna i egzistencijalna vertikala sve do svog ishodišta. Današnja suđenja u hagu ne obuhvataju samo one čija su imena upisana u zaglavlje optužnice, već i srodnike od pre pet ili šest vekova i naše mitske rođake. A to je udruženi zločinački poduhvat, to je istinski genocid u kojem najpre gine nada da ćemo uopšte opstati.
 
Ko još veruje u crnu bajku o Srebrenici

• Kako da protumačimo vašu nedavnu izjavu: “đenerale Mladiću, vidimo se u sledećem ratu, u oslobođenoj Prištini, u slobodnom Beogradu”?
– Rekao sam to u času kada je naš svet uglavnom verovao lažima prvih novinskih stranica i svetskih televizija da je vojskovođa uhapšen ili da se predao i, preko tuzle, prebačen u hašku tamnicu. To je bio moj doprinos naporu da se suzbije konfuzija i demantuje laž. Tu izjavu zasnovao sam na davnašnjoj Mladićevoj zakletvi da nema nameru da ikada “dopadne turskoga zatvora”. Ja mu verujem, jer on je godinama gledao smrti u oči, ne sumnjam ni u njegovu ličnu hrabrost koja je veoma potvrđena. I, najzad, želeo sam da se to razume kao aluzija na činjenicu da se vođe šiptarskih terorističkih bandi slobodno šepure po kosmetu i podrivaju ustavni i teritorijalni integritet zemlje, pošto ih je haški tribunal poslao na “raspust” iz ubeđenja da tamo još nije završen njihov udruženi zločinački poduhat. Ne znam kako, ali izvesno je da će se bitka za kosmet, za srpsku i za krajinu, odista voditi, svakako za Mladićeva života. Najverovatnije moderna gerilska bitka. Beograd bi trebalo da bude oslobođen od onih koji dejstvuju protiv zdravog razuma, protiv volje naroda, protiv prirodnih i normalnih istorijskih procesa. Napabirčene skupine partijskih manjina moraće da ustupe državnu vlast faktičkoj većini, ko god da politički predstavlja tu većinu. Beograd će biti oslobođen od novostvorenih iluzija koje prevazilaze zlu kob “zlatnih kašika” što ih je uveo onaj koji je iz hrvatske poručio fabričkim drugovima da će se okupiti u “oslobođenom beogradu”, oslobođenom od srba i zaposednutom od bioloških roditelja današnjih “nevladinih organizacija”. Javno salutiranje bivšem ratnom komandantu takođe je htelo biti razumljiva i razumna poruka iluzionističkoj, tobožnjoj “drugoj Srbiji” ili kako nakaze vole da je nazovu – “lepšem licu Srbije”
 
I jatak i hranilac

• Šta u miru narod duguje ratnim đeneralima?
– U miru – ako je ovo mir, a ja ne bih rekao da jeste, pošto, izgleda, tek slede “mirovni pregovori i sporazumi” kakvima su tradicionalno okončavani ratovi – generalima i vojskovođama obično pripadaju nacionalna penzija i skromna dača, jubilarno ordenje i povremene počasti, nestašna unučad i bezimeni redaktori memoarskih fascikli, ali i parcela u aleji velikana na kojoj je mnogo više opštih i nacionalnih nego ličnih insignija. U antičko doba nadgrobni kamen s imenom zasluživali su samo ratnici. Živko pavlović, načelnik štaba srpske armije u prvom svetskom, bio je član srpske kraljevske akademije, pisao je debele i verodostojne knjige o ključnim bitkama. Skromnost ratka mladića, verujem, ne bi išla dalje od nekoliko prosečnih partija šaha, sve ređih poseta hercegovačkom zavičaju, povremenog pregleda na urološkoj i kardiovaskularnoj klinici, povremenih zadušnica. Đeneral Lazarević rekao mi je, čini mi se, da bi voleo da ima voćnjak i da s vremena na vreme ide u lov na lisice. Oni koje ovde ne pominjem a imam poznanstvo s njima takođe ne žude dalje od toga. Oni bi, ubeđen sam, ostavili dragocena i bespogovorna svedočanstva o onom što se ovde stvarno događalo, a ne da u hagu mere uzduž i popreko besprizorne laži lordova poput ešdauna, cugfirera sa četiri zvezdice poput klarka i ostalih zapadnih lažova. Hag zaista nije mesto gde se može iznositi istina, već mesto gde se mora osporavati tvrdokorna laž iza koje se skrivaju istinski svetski kasapi i zločinci. U takvoj situaciji, u ovakvom “miru” narod bi morao biti jatak i hranilac svojim vojnicima.
 
• Konstrukcija o navodnom zločinu u Srebrenici opasna je za lakoverne. Kome i zašto je potrebna priča o navodnom genocidu koji su počinili Srbi?
– U savremenoj taktici osvajanja sveta za političke magarce predviđena je formula “štapa i šargarepe”. Po formuli “udice” riba je progutala mamac vezan nevidljivim najlonom za njena repna peraja, i sama sebi razdire utrobu. Što su stvari prostije i neverovatnije, efikasnije deluju. Konstrukcija o Srebrenici sklopljena je pre rutinskog oslobađanja kasabe, o tome postoje izvesni dokazi. Mamac navodnog masovnog zločina prvobitno je trebalo da posluži kao valjan alibi za borbeno angažovanje zapadne vojne alijanse, prvi put u njenoj istoriji izvan zone odgovornosti, a u trenutku proterivanja naroda iz Krajine. Slično se desilo i pri bombardovanju Srbije i Crne Gore – plasirane su vesti o masovnoj humanitarnoj katastrofi arnauta, a znalo se da su Srbi faktičke žrtve. Alibi za razaranje iraka bilo je navodna potraga za oružjem za masovno uništenje. U svim tim slučajevima ključ konstrukcije je pojam “masovnosti”. U slučaju Ssrebrenice “masovnost” iznosi osam hiljada muškaraca koje su navodno pobili Srbi i magija bezimene “masovnosti” zaokruženih brojeva ne zahteva dodatne činjenice. Srebrenica je izabrana zbog granice sa Srbijom, radi kažnjavanja Srbije. E, upravo je u Srbiji progutana udica i privezan najlon za zajednička srpska peraja. Samoprobadanje Srebrenicom preti da se razvije u truležnost ukupnog nacionalnog tkiva. Srećom, ovde je sve manje onih koji veruju u crnu bajku o Srebrenici, ona postaje teret i za njene navodne žrtve.
 
• Zašto vojska Republike Srpske nije tokom rata ušla i oslobodila Sarajevo?
– Naša vojska tokom rata nije ušla ni u jedno nesrpsko mesto osim kada je to nalagala strategija samoodbrane. Prve dve godine rata, sem manjih grupa, nismo imali znatnije manevarske jedinice niti vojne škole i poligone, naša vojska bila je teritorijalnog i dobrovoljačkog karaktera. Dakle, naš borac je istovremeno branio i hranio svoju kuću, četa je branila selo, brigada opštinu ili njen deo, korpus regiju ili njen srpski deo. Iako zastarela, iako za nas jedini izbor, ova taktika u našem slučaju pokazala se efikasnom. Veći deo sarajevskih prostora, bila to gradska periferija ili Grbavica u strogom centru grada, branjen je na teritorijalnom principu. Nijedna od deset sarajevskih opština nije tokom rata u celini potpadala pod muslimansku vlast. Kako je prvi od naših deklarisanih strateških ciljeva bio “razdvajanje”, a to znači nezavisnost srpskih prostora od prostora nasilne secesije hrvatsko-muslimanske “nezavisne republike”, a drugi podela sarajeva, zaposedanje bivšeg glavnog grada predstavljalo bi odstupanje od strateških ciljeva koje je početkom rata usvojila narodna skupština. O “neuspehu” u pogledu sarajeva govore samo oni što nisu upoznati sa našim strateškim ciljevima koje su na svoj način prihvatili i uticajni međunarodni faktori. Odstupanje od strateških ciljeva u smislu zaposedanja sarajeva, osim uzaludnih i golemih žrtava na obe strane, dovelo bi do kapitulacije muslimanske strane, do raspisivanja izbora pod međunarodnim nadzorom i ponovo bismo se vratili na početak na kojem se nalazio takozvani kutiljerov plan koji su muslimani prihvatili a onda odbili. Između kutiljerovog (evropskog) i dejtonskog (američkog) rešenja gotovo da nema razlike, sem što se između njih vodio troipogodišnji rat s mnogo nepotrebnih žrtava. Rat je, dakle, posledica namere jedne konstitutivne nacionalne zajednice da gospodari celokupnim prostorom Bosne i Hercegovine i da, uprkos volji dveju ostalih zajednica, jednom možda uvede i šerijatsko zakonodavstvo. Sadašnja unitarizacija koju provode zapadni faktori i domaće marionete na račun Republike Srpske vraća stvari na početak i veže za prvašnje uzroke rata.
 
Pada vlada zbog uslovne nezavisnosti Kosova

• Počeli su pregovori o Kosmetu. Vi tvrdite da će vlada pasti upravo na Kosovu. Kako sačuvati našu “svetu zemlju”?
– U nedavnom privatnom razgovoru pomenuo je to jedan visoki zapadni diplomata. Razgovor se, između ostalog, ticao i Kosmeta, odnosno gotove odluke o “uslovnoj nezavisnosti”. Taj razgovor, a on se u pojedinim detaljima već obistinio, pomogao mi je da u celini shvatim predstojeću etapu zapadnog plana za “rešavanje zapadnog balkana”. Ne znam da li ću reći kakvu novost, ali elementi plana jesu sledeći. Besprimernom medijskom kampanjom i haškim ucenama, kompromitacijom pregovora o uslovima za “pridruživanje”, novomontiranim domaćim aferama, “izludeli” narod nateraće da proguta kompromis koji će prihvatiti srpske vlasti “usled slabe pregovaračke pozicije”. Kompromis će značiti “uslovnu nezavisnost”. Paralelno šiptari će zaoštriti na Kosovu i “uslovnu nezavisnost”, do kraja godine pretvoriti u konačnu. Za to vreme Republici Srpskoj, koja je već na rubu gladi, biće ispostavljen neplativ politički račun “neispunjavanja međunarodnih obaveza” u vezi sa Karaxićem kojeg trenutno “štede za kasnije”. Marionetska vlada Čavić-Ivanić-Dodik-Bošnjaci raspašće se zajedno sa preostalim atributima državnosti srpske a paralelno će se unitarizovana Bosna “ubrzanim koracima” primicati Evropi. Na međunarodnoj sceni idiotski crtani film o božjem poslaniku Muhamedu mobilisaće zapad protiv Irana, i naši kukavci, kivni zbog nezasluženih poraza u Bosni i na Kosmetu, krenuće kao kupljeno topovsko meso u rat protiv islama.
Ovo može da liči na “teoriju zavere” kojoj inače nisam sklon, ali pričekajmo mesec-dva i videćemo da li je obmanuo visoki zapadni diplomata onako kako mnogi od njih obmanjuju. Suština je u tome da se malo šta dade izmeniti, jer “pripremne radnje” već su izvedene.
 
• Posle Kosmeta, na redu su Vojvodina, Raška, Republika Srpska, možda je, kako nagoveštavate, samo redosled drugačiji. Kako da ih odbranimo?
– Republika Srpska za Srbiju je izgubljena onoga časa kada je ovdašnjim “demokratskim vlastima” nametnut kompleks stida što ona uopšte postoji. Kada ste poslednji put čuli da je Srpska ovde zvanično pomenuta, ona je samo bezimen deo našeg “okruženja”, kako vole da kažu, kao Mađarska i Bugarska, ali slabiji deo tog “okruženja” čak i od Hrvatske. To su te “specijalne veze” i pristajanje na teze o “genocidnim tvorevinama” iza kojih, po rasističkom lapsusu gospode poput lajona iz međunarodne krizne grupe, stoje “genocidna stvorenja”.
Što se Vojvodine i Raške oblasti tiče, to su, čini se, “autonomije” i “demokratizacije” iz naredne etape zapadnih planova. Delovi Crne Gore i Makedonije tada će se takođe naći na ljudožderskom jelovniku nove imperije.
I šta, ostaje da se uzdamo jedino u Boga i natprirodne sile, jer u “velikašku” slabotinju ne možemo se uzdati. Njegoš veli da se srpska istorija, evo, ponavlja: “velikaši – proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo ...”
 
Nevladini Srbi: Srbi po rođenju – antisrbi po opredeljenju

• Kako i da li se uopšte može objasniti ovolika antisrpska delatnost tzv. nevladinih organizacija?
– Može se objasniti, jednostavno. Dve poslednje vlade činile su, delom ili u celini, “nevladine organizacije” koje su se i dalje tako predstavljale. Ishodišni problem ogleda se u tome što je pojmu srpstvo iščupan koren oličen u jasnoj verskoj i nacionalnoj pripadnosti, sasušen kroz ateizaciju i alternativni identitet u formi jugoslovenstva. Opredeljenje je izjednačeno s nesvesnim i slučajnim činom rođenja. Ali, čin rođenja i srpski geni nisu predstavljali ni najmanju smetnju konvertitstvu predaka dela današnjih Bošnjaka, dela Makedonaca, hrvatskih škutora, crnogorskih montenegrina. Srbi po rodu nisu uvek i Srbi po opredeljenju. Nevladini Srbi po rođenju – po izboru su antisrbi sa srpskom legitimacijom. Oni su Srbe po opredeljenju nazvali fašistima, a sebe antifašistima, Srbe zločincima a sebe revnosnim tumačima srpskih zločina, Srbe mračnim a sebe “lepšim licem Srbije”, Srbe onima a sebe ovima. Takvo pravo teško da bi sebi rezervisao, sem podmuklih rasista, retko koji građanin sveta bez srpske legitimacije. Istina tu nema nikakvog značaja. A istina je da nikom od antisrba nije manjkao ni češalj iz xepa od srba fašista, zločinaca, mračnjaka, “onih” Srba što su tumor sveta “ovih” grbavaca i grbavica, beba i čeda, jalovaka i jalovica, darkera i satanista, antropoloških udešenjaka, narodski – sraćki i brabonjaka.
 
• Narod je dezorijentisan i dezorganizovan. Šta da se radi?
– kako u poslednje vreme radim na rekonstrukciji jednog romana o konjima, čija građa je nepovratno nestala u Sarajevu, pred zoru ustajem iza stola sa osećanjem da će uskoro doći vreme kada neće biti ni onih koji će tu knjigu čitati niti jezika na kojem je napisana. Trudim se da racionalizujem mračnu slutnju i pribavim spasonosan zračak nadežde. U toj vrsti raspoloženja sama od sebe nametnula mi se neobična slika, metafora jedinog spasa. Video sam najpre sebe kako tu za stolom ispod rukopisa https://www.sindikat-telenor.org.yu/plato.htm zabijam u zemlju nekakav arhimedovski okrugao kolac, stožer beznačajne mrvice sveta koju nikada i ni po koju cenu neću ispustiti, koju ću urediti i učiniti ljudskom i životnom, ulepšati i pomiriti sa svima i svime, obožiti i oploditi, ona će biti moja slika a ja njena prilika. Uskoro sam video kako i moja usnula žena somnambulno zakucava svoj vitki kolac. Sledila su nas deca, svako na svome mestu. Iza njih sam video rodbinu, prijatelje, susede – svako je zabadao svoj sveti stožer i postajao njegov kraljević. Pomišljao sam i na kaluđere i na prostitutke, na svete hramove i na bogohulne kuće. Svako svoje. I da gospod svakog priveže obavezom za njegovu mrvicu sveta i njegov stožer u večnosti.
 
Internet kao jedina otadžbina

• Intelektualni glas se ne čuje. Zašto danas ćute intelektualci?
– Ne treba grditi ljude, nisu oni obezvredili ni reč ni čin. Oni su žrtve hiljada bespredmetnih revolucija koje su potpalili glupaci, kvaziintelektualci i mediokriteti koji su sopstvo zamenili mašinom, koji su osrednji kompjuter napunjen video-igrama kojima još i tepaju, mobilni telefon s kamerom kojom skupljaju dokaze o sebi, i bolje očuvan uvozni krš u obliku automobila, doživeli kao svoj mozak, čula i udove. Koji su internet shvatili kao jedinu verodostojnu otadžbinu, koji su kosmos srozali na svet kozmetike a televizijske kanale pretvorili u oltare. U današnjem svetu intelektualci su orvelovi mučenici, savremeni orveli, golootočani jalovih režima i ispraznih ideologija, ljudi kojima etika i pristojnost nalažu da što pre zbrišu, zauvek. Stevu žigona jedva da sam poznavao, a svet je danas, čini mi se, prazniji, gluplji i beznadežniji bez steve. Vredni dragoš kalajić jeste ostavio dela, ali sa sobom je odneo mnogostruke i dragocene alate. Reči pesnika brane petrovića skuplje su od dijamanata, ali ko ih sluša!
 
• Gde je izlaz? Kada? Ima li optimizma?
– Izlaz? Zašto bismo izlazili! Ostanimo ovde gde jesmo. Ukopajte stožer, odmerite četiri koraka ukrug i kažite: Ovo je moja sveta srbija. Kada? Odmah! Iz te reči niknuće sve, jer iz reči je sve jednom stvoreno.

Tragični Tadić

• Predsednik demokratske stranke i predsednik Srbije Boris Tadić dao je kratak rok ovom narodu da se opredeli ili za njegovu ili za radikalsku Srbiju. Koja Srbija je većinska u “predsedničkoj podeli naroda”?
– Svaka vrsta hamletovske alternative, pa i ova Tadićeva, u raspletu vodi tragičnom ishodu. Ko je s njima taj je protiv nas! U pitanju su dve sukobljene strane. Ali poruku predsednika Tadića mnogobrojni egzilanti u srbiji, unutrašnji i stvarni, pa i oni kojima je tesno u svakom “partijskom ruhu”, koji možda čak nemaju pravo glasa, razumeli su na svoj način: Ko nije protiv njih taj je protiv nas! U stvarnosti Srbije, pa i srpstva uopšte, upućivanje na takav oštar izbor ne samo da izmiče političkoj korektnosti, već je i veoma, veoma opasno. Nikada i nigde dve partije, dabome, nisu obuhvatile celinu nacionalnog ili državnog korpusa; čak ni na bipolarno koncipiranoj američkoj političkoj sceni – i tamo se bore za stav “neutralnih” i on je gotovo redovno “jezičak” na vagi. Predsednik Srbije možda je zaboravio da postoji deo naroda kojeg prinudan izbor ne gura na jednu ili na drugu stranu, već u očaj iz kojeg ne cveta dobro cveće. U takvoj konstelaciji jedna manja nacionalna manjina može da uzurpira pravo većine, jedan finansijski lobi može da zgazi deo nacije u siromaštvu, i tako dalje. Konačno, iako je lider demokratske stranke, jedne od dveju projektovanih strana u rascepljenoj srbiji, one bar tri puta slabije, ne bi nikada smeo da zaboravi da je predsednik cele srbije. Jednom rečju, bilo je to političko samopovređivanje, spektakularan politički “autozgoditak” koji imponuje našoj celokupnoj farsi.