Raščlanjivanje srebreničke slagalice (2)
Piše: Stefan Karganović
Preispitivanje dosijea Srebrenica u Holandiji koje je na pomolu obuhvatiće najmanje četiri važne dimenzije ovog pitanja.
Te četiri dimenzije su: prave razmere muslimanskih gubitaka; srpske žrtve; legitimni gubici mešovite vojnocivilne kolone u julu 1995. godine; predistorija Srebrenice
Pravi razmeri muslimanskih gubitaka
Pored pravne kvalifikacije zločina, da li se radi o genocidu ili o nečem drugom, centralno pitanje u srebreničkoj raspravi odnosi se na to da li je utvrđen broj osoba iz enklave koje su po prekom postupku neposredno posle 11. jula 1995 kao ratni zarobljenici bile pogubljene, kršeći njihov položaj zaštićenih lica prema međunarodnom pravu. Mada je u teoriji to posebno pitanje, ovaj broj ipak ima relevantnost u odnosu na pravni opis dela, posebno ako želimo da dokažemo tezu o genocidu. Konvencija o genocidu ne predviđa minimalan broj žrtava, to je tačno, ali nesumnjivo je da postoji psihološki prag najmanjeg broja žrtava koji bi trebalo da bude utvrđen da bi optužba za genocid sa stanovišta zdravog razuma imala smisla.
To je nešto što implicitno priznaju i zagovornici teze o genocidu i sudska veća koja su stala na njihovu stranu. Konstatacija genocida retko se vezuje za ukupan broj Muslimana u BiH; ona se najčešće dovodi u vezu sa brojem stanovnika u enklavi. U populaciji od oko dva miliona tvrditi da bi gubitak od 8,000 predstavlja genocid deluje prilično neubedljivo. To je najverovatniji razlog zašto u predmetima *Krstić* i *Popović* veća Haškog tribunala svoj zaključak da se u srebreničkoj enklavi jeste dogodio genocid ne iznose u odnosu na ukupnu muslimansku populaciju Bosne i Hercegovine, već za referentnu veličinu uzimaju stanovništvo enklave od približno 40,000 osoba. U odnosu na taj ukupan broj, navodno pogubljenje 8,000 stanovnika psihološki neuporedivo upečatljivije deluje.
Prema tome, stvarni broj muslimanskih žrtava predstavlja prvo i osnovno pitanje. Mi smo se njime iscrpno pozabavili i u okviru tog istraživanja uradili smo nešto što su veća MKTBJ neobjašnjivo propustila da učine: mi smo jedini do sada pregledali i pažljivo proanalizirali celokupan forenzički materijal tužilaštva. Rezultat tog ispitivanja bio je šokantan. Polazeći od predpostavke da zvaničan narativ odgovara istini, očekivalo bi se da će po obrazcu ranjavanja skoro svi autopsijski izveštaji (ili "slučajevi") forenzičkih stručnjaka tužilaštva, njih ukupno 3,568, pružati jednoznačnu sliku koja ukazuje na pogubljenje. Ali nakon brižljivog ispitivanja isplivalo je nekoliko činjenica koje se ne mogu uskladiti ni sa sudskim presudama ni sa opšte prihvaćenim predpostavkama na ovu temu. Pre svega, tu nije bilo ni blizu 3,568 tela zato što je jedan "slučaj" mogao da se sastoji od samo nekoliko forenzički beznačajnih kostiju.
Drugo, na osnovu materijalnih podataka sadržanih u forenzičkim izveštajima koje je podnelo tužilaštvo, u svim masovnim grobnicama koje su se odnosile na srebrenička pogubljenja bilo je ukopano ukupno 1,920 pojedinaca. To je daleko ispod cifre od 8,000 koliko se u ishitrenim medijskim tekstovima i politički obojenim izjavama tvrdilo da ih je tamo trebalo biti. Treće, u onoj meri u kojoj jeste bilo moguće utvrditi obrazac ranjavanja, čak i u ovoj drastično smanjenoj populaciji ukopanih osoba ukazale su se značajne podgrupe od po nekoliko stotina pojedinaca sa raznovrsnim povredama. Neke od tih povreda (ili kako smo ih mi nazvali, "obrazci ranjavanja") bile su konzistentne sa pogubljenjem, ali mnoge druge bile su u skladu jedino sa predpostavkom da su te osobe poginule tokom borbenih dejstava.
Prema neumoljivoj sumarnoj statistici, u 77 odsto slučajeva u srebreničkim masovnim grobnicama koje su ekshumirali stručnjaci Haškog tribunala ili je način smrti bilo nemoguće utvrditi ili su raspoložive indicije ubedljivo ukazivale na smrt tokom borbenih dejstava. Najzad, tu je bila i posebna kategorija od ukupno 442 lica koji su imali poveze preko očiju i vezane ruke, što je praktično isključivalo sumnju da oni jesu bili žrtve pogubljenja. Mada uopšte ne dovodi u pitanje da je bio izvršen zločin, ovo složeno činjenično stanje najozbiljnije stavlja pod znak pitanja olako prihvaćenu predpostavku da se zaista radi o 8,000 pogubljenih žrtava.
Pošto se primena klasične forenzičke metodologije pokazala uzaludnom jer se pomoću nje nije uspelo dokumentovati očekivani broj leševa, na suđenju *Popoviću i ostalima* prešlo se na DNK uparivanje kao glavno dokazno sredstvo (ili mehanizam dezinformacije) za potvrdu do sada nepotkrepljene tvrdnje da je 8,000 stanovnika Srebrenice bilo pogubljeno po kratkom postupku. Zadatak kreiranja takvih dokaza poveren je *International commission for missing persons* u Tuzli, ili ICMP. ICMP je na suđenju * Popoviću* pedantno predočila zaključak da je u svojim laboratorijama "identifikovala" 5,336 žrtava Srebrenice. Ako ta cifra zaista ima onakav značaj kakav joj pripisuje tužilaštvo svakako predstavlja veliki napredak u odnosu na ranije statistike.
Postoji, međutim, nekoliko ozbiljnih problema sa ovakvom tvrdnjom. Na prvom mestu, to je njena relevantnost, ili tačnije naučni legitimitet na način kako se koristi. U krivičnom postupku kao što je srebrenički ključni podaci su način i vreme smrti, a ne identitet pokojnika. (Ovaj poslednji podatak svakako da jeste važan, ali to je u prvom redu za porodicu a ne za sam proces.) DNK analiza nema načina da razlikuje osobe koje su verovatno bile pogubljene od onih koje su stradale tokom borbenih dejstava. Radi se o krucijalnoj razlici: smrtni ishod u borbi nije krivično delo, ubijanje ratnih zarobljenika jeste. Klasična forenzika, koja uključuje pregled posmrtnih ostataka i izradu podrobnog autopsijskog izveštaja, može da napravi tu razliku; DNK analiza ne može. Drugo, čak i tako iz neobjašnjivih razloga spisak navodno "identifikovanih" osoba nije nikada bio objavljen od strane Tribunala, koji se u presudi oslanja na brojčane podatke koje mu je dostavio ICMP, niti je to učinio primarni izvor tih podataka, a to je ICMP.
Sve čime raspolažemo jeste gola cifra, nepotvrđena dopunskom informacijom bilo kakve vrste. Zašto bi neko sistematski tajio rezultate uspešno obavljenog posla identifikovanja žrtava? Treće, šta god se dešavalo u laboratorijama ICMP u Tuzli i drugim mestima, to je potpuno izvan mogućnosti bilo koga da sazna ili proveri. Glavni objekat u Tuzli nema međunarodnu akreditaciju za DNK laboratorije, što znači da u njoj niko nije izvršio inspekciju i da rukovodstvo te laboratorije nikome nije pokazalo zadovoljavajuće dokaze da je profesionalno osposobljeno da se bavi svojim zadacima. Što god oni rekli, to se može prihvatiti isključivo na veru.
Haški tribunal upravo je tako i postupio u svojoj presudi u predmetu *Popović* i nema razloga za sumnju da je spreman da opet postupi slično u predmetima *Karadžić* i *Mladić*. Što se javnosti tiče, od njih se očekuje da prihvate šta im se kaže i da ne postavljaju suvišna pitanja.
Toliko, dakle, o 8,000 srebreničkih žrtava i o dokazima koji
postoje u vezi sa njima.
(nastaviće se)
- Izvor
- Frontal.RS
- Frontal.RS/ www.frontal.RS
- Povezane teme
- Srebrenica
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ideja o direktnom učešću Zapada u sukobu navodno je ponovo na razmatranju, prema pisanju francuskog lista.
„Sve što je moguće“ mora se učiniti kako bi se sprečila upotreba nuklearnog oružja, izjavila je bivša nemačka kancelarka.
RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
Ostale novosti iz rubrike »