Zemlja bez vlade

Ta zemlja, koja spada u deset ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta, već drugu godinu živi bez potpune vlade. Ona je odavno pobila dosadašnji rekord postojanja države bez vlade, koji su postavili iračani, razoreni od amerikanaca…

Bez obzira na činjenicu da skoro godinu i po dana ona opstaje uz Iv Leterma kao privremenog vršioca dužnosti (i samo toga!) predsednika vlade te zemlje - Belgije, za formiranje koalicione vlade ima sve manje nade. Zapadni masmediji temu zaobilaze. Belgija i Brisel su glavna karika evrointegracije, tu se nalaze osnovna sredstva za upravljanje „evroprostorom“, a u istočnom delu belgijskog glavnog grada za štabove NATO i EZ je izgrađen specijalni Evropski kvart. Kada se u njemu pojave „mladeži“ - kod kosmopolitske publike dolazi do šoka …
 

U Brižu (Brige), kao i u čitavoj Flandriji, table i natpisi su na holandskom (ređe na engleskom, ali nikada nisu na francuskom jeziku), a spomenici su isključivo u čast njihovih heroja. Na centralnom trgu je spomenik borcima bitke „Zlatne mamuze“ (1302.) u kojoj je flamanska narodna vojska, koja se sastojala od pešadije, nanela poraz francuskoj armiji, u kojoj su bili i vitezovi na konjima.

Nacionalna samosvest, koja se ponovo rađa u samom srcu Evrope, ne smeta belgijancima – da ih za sada nazovemo tako – da žive u sve većem blagostanju mada nemaju ni rezervi nafte i gasa, ni drugih materijalnih komponenti, koje bi omogućavale takvo blagostanje. Zemlje Beneluksa – Belgija, Holandija i Luksemburg – su odavno postale merilo materijalnog blagostanja, svojevrsni etalon prema kome se upravlja ostatak Evrope. Do kraja prošle godine ekonomija Belgije je prema godišnjim pokazateljima ojačala za 1,6%, što je dozvolilo da se smanji budžetski deficit za približno 5% BDP. 2006. godine dohodak po belgijskom stanovniku je iznosio 31800 $ – uporedite tu cifru sa SAD i njihovih 27821$. Pri tom, po ekonomskoj strukturi, sfera usluga čini 72,5% BDP, a poljoprivreda samo 1,4%. U ovom trenutku šest banaka i trustova kontroliše najveći deo belgijske industrije. „Sosjete ženeral d'Belžik“ ima direktnu ili indirektnu kontrolu nad trećinom preduzeća za proizvodnju čelika, obojenih metala i elektroenergije. Grupa „Solvej“ upravlja radom većine hemijskih preduzeća. „Brufina-Konfinindus“ je upravljač koncerna za eksploataciju uglja, proizvodnju struje i čelika. „Empen“ je vlasnik fabrika za proizvodnju elektroopreme. Grupa „Kope“ima interese u industriji za preradu čelika i proizvodnju uglja. „Bank Brisel Lamber“ poseduje naftne kompanije i njihove filijale. Sve je kao i svuda na Zapadu. Odmereno, sređeno, proračunato na više decenija unapred…

Ali da se vratimo onome, od čega smo krenuli: u zemlji Belgiji još od aprila 2010. godine nema kompletne vlade.

Iv Leterm je zamenio van Rompeja, ali je već u aprilu sledeće godine podneo ostavku, mada je sve do prevremenih parlamentarnih izbora koji su održani u junu 2010. godine nastavio da obavlja dužnost koju je do ostavke obavljao.

Na tim izborima naviše glasova je osvojila Nova flamanska alijansa (NFA), ali najviše mandata su dobili predstavnici francuskih i flamanskih socijalista. Na kraju krajeva, sve do sada lider NFA Bart de Vever nije uspeo da sklepa koalicionu vladu. Pregovori su se otegli. Bivši premijer, koji je sada predsednik Saveta Evrope, Herman van Rompej, je izjavio: „Naravno, ono što mi danas zapažamo je jezivo. Bio bih poslednji čovek kada bih to negirao. Ali – naša ekonomska baza je čvrsta, a federalna vlada radi ono, što treba da radi.“ Ali je bez obzira na to, podvukao je van Rompej, potrebno da postoji kompletna vlada, koja bi donosila odgovorne odluke, jer Evropski savez od svojih članova zahteva da podnose dugoročne ekonomske planove.

Stvar je u tome, da partije o kojima smo govorili, koje seku politički Olimp zemlje, nisu samo orijentisane etnički, već upravo predstavljaju nacionalne interese valonaca, stanovnika južnih provincija Belgije, i flamanaca, stanovnika Flandrije, koji žive na severu zemlje. Čak i nasumičan pogled na istoriju centralne Evrope je dovoljan da bi se shvatilo, koliko je jednostavna i prirodna ta nacionalna podela, koja ipak nije uspela da izniveliše buržoaske revolucije, formiranje jedinstvene Evrope, čak ni ideologiju globalizma, koja je postala glavni alat prodiranja kapitala u sve pukotine kontinenta.
 

Kraljevina Belgija je federativna država na severo-zapadu Evrope, površine 30,5 hiljada kvadratnih kilometara sa 10,8 miliona stanovnika. Ona je članica EU, OUN i NATO. Ime je dobila po nazivu plemena belga keltskog porekla, koji su živeli na toj teritoriji početkom nove ere. U nju su stigle Cezareve legije, u Svetoj rimskoj imperiji je postojala kao austrijska Holandija, a zatim, u sastavu Francuske, i to opet kao Holandija (prema odluci Bečkog kongresa). Revolucija 1830. godine je od Belgije učinila neutralnu kraljevinu. To je zemlja, koja je prva u kontinentalnoj Evropi izgradila železnicu. Za vreme Drugog svetskog rata, kada su Belgiju osvojili Nemci, njena aktuelna vlada je pobegla u Englesku, a pošto je 1943. godine u Brisel stigla engleska armija, formirana je nova vlada na čelu sa prvim socijalistom - van Akerom. Sada stvarnog šefa države predstavlja predsednik vlade. Vladu formalno proglašava kralj i mora da je potvrdi parlament. Ustav zahteva da u vladi bude sačuvan jezički paritet: pola ministara mora da bude iz holandske-jezičke zajednice, a pola –franko-jezičke.

Belgija je podeljena na tri regiona plus tri jezičke zajednice. Svaki region i svaka jezička zajednica ima svoj parlament i svoju vladu, tako da u maloj Belgiji postoji šest vlada i šest parlamenata. Franko-jezičke partije koje postoje u Valoniji se protive jačanju autonomije regiona, što su pokušavale da izdejstvuju flamanske partije, koje predstavljaju bogatiji - severni deo zemlje. Pola godine zemljom je upravljala tehnička vlada na čelu sa Gi Verhovstadtom. 20. marta 2008. godine, posle tri meseca pregovaranja, Iv Leterm je postao predsednik nove koalicione vlade, u koju je ušlo pet partija: dve flamanske i tri franko-jezičke, valonske. Na parlamentarnim izborima 13.06.2010. godine najveći broj glasova i mesta u Veću predstavnika dobila je nacionalistička partija Nova flamanska alijansa na čelu sa Bartom de Veverom; drugo mesto je zauzela Socijalistička partija Valonije Elioda Rupoa. Ali, kao što je već rečeno, koaliciona vlada se nije ni do sada pojavila, a nesuglasice između franko-jezičkog i flamanskog dela stanovništva mogle bi da se pretvore u potpunu podelu zemlje. I nije se trudno dosetiti da bi u tom slučaju po čitavoj Evropi usledila lančana reakcija „nezavisnosti“.

Valonci na jugu, koji govore francuski, i stanovnici Flandrije koji govore flamanski, ne mogu da se dogovore praktično ni po jednom pitanju – počev od ekonomije, pa sve do rata u Libiji. Tako da raspad Belgije na dva dela uopšte nije neverovatan. Naravno da bi posle takvog raspada valonci počeli da još više teže ujedinjenju sa Francuskom. Perspektiva da se ostane mrvica od teritorije uopšte nije privlačna. Lider partije „Valonski reli“ Klod Tez smatra da Valonija predstavlja deo Francuske – u svemu, osim po nazivu: „Imamo isti jezik, gledamo francusku, a ne belgijsku, televiziju. Ali važnije od toga – našu ekonomiju kontrolišu francuske kompanije. Preživećemo samo ukoliko naš vagon zakačimo za francusku lokomotivu“. Belgijski pobornici ujedinjenja sa Francuskom izjavljuju da poseduju sve što je potrebno da bi postali 97. departman Francuske. Polovina valonaca i 60 procenata Francuza prihvata takvo spajanje. Kandidat za francuskog predsednika Marin le Pen direktno kaže da će u slučaju pobede na izborima južni deo Belgije pripojiti Francuskoj.

Pitanje je odavno preraslo kategoriju političke šale čak i u vezi sa „ardenskom“ salamom, gastronomskom veličinom franko-jezičke Valonije. za koju su Zvaničan protest da se toj salami da status proizvoda zaštićenog geografskog porekla odmah su izjavile dve krupne kompanije – proizvođači proizvoda iz holandsko-jezičke Flandrije. One tvrde da, za razliku od svetski poznate ardenske ovčetine, čije je proizvođače Evropska komisija uzela pod zaštitu zakonodavstva Evrosaveza, ardenska salama može da se proizvodi „gde god poželiš“.

Naravno da stvar nije u kobasici: etnička rasprava razdire Belgiju zato što flamanci, kojih je 60 procenata od ukupnog broja stanovništva federacije, tj. oko 11.000.000 ljudi, zahtevaju jačanje ekonomije Flandrije, između ostalog i preko poreza i socijalnog osiguranja. A valonci se boje dalje decentralizacije zemlje i gubitku dela finansiranja iz budžeta zbog bogatije Flandrije.
 

Belgijski kralj Albert II se pribojava da je Nacionalni dan Belgije, koji je nedavno proslavljen, bio poslednji. Da kralju priznamo: on je napravio razumnu opomenu rekavši da kriza preti ne samo belgijancima, već evropskoj integraciji uopšte.

„Evropa se plaši, - piše lokalni „L'Vif“, - da bi razvod Belgije zapalio iskru po čitavoj Evropi: Katalonija bi se odvojila od Španije, Škotska od Britanije i tako dalje. Kod sebe već zapažamo da akcije separatista u mešovitim gradovima počinju da se izdvajaju nasiljem – čak sa korišćenjem vatrenog oružja. Tako da još samo malo-malčice, pa se Brisel može pretvoriti u Sarajevo.“

Tako da pitanje može da izgleda i ovako: na koju stranu Valonija i Flandrija zakače svoje vagone – na tu će „belgijski voz“ i skrenuti.