BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Biti građanin Egleske, to je profesija

16.08.2011. god.

Tema današnje emisije možda će vam se učiniti malo neobičnom. Čitave prošle nedelje London i druge gradove Engleske potresali su neredi. Nezamislivo za poslovično hladnokrvne Engleze i uređenu Englesku. Pa šta onda, reći ćete vi. Nije uzalud srbski narod čuven po drugoj poslovici: „Nek komšiji crkne krava“. Ali nije baš ni tako. Setimo se koliko je samo ljudi u vreme balkanskog konflikta otišlo upravo u Englesku. I to ne bilo kakvih ljudi. Bilo je tu mnogo mladih, obrazovanih, perspektivnih. Sada kada su se strasti u Engleskoj smirile, rešili smo da ih proanalizramo u telefonskom razgovoru sa našim slušaocem iz Beograda, Aleksandrom Stojanovićem, inženjerom brodogradnje. I on je jedan od onih obrazovanih Srba koji silom prilika više ne mogu da privređuju u domaćoj industriji, pa su grickali izvesno vreme i englesku koru hleba.

Gospodine Stojanoviću, cele protekle nedelje bili smo svedoci dešavanja koja su nam se do nedavno činila nemogućim u jednoj zemlji kao što je Engleska. Kada ste pre četiri godine prvi put stigli u Englesku da radite, da li je bilo šta nagoveštavalo da ulični neredi ovakvih razmera mogu da se dese?

Pre četiri godine je kao i čitav zapadni svet, Engleska doživljavala poslednju fazu zlatnog doba kakva se retko događa u istoriji naroda, još ređe se vraća i ponavlja kada se jednom okonča. Biznis je cvetao, otvarala su se nova radna mesta, gotovo dva i po miliona novih radnih mesta je otvoreno u poslednje tri godine ekonomskog blagostanja. Trošilo se nemilice, kao da ne postoji sutra, i teško da je bilo ko bio suštinski nezadovoljan svojim društvenim položajem. Sve to dešavalo se samo 30-ak godina posle teškog perioda iz kasnih 70-ih i ranih 80-ih, kada je britanska privreda bila gotovo na izdisaju, a godinu dana dug štrajk rudara je bio surova realnost. Neko čiji pogled nikada nije bio uperen u prošlost, i nenaviknut da analizira ono što vidi, sigurno nikada ne bi povezao ulične nemire i Englesku iz 2007. godine. Ali neko sa širim pogledima, bolje obavešten, sa više životnog iskustva, mora je već tada da se zapita otkuda dolazi sav taj novac koji se troši, i koliko još dugo sve to može da traje. Sa iskustvom iz Jugoslavije, koja je suprotno Engleskoj pre 30 godina živela svoje zlatno doba, a onda eksplozivno i iznenada doživela sunovrat, meni je lično sve to delovalo malo sumnjivo. Stalno sam se pitao kako će ovi ljudi da reaguju jednom kada ne budu više mogli da troše više nego što zarađuju i kada ih neko bude pitao da konačno pokriju minus na svojih pet-šest kreditnih kartica.

Gde je po vama koren problema?

Mislim da suštinsko objašnjenje problema sa kojim se Engleska danas suočava leži u načinu na koji je Engleska izašla iz krize početkom 80-ih godina. Naime, kada su izgubili kolonije, Engleska nije bila sposobna da ih sačuva po cenu rata, i njena privreda je izgubila beskrajna tržišta na kojima je monopolski plasirala svoje proizvode. Onda je morala da učestvuje u tržišnoj utakmici sa ostalim razvijenim zemljama, i bilo je sve teže ostvariti profit proizvodnjom, a na drugoj strani mnogo je kapitala bilo nagomilano u engleskim finansijskim institucijama u toku kolonijalne ere i trebalo ga je negde plasirati. Očigledno to nije moglo u engleskim fabrikama, jer su radnici postajali sve skuplji i sve zahtvniji, a zemlje trećeg sveta na drugoj strani nudile su sjajne uslove investitorima da se brzo obogate. U to vreme vladali su britanski laburisti u državi i njihove vlade jedna za drugom plašile su se da dođe do velikog gubitka radnih mesta u državi i socijalnih nemira i decenijama su prisiljavale britanske kapitaliste da rade sa minimalnim profitom u Britaniji, kako bi svi Britanci bili zaposleni. U to vreme britanske fabrike su na silu radile, istina, ali su Britanci bili mahom dobro obučeni profesionalci. Bili su naviknuti na organizaciju, na disciplinu, na ozbiljan rad za realtivno skromnu platu. To su generacije Britanaca koji su rođeni 40-ih godina, danas su gotovo svi u penziji. Obrt je nastao početkom 80-ih. Tada je počelo intenzivno eksploatisanje nafte u Severnom moru i vlada je došla do nekih velikih prihoda relativno brzo, pa je mogla da pokrije socijalna davanja kada bi došlo do masovnih otpuštanja. Onda je premijerka Margaret Tačer definitivno napustila dotadašnju politiku laburista, proklamovala je kako svaka nelikvidna britanska fabrika mora da se zatvori, kako državne kompanije moraju da se rasprodaju, kako kapitalistima treba da se da šansa da plasiraju kapital i ostvare profit tamo gde oni mogu, a ne gde država hoće, i kako će država da se pobrine za socijalu, jer kada već uspešni kapitalisti zarade mnogo, država će da ih oporezuje, pa će onda da da novac sirotinji. E sad, kako je ubrzo posle toga došla i pobeda Zapada u hladnom ratu protiv socijalizma, onda su svi britanski investitori raširili svoje pipke po istoku, po bivšim kolonimaja, po nerazvijenim zemljama i počeli da ostvaruju do tada nezamislive profite. A na drugoj strani, skoro svi proizvodni kapaciteti na ostrvu su zatovreni, milioni ljudi su poslati kući i počeli da žive od socijalnih davanja. U to vreme nije bilo tako teško da se plati sva ta socijala, kad je novac samo usisavan u Britaniju i u druge zapadne zemlje iz nerazvijenih zemalja na drugoj strani. I malo po malo, jedna nacija sposobnih radnika posle 20 godina se transformisala u naciju neobrazovanih i neukih ljudi, koji nemaju radno iskustvo, koji nemaju radne navike. Prosečan Englez koji bi danas trebalo da bude nosilac engleske privrede rođen je 80-ih godina, živi danas u oštinskom stanu, ima ženu i jedno četvoro dece, ne radi, nikada nije ni pokušavao da radi jer njegov dečiji dodatak na ono četvoro dece veći je nego plata koju on može da dobije, zato što od obrazovanja ima samo osnovnu školu. Ne zanima ga da zaradi ni za medicinsko osiguranje, jer medicinsko osiguranje je slobodno i besplatno je za svakog. To sve pokriva država. Sva nova radna mesta koja se otvore idu strancima koji se masovnu useljavaju, a mladi Englez samo čeka da država naplati porez od plata tih stranaca i da mu donese njegove prinadležnosti. Prema tome, on je svoje probleme rešio time što se rodio kao Englez. Biti Englez danas više nije nacionalnost, to je profesija.

Znamo čitavu priču sa finansijskom krizom kako su gramzivi investitori počeli da investiraju ne samo onaj kapital koji imaju, nego i fjučurse, onaj kapital koji misle da će imati u budućnosti, i tako se svetski kapitalizam pretvorio u jednu piramidalnu banku. I kao svaka piramidalna banka, to je radilo neko vreme, onda je neko nešto posumnjao pa tražio svoj novac nazad, i tako smo došli do finansijske krize. Kada je kriza počela, istina je da je britanska vlada reagovala maksimalno odgovorno, smesta je sa državnim novcem spasla 4 do 6 državnih banaka, to jest ne državnih nego privatnih, ali britanskih, i tu bi, recimo, mogla srbska vlada i ministar finansija Mlađan Dinkić iz 2001. nešto da nauče. Britanska vlada je bila strašno kritikovana od javnost, govorili su da je poklonila narodne pare neodgovornim bankarima, ali banke su se konsolidovale i posle 2 godine vlada je vratila novac poreskim obveznicima. Čak sam i ja dobio 600 funti povraćaja poreza, iako sam već bio napustio Britaniju. Ali i pored toga vlada ne može da spreči da dođe do redukovanja socijalnih davanja, jer novca realno nema. Niti mogu britanski građani konačno da izbegnu da počnu da vraćaju svoje dugove. I tu je, ja mislim, pravi razlog narodnog nezadovoljstva. Jer, mladi Englez je sistematski vaspitavan da ništa ne treba da radi, da ne mora da bude koristan, da može da troši, i što više troši on je državi bio bolji. A sada se od njega iznenada zahteva da bude odgovoran, da bude koristan sebi i da bude koristan drugima.

Da bi ste dobro razumeli o čemu ja ovde pričam, daću jedan konkretan primer. Primer sam čuo od svojih starijih britanskih kolega, tamo gde sam radio. Grad Hal u istočnoj Engleskoj decenijama je poznat kao najlošiji grad po školstvu u Britaniji. O tome se pričaju vicevi, čak je i Rouen Etkinson u TV seriji Crna Guja napravio šalu na račun Hala i obrazovanja u Halu. Kulminacija sa lošim obrazovanjem u Halu bila je negde početkom 21. veka, kada su prosvetni inspektori ustanovili da u dve osnovne škole deca ne mogu nikako da nauče ni da pišu, ni da sabiraju. Zatim je ministarstvo prosvete formiralo tim specijalista, poslalo ih je u Hal da vide o čemu se tu radi. Šta su oni utvrdili? Obe škole u kojima deca ne mogu na nauče da pišu i da sabiraju nalaze se u četvrtima gde žive porodice nekadašnjih industrijskih radnika. Deca nikad nisu videla da deda i baba idu na posao. Jer su deda i baba otpušteni i njihove fabrike su zatvorene pre nego što su se deca uopšte rodila. Roditelji nikada nisu išli na posao, nemaju profesiju, nikada nisu bili zaposleni. Komšiluk ili gleda televiziju, ili se opija po pabovima. A kad nikad ništa ne radiš, onda ti brojevi i slova nisu potrebni, jer nema potrebe za obziljnom komunikacijom. Zašto onda deca da uče nešto što nikada neće da upotrebljavaju. Zamislite jedan takav komšiluk u kojem nema potrebe deca ni da nauče slova, ni brojeve, i onda se dogodi jednom da istovremeno dođe vest da je vlada smanjila dečiji dodatak, a onda da je policija ubila nekog od naših negde tamo na ćošku. Tako nastaju ulični nemiri.

Mnogi eksperti u Rusiji su uzroke za socijalne nerede tražili u neintegrisanoj migraciji iz zemalja trećeg sveta, koja je u Engleskoj vrlo brojna. Da li zaista etnički faktor tu može da igra odlučujuću ulogu?

Ja nemam takav utisak. Britanska vlada vrlo mnogo vodi računa da se zakoni jednako primenjuju na svakog i ne pravi nikakvu diskriminaciju u odnosu na strane radnike. To sam i ja mogao da osetim na svojoj koži u pozitivnom smislu. Na drugoj strani, svi stranci koji su u Britaniji, oni se tamo nalaze zato što imaju neki posao, i to posao koji u svojoj zemlji nisu imali. Da nisu srećniji u Britaniji nego što su bili u Turskoj ili Nigeriji, ili na Jamajci, oni tamo ne bi ni bili. Ne mogu ni da ostanu u Britaniji ako izgube posao, bar ne mogu legalno, zato što socijalna davanja pripadaju samo državljanima Britanije. Kada jednom izgubiš posao tamo, nemaš prava na socijalna davanja. Ili, ako se već strani radnik nalazi u Britaniji, onda ima posao, ima prihode, on je profesionalac koji je odgovoran i pre svega odgovoran svojoj porodici, zato što nju izdržava. Plus kao ilustracija, britanska policija već godinama objavljuje statistiku po kojoj se vidi da od svih elemenata britanskog društva sa zakonom najmanje problema imaju strani radnici. Čak su uvek pohvaljeni po najboljem ponašanju. Tako da ako negde na televiziji vidite crne, žute i braon ljude kako razbijaju London, ja mislim da su oni svi državljani Velike Britanije i najverovatnije su rođeni u Britaniji.

Za vreme sukoba u bivšoj Jugoslaviji vrlo mnogo jugoslovenskih, pa i srbskih građana otišlo je da taži bolji život u inostranstvu, mnogo ih se zaustavilo upravo u Londonu. To su ulavnom bili obrazovani mladi ljudi. Može li da se desi tako da ispadne da su uzalud odlazili?

Uzalud sigurno nisu odlazili, u suprotnom bi kod kuće umrli od gladi. Moguće je da jednog dana budu morali da promene mesto boravka, moguće je da rad u Britaniji postane neisplativ, jer sve je moguće. Ali to su obrazovani i profesionalni ljudi. Oni će, ako ne mogu u Lonodnu, raditi na nekom drugom mestu, i zarađivaće možda i više para, jer ja mislim da su oni najbolje što danas ima čovečanstvo.

Obrazovanom elitom formiranom pre poslednjeg balkanskog sukoba nesumnjivo može da se ponosi ne samo Srbija, već i druge zemlje nastale na razvalinama bivše Jugoslavije. A vi, poštovani slušaoci, pišite o temama koje vas zanimaju, koje biste želeli da razmatrate sa nama u etru. Čekamo vaša obraćanja na adresu: Rusija, Moskva, Pjatnjickaja 25, Glas Rusije, za srpsku redakciju ili na elektronsku adresu: letters@vor.ru.



  • Izvor
  • Golos Rossii/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Budući predsednik SAD ranije je bio optužen za subverziju izbora 2020. godine i nepravilno rukovanje poverljivim dokumentima.


Ideja o direktnom učešću Zapada u sukobu navodno je ponovo na razmatranju, prema pisanju francuskog lista.

„Sve što je moguće“ mora se učiniti kako bi se sprečila upotreba nuklearnog oružja, izjavila je bivša nemačka kancelarka.


RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj

Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.


Stanje do 20:00, 24.11.2024.


Ostale novosti iz rubrike »