Evropski savez: fatalne odluke

Uoči vanrednog zasedanja, posvećenog ceni lečenja „grčkog pacijenta“, eksperti su razmatrali pet mogućih scenarija za dalji razvoj događaja.

Jedan se odnosi na ekonomski režim. Kako je poznato, grčka vlada ima nameru da smanji do 2013. godine državne troškove za 30 milijardi evra. Ona je već uspela da smanji plate i penzije, broj zaposlenih u državnom sektoru, kapitalna ulaganja i da poveća poreze, a zabavila se i rušilačkom privatizacijom državnog sektora.

Međutim, kako smatra Jorg Kremer, glavni ekonomista nemačke banke Commerzbank, samo te mere su nedovoljne. Prvo, grčka ekonomija ima svoju „specifičnost“. Tamo, kao i u zemljama ZND, uspeh poduhvata zavisi ne od sposobnosti njihovih subjekata, već od njihove bliskosti sa vlastima. To je sistem koji se ne da brzo slomiti. Tako ekonomisanje jednih se pretvara u rasipništvo za druge. Drugo, čak ako se sa ekonomijom nešto i uspe, državni dug se ne može radikalno smanjiti. Do 2020. godine iznosiće najmanje 127% BDP.

Osim toga, takva ekonomija postavlja krst na perspektivu ekonomskog jačanja zemlje, jer nezaposlenost (sada je 16%) i male plate i penzije smanjuju potražnju.

Drugi scenario pretpostavlja otpis dugova. Profesor Instituta za međunarodnu ekonomsku politiku pri Bonskom univerzitetu Manfred Nojman je predložio da se Grčkoj otpiše 40% svih dugovanja. Preostalih 60%, po njegovom mišljenju, odgovaralo bi realnoj berzanskoj vrednosti grčkih obligacija. Taj korak bi trebalo da olakša Grčkoj izmirenje dugovanja.

Međutim, takav korak bi značio smanjenje troškova u drugim zemljama-dužnicima. U stvari – zašto da se ne troši, kada će „dobri“ Berlin i Pariz, preko leđa svojih poreskih obveznika, sve da plate!?

Treći scenario pretpostavlja izlazak Grčke, a možda i nekih drugih zemalja iz evrozone. Rezultat takvog koraka bi, prema mišljenju profesora Manfreda Nojmana, bio veća stabilnost evra od sadašnje. Istovremeno Grci, koji bi se vratili na drahmu, svoju ekonomiju bi se potrudili da naprave konkurentnijom. Pojavila bi se radna mesta, povećala bi se kupovna moć, a i oporezivanjem bi se dobilo više sredstava.

Međutim, prelaz na drahmu ne predstavlja panaceju, obzirom da dugovi, bez obzira na sve, moraju da se plaćaju u evrima. Znači, nizak kurs drahme, koji je neophodan da bi izvoz dobio podstrek, može samo da produbi dužnički problem.

Još jedan scenario je povezivan s prelaskom zemalja evro-zone na zajedničko izdavanje obligacija, tj. evro-bondova. Prema mišljenju deviznog eksperta Kristofa Cvermana takav bi korak izjednačavao kamatni procenat u svim zemljama evro-zone. Na primer, Nemačka ne bi plaćala kamatu od 3,5%, kao danas, već oko 5%. Ali bi Grčka mogla pod istim uslovima da dobije sveže pare. To bi slabe zemlje Ekonomske unije spaslo od pritiska finansijskih špekulanata.

Potpuno zdrav ekonomski račun nailazi na „Berlinski zid“ pomanjkanja želje poreskih obveznika razvijenijih zemalja evro-zone da plaćaju, kako im se čini, da bi „lenštine-Grci“ i dalje mogli mirno da piju crno vino i mezete masline u ulju i kozji sir.

Najzad, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Kent Erou, koji je još kod Džona Kenedija bio ekonomski savetnik, predložio je najradikalniju varijantu. U intervjuu radio-stanici «DeutscheWelle»američki ekonomista je, vodeći računa i o situaciji u Portugalu, izjavio: …“na kraju krajeva Grčka treba da proglasi bankrot. Sada njene dugove izmiruju druge zemlje, najviše Nemačka i Francuska. To ne može da bude dugoročno rešenje. Grci se moraju rešiti na bankrotstvo ili na restrukturiranje dugova – ja biram najmekše moguće termine. Bankrotstvo će značiti da dugovi koji ne mogu da se plate predstavljaju dugove koji neće biti plaćeni. U evropskom bankarskom sistemu tih zemalja nema baš mnogo takvih dugova. Sistem će morati jednostavno da otpiše dugove. I, koliko ja shvatam, on to može da učini.“

Da bi potvrdio tačnost svog mišljenja profesor je za primer iz prakse uzeo SAD: „Poneko misli da, da nema političkog saveza, ni Grčka ne bi predstavljala problem. Ali pogledajte na SAD: mi ne plaćamo dugove naših država. Kalifornija je dugo bila na ivici bankrotstva, kao i Njujork. Ali nikome na pamet nije palo da federalna vlada treba da plaća kalifornijske dugove. Ako već Kalifornija ne može da plati svoje dugove – to je stvarno samo njena stvar. Tako da ideja o konzorcijumu evropskih zemalja koje garantuju za grčke dugove, meni se čini, da nije bez drugačije alternative. Gubici postoje. Treba samo da se priznaju u bankarskim izveštajima“.

A čitava evro-zona, po Kenetu Erou, ima ozbiljan porok: problem koji postoji još otkako je ona osnovana je u tome, da je stvoren jedinstveni monetarni sistem, pri čemu nema jedinstvenog fiskalnog sistema. Nivo ekonomskog razvoja strana koje su u toj grupaciji je previše različit da bi mogao da se stvori jedinstven monetarni sistem. Sada je proces postao nepovratan. Međutim, ja mislim da, ukoliko postoji dobra volja, problemi mogu da se reše. Zemlje-lideri podržavaju slabe zemlje, jer je to u njihovom interesu. Ali smatram, da zemlje-dužnici treba same da snose deo svog bremena.

Plan za spašavanje „pacijenta“

Međutim, kako je to već uobičajeno u sličnim slučajevima, političari su krenuli na svoj način. U stvari, putem koji su nešto pre toga odredili na posebnom sastanku Angela Merkel i Nikola Sarkozi. Samit je prihvatio novi program za pomoć Grčkoj, koji pretpostavlja izdvajanje 109 milijardi evra. Još 37 milijardi evra u toku tri godine će Grčka dobiti od privatnog kapitala. Sa svoje strane, Institut za međunarodne finansije (IMF), koji učestvuje u pripremi tog dela programa za pomoć Grčkoj, je saopštio da će banke u sledeće tri godine izdvojiti 54 milijarde evra, a u sledećih 10 godina – 135 milijardi.

Osim toga, novi program predviđa da u njemu učestvuje i privatni biznis, kome će biti predloženo ili da produži rok važenja sadašnjih državnih obligacija Grčke, ili da ih zameni dugoročnim, ili da ih proda uz gubitak dela prihoda. Tu se upravo skriva glavna podvodna stena u operaciji spašavanja „pacijenta“ jer međunarodne agencije koje se bave rejtingom sasvim sigurno će objaviti da su grčke hartije od vrednosti u bankrotu.

Kako piše britanski list «FinancialTimes»,plan razmene duga privatnih banaka, koji se zasniva na predlogu IMF će, gledano kratkoročno, da oslabi finansijski pritisak na Grčku, tako što će prosečno vreme za gašenje njenih obligacija povećati sa ispod 7 na skoro 20 godina, i daće joj minimalnu kamatu, koja će se, kako bude vreme prolazilo, povećavati. Međutim, prema procenama IMF, predlog pretpostavlja da će se čista tekuća vrednost privatne zaduženosti Grčke smanjiti samo za 21%. „Najveći broj procena neophodnog smanjenja je blizu 50% a to znači da će u budućnosti morati da dođe do još jednog smanjenja, pod uslovom da u međuvremenu od strane vlada država iz evro-zone ne dođe do još jednog, snažnijeg učešća“ – zaključuje list.

Odluke o olakšanju dužničke situacije tako što će biti smanjena kamata na dugovanja su, konkretno, prihvaćene za još dve zemlje koje pripadaju evro-zoni, za Irsku i Portugal, ali one ne podrazumevaju i učestvovanje privatnog kapitala.

Članovi evro-zone su rešili i da kardinalno promene mehanizam podrške zemljama-dužnicima. Odlučeno je da se preformira Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFSF)u svojevrsnu međudržavnu banku, u kojima će biti zemlje Evro-saveza, Evropska Centralna banka (ECB) i MMF. Ta banka, ili kako su već novinari stigli da je nazovu – „spasilački fond“ – treba da otkupi deo državnog duga Grčke (za sada se ne zna koliki deo), i da na taj način sav rizik koji postoji zbog dužničke krize prenese na poreske obveznike zemalja EU.

I tako se desilo ono najgore što je moglo da se desi. Spašavajući ne samo Grčku, već i evro-zonu, političari najjačih zemalja su rešili da ponovo zavuku ruke u džepove poreskih obveznika. I to čak i ne pokušavajući da takvu odluku obrazlože bilo kako ideološki.

Kao što u vezi s tim piše londonski list «Guardian»- najopasnije je što „lideri evro-zone nisu dokazali demokratsku bazu svojih predloga“. Evropski fond za finansijsku stabilnost, pozvan da spasi evro-zonu, planirano je da se puni preko leđa poreskih obveznika, ali ni Merkelova, ni Sarkozi nisu ni jednu reč izgovorili o tome, kako da se pred elektoratom opravda korišćenje tih sredstava. Sumnju lista izaziva i to, da će odluke, donete na samitu, uspeti da spreče paniku u vezi sa krizom na jugu Evrope.

Uostalom, britanski poreski obveznici i nemaju čega da se plaše. Vlada Velike Britanije se povukla od učešća u tako sumnjivom poduhvatu. Ministar finansija Džordž Osborn je, koristeći poznati engleski humor, pohvalio lidere zemalja evro-zone za umeće da „prave odlučne ekonomske korake“ i odmah dodao da njegova vlada nastavlja da drži svoja predizborna obećanja tako, da neće učestvovati u radu evro-zone, uključujući i pomoć u borbi sa krizom.

Kao slaba uteha građanima Nemačke i Francuske jedino može da posluži okolnost da pravo da deluje „spasilački fond“ će da prima od ECB i to isključivo u „izuzetnim okolnostima“. Osim toga, sve odluke će se donositi samo ukoliko svi članovi Fonda budu saglasni, što u stvari za Berlin znači dobijanje prava veta. Znajući domaćinskoponašanje Angele Merkel može da se pretpostavi da će se mnogo češće čuti „ne“, nego „da“.

Uostalom, ne primećuje se neka posebna želja da započne sa radom fond koji još nije ni osnovan. Na primer, Nikola Sarkozi je izjavio: „Ono, što mi radimo za Grčku, nećemo učiniti ni za jednu drugu zemlju“. A u završnoj deklaraciji samita se podvlači da se „Grčka nalazi u jedinstveno teškoj situaciji, što zahteva specijalno rašavanje“. Tako da ne može ni da se pomisli da će se za neku drugu „slabu kariku“ evro-zone ponovo učiniti izuzetak.

Odluke samita zemalja evro-zone od 21. jula, bez obzira na prividnu „revolucionarnost“ pre imaju sudbinski karakter. Sa jedne strane one ne garantuju da kriza prezaduživanja neće da se razvija i dalje, sa druge – Portugal, Španija, Italija i ostale ne treba da računaju da će ih izvlačiti iz dužničkog bezdana, kao Grke. Uostalom, a gde to u Evropi pa mogu da se nađu trilioni!? Sudbina evra i evro-zone i dalje ostaje pod znakom pitanja…

Vladimir Nesterov,