Umesto Radovana hapsili novinare

Novinarska ekipa "Vesti" imala je ekskluzivnu mogućnost da bude u pratnji Aleksandra - Saše Karadžića, sina prvog predsednika Republike Srpske koji je u utorak napustio Srbiju, označen od vlasti u Beogradu kao "persona non grata".
Takođe, ekipa "Vesti" je na svojoj koži osetila na koji način se odvija potraga za najtraženijim haškim beguncima, pa je zajedno sa Karadžićevim sinom prošla golgotu od višesatnih provera indentiteta i informativnih razgovora.
 
Priča koja je završena juče, oko pet sati ujutro, na Palama, započela je 24 sata ranije u predgrađu Beograda gde smo se našli sa Aleksandorm Karadžićem. Ovaj 34-godišnji mladić bio je vidno umoran i iscrpljen, a sa nama je krenuo samo sa jednom putnom torbom.
- Od kada sam uhapšen, pa sve do danas, znači ova četiri dana, možda sam ukupno spavao svega nekoliko sati - kaže Aleksandar.
Njega su srbijanske vlasti uhapsile u subotu, u prepodnevnim časovima i pod obrazloženjem da koristi neispravna dokumenta, proterali iz Srbije u trajanju od godinu dana. U Srbiju je stigao pre oko dve nedelje kako bi u bolnici posetio petogodišnjeg sina koji je imao veoma komplikovanu operaciju kuka.
 
Silom dobrovoljci

Sve do granice sa Republikom Srpskom, na graničnom prelazu Šepak, nismo imali problema. Nismo ni slutili da će 20-minutno zadržavanje na srbijanskoj strani, oko 20 sati, biti tek uvod u gotovo petočasovno maltretiranje.
Granična policija RS nas je najpre zamolila da parkiramo vozilo, a onda smo bili prinuđeni da čekamo oko sat vremena. Šta i koga niko nam nije rekao. Međutim, u tom periodu sva naša dokumenta su uredno kompjuterski proveravana i kopirana, a zatim je svako od nas morao da policajcima kaže podrobne generalije. Tek na konkretno pitanje zašto smo zadržani nezvanično nam je odgovoreno da smo u društvu Aleksandra Karadžića koji je na spisku osumnjičenih da pripada mreži podrške haškim beguncima!
 
Pitanje da li smo i mi sada na tom spisku ostalo je bez odgovora...
Aleksandar je ovu proceduru podneo poprilično mirno. Uz gorak osmeh objasnio nam je da mu je tako poslednjih osam godina. Svaki izlazak sa Pala se završava višesatnim proverama.
Nismo ni slutili da je zadržavanje na granici bilo tek blaga uvertira za sve ono što će se kasnije događati i što se u jednoj rečenici može opisati samo kao - maltretiranje.
Ironijom sudbine, golgota je počela a da automobilom nismo prešli ni dvadesetak metara teritorije Republike Srpske. Kod obližnje pumpe zaustavila nas je saobraćajna policija i uz širok osmeh i još veseliji komentar "nešto ste se puno zadržali na granici", naredila da parkiramo vozilo. Počela je igranka u kojoj su reporteri postali deo priče o tome na kakav apsurdni način vlasti u Republici Srpskoj ispunjavaju svoje haške obaveze, ali i pokušavaju da lociraju haške optuženike i njihove pomagače.
 
- Da li smo uhapšeni, da li treba da pozovem advokata? - pitao je strpljivo Aleksandar Karadžić policajce.
- Ne, niste uhapšeni - odgovorio je policajac. - Čekamo kolege koje će vas prevesti u Centar javne bezbednosti u Bijeljini.
- Ako nismo uhapšeni onda možemo da krenemo dalje - pitali smo mi.
- Ne, ne možete. Morate da krenete sa nama.
- Onda smo privedeni? - uzvratili smo pitanjem.
- Ne, niste privedeni.
Reporteri "Vesti" zatim su na sopstvenoj koži osetili šta znači "dobrovoljan odlazak na informativni razgovor" u policiju RS. Pojednostavljeno, "dobrovoljnost" podrazumeva da vam sve vreme puta policajci najljubaznije objašnjavaju da niste privedeni, mada su vam prethodno naredili da parkirate svoje vozilo, a zatim pođete sa njima u policijskim kolima.
 
Niz apsurdnih pitanja

Ta dobrovoljnost se vidi i po tome što vas je tek u policijskoj stanici dežurni inspektor najljubaznije zamolio da potpišete da ste primili "poziv da se tog dana, u to vreme pojavite u CJB Bijeljina (soba 22) radi prikupljanja potrebnih obavještenja u vezi krivičnog dela"....
Sve u svemu, oko 21sat Aleksandar Karadžić je ubačen u jedan, a mi u drugi automobil i tako smo prebačeni u najbližu policijsku stanicu, u 30 kilometara udaljenu Bijeljinu.
 
Inspektori se izvinjavali

U više navrata inspektori su ponavljali kako se duboko izvinjavaju zbog neprijatnosti, ali da nisu oni ti koji su izdali ovu naredbu.
Informativni razgovor svakog od nas je trajao oko sat vremena, a ostatak vremena je proveden bukvalno u ćaskanju sa inspektorima i njihovim pitanjima šta se dešava u Srbiji, a posebno Beogradu.
Čitav policijski proces oko ispitivanja osumnjičenih da se nalaze u mreži podrške haških begunaca, i nas, koji smo to valjda postali samo zato što smo se vozili sa Aleksandorm Karadžićem, izgleda poprilično smešno. Većina inspektora, ali i daktilografa zbog nas je morala da radi i treću smenu, i većini se na licu jasno videlo u kojoj se neprijatnoj situaciji nalaze.
- Da li smo to uhapšeni ili je Aleksandar Karadžić optužen za nešto? - pitali smo inspektora Sinišu Radića.
- Ne, niste uhapšeni. Pozvani ste na informativni razgovor povodom poznanstva u kretanju sa Aleksandrom Karadžićem.
- Teško da smo pozvani ako ste nas sproveli dovde - ponovo smo pitali, međutim i ovo pitanje je ostalo bez odgovora.
 
Elem, svako od nas je dobio svog inspektora, svoju kancelariju i kasnije, svog daktilografa. U ukupno oko dva i po sata provedena u policijskoj stanici pročitana su nam naša prava, delovi iz Krivičnog zakona Republike Srpske, a onda smo morali da odgovaramo na niz krajnje apsurdnih pitanja čija je suština valjda bila da se otkriju naše veze sa Radovanom Karadžićem!
Međutim, sam tretman inspektora je bio više nego korektan. Inače, jedan od inspektora i daktilografkinja umalo se nisu "udavili" od smeha prilikom pisanja naše izjave. Naime, poslednje pitanje je bilo da li imamo još nešto da izjavimo. Novinari "Vesti" su se malo našalili i krajnje ozbiljno odgovorili: "Ma ništa bitno. Mislio sad da vam kažem gde je general Mladić, ali vidim da vas zanimaju samo Karadžići, hajde to da ostavimo za drugi put".
 
Inspektor se u nas prosto zablenuo, ali posle par sekundi daktilografkinja je prasnula u smeh koji je zarazio sve u prostoriji... Saslušanju je došao kraj, a ovaj deo je ipak izbačen iz izjave.
Aleksandar Karadžić i ekipa "Vesti" iz CJB Bijeljina izašli su oko ponoći. Po kiši kakva se ne pamti u Republici Srpskoj uputili smo se preko Vlasenice, Romanije i Han Pijeska na Pale - nekadašnji glavni grad Republike Srpske.
 
Razvili zastavu na benzinskoj pumpi

I dok su zvanične vlasti od Aleksandra Karadžića i nas u najmanju ruku videli njegovog oca, dotle je običan narod imao sasvim drugačiji odnos prema "neplaniranoj poseti". Naime, radnici na pumpi, kako su nam rekli, Srbi koji su zbog rata izbegli iz Sarajeva kada su videli ko im je došao najpre su bili u potpunom šoku, a onda, brže-bolje, nekom motkom, razvili srpsku zastavu koja se zbog vetra zapetljala na krov pumpe!
  
Intervju Sonje Karadžić-Jovičević, ćerka Radovana Karadžića za frankfurtske VESTI
 
Dogovor o predaji propao 1999. Godine
 
• Mom ocu je nuđeno da se samo pojavi u Hagu gde bi, na osnovu više od 300 dokumenata, bio oslobođen optužbi za ratne zločine, ali je neko sve stopirao
 
Pretres kuća i privođenje bivšeg predsednika Republike Srpske (RS) Mirka Šarovića u Lukavici kod Sarajeva, kao i istovetan postupak prema Radoslavu Karadžiću u Podgorici, dogodio se samo nekoliko dana pošto je Aleksandar - Saša Karadžić, sin prvog predsednika Republike Srpske, pod krajnje sumnjivim okolnostima proteran iz Srbije, a zatim zajedno sa novinarima "Vesti" oko pet sati proveo na ispitivanju u Centru javne bezbednosti u Bijeljini.
Takođe, početkom ovog meseca, sličan "tretman" imao je i ostatak porodice Radovana Karadžića koja živi na Palama: supruga Ljiljana, kćerka SONJA sa suprugom, kao i Aleksandrov tast, koji su satima saslušavani.
 
SONJA Karadžić u ekskluzivnom intervjuu za "Vesti" kaže da su i ti pritisci "nastavak monstruoznih napada na porodicu Karadžića koja se odvija bez ikakvog pravnog osnova".
- Apelujem na pravnike, humaniste, borce za ljudska prava van korumpiranog Balkana da nam pomognu i zaštite nas. Kao što je moj otac osuđen da je ratni zločinac, a da nije bilo ne samo sudskog postupka već ni dokaza za te optužbe, tako smo i mi, bez prava i pravde postali pomagači ratnog zločinca, pa nas tako i tretiraju, kao najgore zločince. U bilo koje doba dana ili noći bilo ko može da nam razvali vrata i da nas maltretira po nalogu Haškog tribunala.
 
Bolje s jedinstvenom policijom

• Ipak, ti pritisci su ovih meseci intenzivirani?
- Na poslednjem saslušanju u Banjaluci otvoreno mi je rečeno da je policija RS krenula u akciju "dodatnih pritisaka" ma šta taj termin označavao. Mogu samo da pretpostavim zašto se to radi. Ako je poenta da bi se dokazalo kako je policija RS sposobna da samostalno obavlja sve svoje obaveze, te da ovo maltretiranje naše porodice bude još jedan adut da se policija RS ne utopi u policiju BiH, onda moram da priznam da me prisiljavaju da poželim jedinstvenu policiju.
 
• Zašto?

- Na sopstvenoj koži ste osetili kako u Republici Srpskoj trenutno izgleda potraga za haškim beguncima ili njihovim pomagačima. Na granici ste proveli više od sat vremena. Detaljno su proverena sva vaša i dokumenta mog brata. Na kraju su vam se izvinili zbog maltretiranja i vi ste sasvim normalno, kao i svaki drugi građanin ušli u Republiku Srpsku. Međutim, tada vas privode pripadnici MUP-a RS, i rade sve isto. Znači, dupliran je posao zato što niko nikome od ovih policijskih struktura ne veruje. Sa zajedničkom policijom možda bi našoj porodici bio olakšan život, sa manje upada u naše stanove, ispitivanja...
 
• Niste prvi koji tvrdite da takav sukob postoji?

- Ne znam i ne zanima me da li tog sukoba ima ili nema, ali na saslušanju u Banjaluci otvoreno mi je rečeno da nas saslušavaju u Banjaluci, a ne u Sarajevu zato što njihove kolege tamo ne rade dobro svoj posao. Istovremeno, kako objasniti činjenicu da su prilikom upada u moj stan i stan gde živi moj brat, februara ove godine, specijalci sa fantomkama najpre uhapsili osobe ispred tih zgrada. Posle se ispostavilo da su to bili policajci koji su imali zadatak da prate nas i članove naših porodica? Jedna policija je uhapsila drugu što dovoljno govori o njihovoj koordinaciji.
 
• Da li ste čitali knjigu Florens Artman?

- Ne, nisam, ali sam dobro proučila neke njene delove koji su bili objavljeni u domaćoj štampi i neki od iznetih detalja poklapaju se onim što je naša porodica znala, a posebno kada je reč o imenima nekih ljudi koji se pojavljuju u knjizi, a koji su nam dolazili. U svakom slučaju, veoma je tačna umešanost raznoraznih tajnih službi, od CIA, do MI6. Upravo i navodi iz ove knjige pokazuju da zapravo postoji više dokaza da su pravi "pomagači" Radovana Karadžića razni međunarodni zvaničnici i tajne službe. Porodica Karadžić je godinama izolovana, stalno praćena i prisluškivana. Videli ste i sami da nam niko ne može prići bez posledica. U takvim okolnostima jasno je da godinama ne možemo komunicirati ni sa kim, pa ni sa Radovanom Karadžićem. Oni to dobo znaju i to su nam i rekli. Baš zato je moja majka morala tatu javno pozvati na predaju. Način drugačiji od tog odavno nije moguć. Da apsurd bude potpun, sada nas maltretiraju što sami nismo "iskopali neki kanal komunikacije".
 
Nudili pare i najbolje advokate

• Vaša majka je javno pozvala supruga da se preda i posle toga ste bili ostavljeni na miru.
- To zatišje je trajalo 19 meseci. Međutim, mnogo je važnije da smo mi tada dobili čvrste garancije da će porodice posle ovakvog čina biti ostavljena na miru. Na moje konkretno pitanje šta ako se tata i posle ovog apela ne preda, rečeno nam je doslovce: "Nije to vaš problem. Njegova je odluka da li će to učiniti ili ne, ali ako vaša majka njega pozove na predaju vaš život će biti mnogo, mnogo lakši. I vi ste time odradili svoj deo posla". Moj otac je bez suđenja već proglašen za ratnog zločinca i taj termin se već ustalio u izjavama mnogih zvaničnika i medija, pa u ovom trenutku zaista mislim da je veliko pitanje koliko bi mu bilo u interesu da se preda.
 
• Vratimo se knjizi Florens Artman. Ona tvrdi da je 1999. godine postojala ponuda da se Radovan Karadžić dobrovoljno preda?
- Ta ponuda je zaista postojala, i nije jedina. Međutim, potpuno je netačno da je moj otac tu predaju uslovio povlačenjem haške optužnice. Ponuda je bila da se preda, znači da fizički ode u Tribunal, da započne suđenje, a da će onda biti povučene sve optužnice protiv njega zato što postoje pravne osnove i dokazi za to. Još pre deset godina haški istražitelji izuzeli su više od 300 dokumenata iz arhiva institucija Republike Srpske i svi dokumenti obaraju navode optužnice.
U toku tih razgovora umešali su se neki drugi i taj dogovor je propao, a dokumenti su valjda u haškom podrumu.
 
• Navodno je tražio i novac?
- Ne nije, nikada nije tražio novac od bilo koga. U jednoj kasnijoj ponudi stajala je cifra od pet miliona dolara koja bi se, navodno, iskoristila za porodicu i advokate. Čak su obećavali da će biti angažovani advokati koji su branili i odbranili O'Džej Simpsona. Kako je postala moda da svako ko napusti Haški tribunal, ali i Balkan, napiše knjigu, očekujem da će to sledeće godine učiniti i Karla del Ponte, pa ćemo, sigurna sam, saznati još mnogo toga.
 
• Sve je više i onih koji javno tvrde da je vaš otac postigao dogovor sa tadašnjim američkim zvaničnikom Ričardom Holbrukom. Da li ste vi taj sporazum videli?
- Taj dokument nisam videla, ali nas je tata obavestio kada ga je potpisao. Sada je zaista sve više onih koji već javno tvrde kako dokument postoji i kako su čak videli sve njegove odrednice. Vidite, teško mi je da se pitam da li je moj tata uopšte živ, ali ne mogu da se oslobodim slutnje da ga neka od tajnih službi najmoćnijih zemalja na svetu odavno drži izolovanog ko zna gde. Niko se nije upitao zašto Radovan Karadžić jedini nije bio u Dejtonu?
 
Neka uživaju u tom luksuzu

• Zvaničnici iz međunarodne zajednice i RS najavljuju da će uskoro biti zamrznuta sva imovina porodice Karadžić?
- Radovan Karadžić nema svoju imovinu i to je prava i jedina istina. Nažalost i ta činjenica je sada predmet monstruoznih konstrukcija i podmetanja. Pre samo nekoliko godina javno je saopšteno da se zamrzava sva imovina Radovana Karadžića i porodice u SAD, a mi tamo nemamo ama baš ništa. Evo, svima koji sumnjaju u ove moje reči bezuslovno poklanjam sve što porodica Karadžić poseduje u Americi. Neka uživaju u tom luksuzu. Ako se prethodno ne posvađaju oko podele...
 
• A kada je reč o imovini u Republici Srpskoj?

- I to je takođe velika sprdnja koja ne služi nikome na čast. Kuća u kojoj boravi moja majka nije nikakva Radovanova vila ili bilo šta slično, već kuća mog svekra i njene sestre. Moj brat sa porodicom živi kod svog tasta. Jedino je stan gde smo suprug i ja sa decom naše vlasništvo. Evo im, nek upadaju u moju polovinu, ali za drugu polovinu ipak moraju da se prethodno dogovore sa mojim suprugom.
 
Saša bio u zatvoru CIA

• Hapšenje Vašeg brata i odvođenje na nepoznatu lokaciju jula 2005. otvorilo je pitanje da li je možda bio u tajnom zatvoru CIA?
- Po svemu sudeći, Saša je zaista bio u zatvoru CIA. Po njegovom puštanju s tog nepoznatog mesta, skrenuta nam je pažnja da o tom hapšenju do kraja godine ništa ne govorimo, a posebno da se ne kontaktira sa novinarima i sa izvesnim gospodinom iz Saveta Evrope za koga se posle ispostavilo da istražuje tezu da je CIA imala svoje tajne zatvore po Evropi.
 
Sastavljamo kraj s krajem

SONJA Karadžić kaže da je jedno od redovnih pitanja inspektora prilikom saslušanja i od čega porodica živi. Umesto odgovora, ona ih obično uputi na direktore komunalnih službi na Palama.
- Evo, danas su me pozvali zato što hoće da nam isključe grejanje, a zimska sezona počinje, a slično je i kada je reč o ostalim računima. Ili smo pred tužbom ili pred isključenjem. Nas devetoro odraslih i četvoro dece, članova porodice Radovana Karadžića koja je na Palama, bukvalno živi od dve plate koje su minimalne i penzija.
 
Strah ili autocenzura

- Majci, Saši i meni je zabranjeno da radimo. Zvaničnog dokumenta za to nema, ali je pitanje i da li je potreban poznajući srpsku autocenzuru, odnosno bezrazložni strah ljudi da bi mogli imati neprijatnost ako nas zaposle. Svako od njih najbolje zna da li to radi iz straha, po naređenju ili po nalogu stranaca, ali moraju biti svesni da stranci takve ljude koriste kao papirne maramice - bace ih posle upotrebe.
 
Gore nego Bin Ladenu

- Svakome je jasno da se koriste dvostruki aršini, ali meni je najčudnije otkuda toliko mržnje Amerikanaca i prema nama i prema mom tati. Ukoliko je tačno da je Bin Laden učinio to za šta ga optužuju, onda je još čudnije da se prema njegovoj porodici ponašaju dijametralno suprotno nego prema našoj, zato što moj otac nikada nije učinio ništa nažao ni američkom narodu ni državi. Zašto je progon mog oca, naše porodice i prijatelja vitalni interes kojim se bave i holivudski anonimusi.
 
Začarani krug

- Posle svakog upada, NATO nam uredno dovede nekog svog pravnog savetnika koji dođe sa brdom formulara i napomene da se naša žalba zbog učinjene štete neće uzeti u obzir ako ne priložimo i papire da su to naše stvari, a ti dokazi se nalaze upravo zaplenjeni kod njih. To je začarani krug. Ali, imovina je manji problem. Nama su ukinuta bukvalno sva prava i mogućnost da bar zaštitimo decu na koju zamaskirane spodobe repetiraju oružje.

Lična karta

Sonja Karadžić Jovičević rođena je 22. maja 1967. godine u Sarajevu. Završila je Medicinski fakultet, a zatim i dijagnostiku, i akupunkturolog je Univerziteta za mir UN-a.
U toku rata u Bosni vodila je Međunarodni pres-centar vlade RS, a posle rata pravoslavni radio "Sveti Jovan" koji je osnovan po blagoslovu Njegove svetosti patrijarha Pavla.
Udata je i ima dvoje dece.