Osam Vladimirovih godina u Kremlju

Stabilan rast, veće zarade, manja nezaposlenost, niska inflacija, preduzetnički poletna i razdužena zemlja – to je neporeciv saldo kojim bi morao da počne svaki nepristrastan osvrt na Putinov državnički učinak, pa i taj povodom osme godišnjice predsednikovog preuzimanja Rusije. Taj rok upravo ističe.  Vladimir Putin je uveden u Kremlj kroz vrata vlade, u nastojanju Jeljcina i grupe novih magnata  („oligarhije”) da se izbegne rizik slobodnih izbora. Imenovan je za premijera (8. avgusta 1999). Duma će to potvrditi već sledeće nedelje, a 31. decembra – Boris Jeljcin, prvi do tada ikada demokratski izabran predsednik Rusije, oprostiće se od sugrađana izjavom da se povlači i da slede rani izbori. Održani su marta 2000.

Soba šefa države u Kremlju mogla je imponovati novom stanaru, ali kasa Rusije bila je prazna. Još nije bio prošao šok-efekat „crnog avgusta” (1998), koji je izrazio najdublju ekonomsku krizu ruske novije istorije.

Organizam ekonomije pokazivao je da je živ. Međutim, toliko. A i to je u većoj meri bilo zaslugom devalvacije nego revitalizovanih funkcija ekonomije.

Ljudi – novostvorena sirotinja tek minule „privatizacije” bili su prava slika ruskog stanja. Osećaj poniženosti. Masovna apatija. Mnogo boja sličnih koloritu Nemačke posle prvog rata. S tim što ovo nije bio bilans rata nego visoko podignutih, a onda propalih, očekivanja od demokratije. Da ste one koji su Jeljcina jednom poneli na ramenima sada upitali šta misle, mogućno je da bi odgovorili – revanš! Nazad, u SSSR. 

Dug Rusije – 70 odsto jednogodišnjeg bruto proizvoda zemlje. Inostrani kreditori još pred vratima. Bili su zauzeti formulom „restrukturisanja” obaveza po zajmovima.

Pariski i Londonski klub poverilaca prihvatili su odlaganje otplata kredita, ali nije bilo još rešenja za „problem 2003.” – godinu, u kojoj je trebalo da iznosi svih  dospelih rata dosegnu vrh. Može li ih Rusija namiriti.

U horoskopskom sazvežđu Putina podizala se na put nebom repatica njegove državničke sreće – ali 1999. nije se slutilo da će ona priskočiti, i to s tržišta nafte. Cijena petroleja povećana je četvorostruko – sa manje od dvadeset dolara za barel kada je Putin počeo mandat, na osamdeset, u vreme kada se govori da će svoje mesto u Kremlju prepusti nekom sledećem predsedniku.

Nabujala reka svetskih petrodolara skrenula je izdašnim rukavcem i u pravcu Rusije, doslovno plaveći Moskvu novcem. Putin je pokazao sluh za način gazdovanja tim blagom. Zahvaljujući tome, on će nasledniku na dužnosti prepustiti zemlju koja je danas u stanju visoke ekonomske mobilisanosti, zahuktalu od preduzimačke aktivnosti.

Takođe, i sladostrasno prepuštenu nečem što joj ranije nikada nije bilo poznato – trošenju. Slobodnom trošenju novca u društvu nabujalog kapitalizma.

Na sceni su Rusi kojima ništa nije skupo. Čarteri su prepuni putnika za Evropu i egzotične destinacije. Zapadni „šop” odzvanja žamorom ruskog jezika. Moskva blešti u raskoši. Prodavci letovanja i ugostitelji izbacili su s društvene lestvice doktore i profesore.

Nemaju svi isto. Člansku kartu ovog potrošačkog  društva još nemaju oni koji nemaju ništa, ili imaju nedovoljno. Ali „vaga” dobrobiti polegla je s približno četiri prema jedan u stranu onih kojima dostiže za život.

Dalje, narasta broj tih drugih, kojima pretiče iznad granice egzistencijalnih potreba. Uz to, povećava se i broj „pripravnika” kapitalista. Ali, važno je – i unutar familije „finansijski najtežih” – sada češće nego ranije ima  slučajeva kapitala u čijem „rodoslovu” nisu obavezno krv, nož i pištolj. Znači, stiče se i zakonito.

U dosijeu takvog kapitala sada je češće nego ranije još i karton uredno plaćnog poreza.

Evo i pojedinosti slike (reč statistike je suva, ali precizna). Avgusta 2007. „zaposleni Rus” je na blagajni primio rubalja u vrednosti 540 dolara. Osam puta više u odnosu na 65 dolara plate iz avgusta 1999. To je brži porast zarada u odnosu na rast državnog bruto-proizvoda, čija je vrednost ove godine hiljadu i trista milijardi dolara.

Šest i po puta više u odnosu na BDP 1999. Međutim, na listi zemalja po razvijenosti povukao je ekonomiju kao liftom – sa 22. na poziciju jedanaeste po veličini (devete u 2008, MMF). „Problem 2003.” je prošlost. Glavnina duga inostranstvu isplaćena je 2005.

Rus kojem „dostiže”, onaj koji još može i da pazari i putuje, i taj na prvoj prečagi lestvice bogatstva, veruju da je heroj nove ruske priče Putin. Njih trojica su daleko preovlađujuća većina, u približno tri četvrtine predsednikovih postojanih pristalica.

Promena u odnosu na 1999. oseća se džepom i stomakom. Ono „Jeljcinovo” (doduše, tada bez prihoda od nafte, ali „pokrali bi i to”) oni misle – isprobano je. Pamte samo vruću grudvu u trbuhu, zbog osećaja lične i opšte degradiranosti.

Ukoliko trojica pomenutih požele da čuju da su u pravu – poslušaće bilo koje vesti bilo koje ruske televizije. Televizija će im sve to isto ponoviti. Televizija i mediji su pod kontrolom države.

Putin je svetac čije je koplje usmrtilo aždahu    „jeljcinske oligarhije”. Taj mit, verodostojan samo do određene mere (jer je „oligarhija” opstala), mogao bi se uzeti za početnu tačku Putinovog povećanog razumevanja s biračima.

Novi predsednik je došao rukovođen načelom da resursi Rusije moraju biti blagodetni narodu i korisni državi. To ga je uvelo u sukob s milijarderima, profiterima lopovski izvedene privatizacije. Trebalo je raščistiti ko zapravo vlada Rusijom – opljačkani kapital ili legitimni predsednik?

Račun je sveden najpre s Berezovskim i Gusinskim, od kojih je onaj prvi, „privatizujući” u vreme Jeljcina čak „i porodicu predsednika”, navikao „da se vrata šefa države otvaraju nogom”. Potom i s Hodorkovskim, vlasnikom Jukosa, koji je za političko oponentstvo i pokušaj otuđivanja dela kompanije Amerikancima platio sudskom konfiskacijom i robijom u Sibiru.

Zbog falsifikata, utaja i neplaćenog poreza, rečeno je. Tri nabrojane „bezazlenosti” zasigurno su u „kartonima” i svakog drugog „oligarha”, ali ostali „oligarsi” su bolje ukrotili lične ambicije. Pogled u lisice na rukama Hodorkovskog pomogao je „oligarhiji” da shvati da konačna pravila upravljanja kapitalom Rusije određuje Putin.

Privatni ili državni – ruski kapital je pre svega ruski.

Putin je od početka imao ideju da resursi i kapital nisu samo generatori razvoja. Nego, ako je reč o „podizanju Rusije na noge”, a on je državnički time motivisan – i oruđe spoljne politike. Dakle, tačno to što šef Kremlja, kada je u inostranoj javnosti pritisnut sličnim pitanjima, vrlo energično osporava.

Predsednikova poruka magnatima ukazivala je da se dosije porekla njihovog bogatstva može eventualno i zatvoriti – ali postoji uslov da oni koji su se prljavo obogatili vrate dug otadžbini. Moraju „više misliti” i na zajednicu.

Šta sve može biti izraz „brige o zajednici” ostalo je nenavedeno. Ali jeste zapaženo da je Kremlj, vrlo brzo posle toga, dobio jedan svoj krajnje neobičan „aktiv oligarhije”, s milijarderima kao đacima u prvoj klupi. Naoružan olovkama, „aktiv” pažljivo sluša i vrlo pomno zapisuje šta o ekonomiji, strategiji i investicionoj politici ima da kaže šef države. (Dakle, ako se Oleg Deripaska kojim slučajem pojavi u Boru, ne verujte da on najpre nije čuo šta o tome misli Putin.)