Pasoš VS ćirilica

Po važećem Ustavu u službenoj upotrebi u Republici Srbiji su srbski jezik i ćiriličko pismo. Međutim, latinica ubedljivo dominira na svim vidnim mestima. Jedno od omiljenih objašnjenja jeste da je po Ustavu i zakonu, tj. zakonima ćirilica obavezna „samo“ u službenoj upotrebi, što podrazumeva tek jedan mali segment upotrebe pisma, ograničen pre svega na državne ustanove i ustanove koje vrše javna ovlašćenja.

Da li se i u tom malom segmentu upotrebe pisma poštuje Ustav, i da li se pre svega poštuje pravo građana na korišćenje pisma koje smatraju svojim?

Primera nepoštovanja prava srbskog naroda na ćiriličko pismo, i nepoštovanja člana 10 Ustava Srbije je mnogo, ja ću se ograničiti na srbski biometrijski pasoš, u kojem je, Zakonom o putnim ispravama predviđen upis podataka „na srbskom jeziku, latiničkim pismom“:

Logično bi ovde bilo postaviti pitanje kako to Zakon, mimo Ustava uvodi termin latiničko pismo uz srbski jezik, ali prepustimo to Ustavnom Sudu, gde se od marta 2010. godine nalazi zahtev za ocenu ustavnosti Zakona o putnim ispravama, i upitajmo se šta se tu dešava sa pravima građana koji smatraju ćiriličko pismo svojim.

Član 26, stav 1 Zakona o putnim ispravama kaže da se obrazac pasoša popunjava „na srbskom jeziku, latiničkim pismom“, a već u stavu 2 piše da se  podaci o prezimenu i imenu upisuju u pasoš onako kako su upisani u izvodu iz matične knjige rođenih. Danas su imena u novim izvodima iz MKR upisana ćiriličkim pismom čime već nastaje zabuna...

Čim sam saznao da su novi biometrijski pasoši u pripremi, odlučio sam da od države i državnih organa zahtevam da se poštuje službeno pismo, a pre svega moje pravo na srbski jezik i ćirilicu.

U tu svrhu sam se u oktobru 2008. obratio Upravi za upravne poslove MUP-a Srbije sa zahtevom da mi se omogući da mi podaci u novom pasošu budu popunjeni ćiriličkim pismom, koje je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji. Pozvao sam se na Ustav Srbije, i na praksu drugih zemalja, u kojima takođe latinica nije službeno pismo domicilnog jezika, i priložio primerak ruskog pasoša:




Posle nekoliko meseci stigao je odgovor Uprave za upravne poslove MUP-a, potpisan od strane načelnika Zorice Lončar-Kasalice u kome mi je ljubazno skrenuta pažnja na već pomenuti Zakon o putnim ispravama, i objašnjeno da se shodno tom Zakonu, podaci u pasošu upisuju latinicom, te da je za pripadnike manjina omogućen upis imena i prezimena prema jeziku i pravopisu pripadnika manjine, na lični zahtev.

Drugim rečima, MUP me je obavestio da je na delu klasična diskriminacija građana. Pripadnik bugarske ili rusinske nacionalne manjine u Srbiji imao je pravo da mu lično ime i prezime budu upisani njihovom ćirilicom, ali ja kao pripadnik srbskog naroda nisam imao pravo na srpsku ćirilicu u pasošu, čak ni kada je ime i prezime u pitanju.

Ogorčen zbog stava države, odlučio sam da sačekam sa podnošenjem zahteva za biometrijski pasoš, a u međuvremenu sam na više adresa državnih organa i NVO napisao pisma u kojima sam izrazio svoje negodovanje i protest zbog onoga što sam osećao kao diskriminaciju, i tražio pomoć u ostvarivanju svojih prava. Mislio sam da je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava državni organ koji bi morao da u ovom slučaju reaguje, ali mi od njih nije stigao nikakav odgovor.

Odgovor sam posle nekoliko meseci dobio od kancelarije Zaštitnika građana. U njemu između ostalog stoji da je Zaštitnik građana u vezi mog negodovanja uputio dopis MUP-u sa pitanjem da li je moguće dobiti putnu ispravu sa „upisanim ličnim imenom (ime i prezime) na ćiriličkom pismu u slučaju kada je građanin predao izvod iz matične knjige u kojem mu je lično ime upisano na srbskom jeziku i ćiriličkom pismu“. S obzirom na to da sam se ja već obraćao MUP-u, bio sam skeptičan po pitanju odgovora koji će MUP uputiti Zaštitniku građana, ali još uvek nisam podnosio zahtev za biometrijski pasoš.

Ali konačno, u martu ovde godine stigao mi je sledeći odgovor Zaštitnika građana:




Dakle, zalaganjem Zaštitnika građana uspeo sam da dobijem crno na belo obećanje da mogu da ostvarim pravo na upis u pasoš srbskom ćirilicom,  ali samo u delu podataka koji se odnosi na lično ime (i prezime), jer to pravo po Zakonu o putnim ispravama imaju pripadnici nacionalnih manjina, pa je eto na neki način ispalo da sam ja pripadnik srpske nacionalne manjine u zemlji Srbiji.

Zbog velikih gužvi oko predavanja zahteva letos, a i zbog očekivanja da ću imati problema u ostvarivanju svog prava obećanog dopisom Zaštitnika građana, odlučio sam da zahtev za izdavanje pasoša podnesem najesen, te sam se sredinom oktobra pojavio u PU Voždovac sa potrebnim dokumentima (uverenje o državljanstvu i novi izvod iz MKR, sve na ćirilici), kao i sa dopisom Zaštitnika građana, i otkucanom molbom da mi ime u pasošu bude upisano kao Vladislav Grujić, a preslov iza toga kao Vladislav Gruyich, tj. po pravopisnim pravilima engleskog jezika, koji će najveći broj službenika i uopšte ljudi u svetu umeti da pročita i izgovori što približnije mom imenu.

Prva reakcija službenice je bilo iznenađenje, uz reči „prvi put vidim ovako nešto“, a zatim su usledile konsultacije, telefonski razgovori, detaljno čitanje dopisa Zaštitnika građana i objašnjavanja sa nekima sa druge strane žice. Posle nekog vremena, ispostavilo se da imam pravo na upis imena i prezimena ćirilicom, da aplikacija koja je ista na nivou cele Srbije dozvoljava da se ime i prezime upišu i srbskom ćirilicom.

Ono što je meni pri tome upalo u oči jeste da je ceo softver aplikacije na Gajevoj latinici, iako se radi o državnom organu. Službenica, koja je inače bila veoma ljubazna, na moj komentar o aplikaciji na latinici u državnom organu samo se nasmejala i rekla da se često dešava da se građanima izdaju rešenja ili potvrde koje su pola na ćirilici, a pola na latinici.

Elem, u MUP-u mi je konačno potvrđeno da ću dobiti pasoš na kome će mi ime i prezime biti upisano ćirilicom, ali nisam mogao da izaberem kako će mi biti ispisan preslov iza toga. Ostali podaci će biti popunjeni Gajevom latinicom.

Posle 10-tak dana, podigao sam pasoš, i rezultat se može videti niže:





Slika ovog pasoša je istovremeno i slika političko-pravnog bespuća u kome se Srbija nalazi.

Pripadnik većinskog naroda mora skoro 2 godine da insistira na službenom pismu u službenom dokumentu, na kraju to pravo ostvari samo delimično, i to kao pripadnik manjine, i to posle brojnih različitih tumačenja zakona od strane državnih ustanova.

Videli smo kako izgleda taj Zakon, i ne mogu da se ovde ne upitam kako je moguće da naši poslanici, naša politička elita dozvoli sebi usvajanje takvih dokumenata i kako je moguće da nijedna institucija u Srbiji ne reaguje zbog očigledne diskriminacije građana, već smo nas dvadesetak kao građani morali da uputimo Ustavnom sudu zahtev za ocenu ustavnosti Zakona o putnim ispravama.

Ja sam svoje pravo na pismo koje smatram svojim tek delimično ostvario u svojoj državi, osim mog imena i prezimena, svi ostali podaci su upisani Gajevom latinicom, što je smešno, jer ne znam šta jednom strancu cariniku ili policajcu znači MUP R Srbije PU ZA GRAD BEOGRAD ili šta znači Voždovac, čak i kada bi to umeo pravilno da pročita i izgovori (osim naravno službenika R Hrvatske). O nekakvom upisu ovih podataka u baze podataka stranih zemalja nema govora, a Gajeva latinica sa š đ č ć ž je pogodna za to gotovo koliko i ćirilica. U rubrici pored koje na tri jezika piše državljanstvo upisan je podatak SRPSKO (?!?!??!). Na kom je to jeziku, i koji će to strani granični službenik da razume? Verovatno samo hrvatski i slovenački, eventualno poljski i češki. U normalnoj državi pisalo bi na srbskom, engleskom i francuskom jeziku (pogledati ruski pasoš), SRPSKO/SERBIAN/SERBIEN. Ali izgleda da se naša elita vodi krilaticom „piši srbski latinicom da te ceo svet razume“

O tome da je preslov imena iza ćiriličkog originala upisan tako što je Gajeva latinica „ošišana“  da i ne govorim. Kako će u svetu biti izgovoreno Grujic? Imajući u vidu prestiž engleskog kao svetskog jezika, i standrarde preslovljavanja (transliteracije) koji su već odavno svi prilagođeni pravopisnim pravilima engleskog jezika, ja ću za strance postati Grudžik.

Inače, ovde bi bilo i vrlo interesantno upitati se ko to može sebi da uzme za pravo da nekoga ko se u izvodu iz MKR i u ličnoj karti vodi kao Vladislav Grujić, ko je taj ko sebi dozvoljava luksuz da nekoga bilo gde, ne samo u pasošu, preimenuje u Vladislav Grujić, a primera je zaista mnogo, prenoćite u hotelu, ostavite ličnu kartu, a sutradan dobijete račun u kome su vas preimenovali, pa možete postati Vladislav Grujić, a  možete i Vladislav Grujic, na čekovnim knjižicama, bankarskim karticama i sličnim dokumentima može vam se lako desiti isto, i po pravilu se i dešava.

Šta je sa svima onima koji su zahtevali da im ime i prezime u pasošu budu upisani ćirilicom, ali su odbijeni? Pouzdano znam da ima takvih slučajeva, kao i za slučaj gospodina koji je zahtevao da mu ime i prezime budu upisani ćirilicom, a iza toga latinički preslov po pravopisnim pravilima engleskog jezika. Na kraju je dobio pasoš u kome mu je ime i prezime upisano samo latiničkim preslovom. Radi se o prof. Ljubomiru Grujiću, evo slike njegovog pasoša.




A ako ipak deo podataka, tj, ime i prezime u pasošu može ćirilicom, kao što se ipak na kraju ispostavilo u mom slučaju, šta je sa svima onima koji o tome nisu bili obavešteni, pa su i na taj način uskraćeni u svojim pravima?

Imaju li svi ovi ljudi pravo da od države traže da im ponovo izda pasoše, naravno o trošku te iste države koja nabavlja najsavremeniju i vrlo skupu opremu za izdavanje putnih isprava, a dozvoljava sebi gafove ovakve vrste.
Da li je zaista u pitanju neznanje i nestručnost onih koji su na vlasti, ili nešto drugo ostavljam čitaocima da sami prosude, ali je očigledno da između ostalog vlast ovo radi jer nema gotovo nikakvog pritiska javnosti, a pogotovo institucija i organizacija kojima je zaštita ustavnosti, zakonitosti i ljudskih prava u opisu delatnosti.

A ako su već naša vlast i institucije države u nedoumici kako treba postupati u slučajevima službenih isprava koje imaju i međunarodnu težinu, čemu izmišljanje tople vode i izazivanje ovolikih nesporazuma? Zašto se jednostavno ne ugledamo na primere država u kojima se ne koristi latiničko pismo kao službeno, koje su to odavno rešile primenom transliteracije (preslovljavanja), i gde to već decenijama savršeno funkcioniše, počev od registarskih tablica, preko vozačkih i saobraćajnih dozvola, pa sve do putnih isprava.

Ne mogu a da se još jednom ne upitam da li je u pitanju neznanje, nestručnost, nesposobnost ili zla namera da se iskoristi svaka prilika da se ionako već potisnuta ćirilica još više potisne na margine u državi Srbiji.

Vladislav Grujić,