Dar za isceljenje i ime u molitvama

BEOGRAD - Crkveno zadužbinarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, a najveća crkva - Hram Svetog Save trebalo bi uskoro da bude gotov zahvaljujući brojnim donatorima iz zemlje i inostranstva. Posle Drugog svetskog rata donatorstvo crkvama je obustavljeno, a poslednjih godina ono je ponovo zaživelo. Protojerej stavrofor dr Radomir Milošević, doktor bogoslovije i profesor istorijskih nauka, objašnjava da je crkva pod komunističkom vlašću dugo bilo skrajnuta, a ovaj procvat je upravo posledica dugogodišnjih pritisaka.

- Ne znamo tačan broj crkvenih dobrotvora. U srednjem veku nisu to bili samo vladari već je svaki vlastelin bio dužan da podigne crkvu. Obično su dva-tri sela zajedno skupljala novac i gradila, čak su i hajdučke družine podizale crkve koje su imale vrata za bežanje i podzemne prostorije. Donatori su bili i industrijalci, zanatska udruženja, esnafi... Za vreme kralja bilo je dovoljno da selo objavi oglas u novinama da gradi crkvu i potraži pomoć, a ljudi iz svih krajeva bi odmah počeli da daju novac - objašnjava Milošević koji je doktorirao na temu „Crkveno zadužbinarstvo kod Srba, motivi, obim i kontinuitet“ .

Posle Drugog svetskog rata, donatorstvo u Srbiji, a posebno crkveno, strahovito je opalo.

- Dve decenije niko ništa nije radio. Crkvama su oduzimana imanja, a jedino im je ostavljan agrarni maksimum i šume. Tek sedamdesetih godina, živi ktitori su počeli da obnavljaju crkve koje su sagradili pre rata. Srpska pravoslavna crkva svake godine podnosi molbu da joj se vrate stanovi, kuće i zemljište, ali to je kao da se govori gluvima. Negde su opštine vratile imovinu, ali Crkva traži generalnu odluku za svu oduzetu imovinu - objašnjava Milošević.

Nevena Vitošević-Ćeklić, državni sekretar Ministarstva vera, kaže da je prirodno što sada ima više zadužbinara nego ranije.

- Novi hramovi se grade tako što sveštenici skupljaju novac, negde narod sam gradi, a imamo slučajeve da jedan čovek sam podigne crkvu. Vernici koji žele da pomognu crkvi su u kontaktu sa svojim parohom i preko njega daju donacije- objašnjava Vitoševićeva.

Spisak svih zadužbinara koji su pomogli Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne postoji, ali svaka eparhija ima svoje liste donatora. Razlozi zbog kojih ljudi ostavljaju svoju imovinu ili novac crkvi su različiti, a protojerej stavrofor dr Radomir Milošević ističe da je glavni razlog pominjanje u molitvama jer su one lek za dušu. Ljudi se na donacije odlučuju i iz zahvalnosti Bogu što je neko isceljen ili je izbegao nesreću, kao i iz straha od Strašnog suda.

Dragan S. Tanasijević, umetnik fotografije i sveštenik, smatra da nema razlike između starih i današnjih zadužbinara.

- Međutim, ima razlika u materijalnim mogućnostima. Mnogi donesu jednu jabuku na ikonu, a neki su u stanju da poklone i po 50.000 ili 100.000 evra. Ima ljudi koji ne žele da im se pojavi ime, ali postoje i oni koji vole da stoji njihov potpis ispod ikone, ili ugravirano ime na zvonu. Imovinu često ostavljaju u slavu svojih pokojnika. Praktično ista slika kao i pre 100 - 200 ili 2.000 godina na početku hrišćanstva-kaže Tanasijević.

Poslednjih godina veliki novac crkvama poklanjaju ljudi koji su na sumnjiv način stekli bogatstvo. Tako je Cane Subotić podigao crkvu u Ubu koja još nije osveštana, ali je u upotrebi. Ima i onih koji nisu poštovali crkvu, a sada su preko noći postali vernici i daju i šakom i kapom.

- Svako ko nešto donese u hram čiste duše, on se ne iskupljuje pred Gospodom za svoje grehe već jednostavno oseća potrebu da se odrekne onog što mu je višak u domu. Iz tog razloga neko donese jabuku, neko šljivu, a neko 100.000 evra. Ne možemo nikad znati koliko je ljudsko pokajanje jer vidimo tuđi greh, a pokajanje ne - objašnjava Tanasijević.

Protojerej stavrofor dr Radomir Milošević kaže da u crkve dolazi mnogo ljudi koji su pre desetak godina bili protiv vere.

- Tačno znam da je neko nov u crkvi po načinu kako stoji i drži ruke. Ti ljudi obično drže ruke na leđima ili lome prste, jednostavno ne znaju kako da se ponašaju. Čovek može da bude u zabludi, pa da se iščupa. Bilo je i onih koji su promenili svoje verovanje, jer ono što brzo plane, brzo i zagori - poručuje protojerej Milošević.

PO SREDNJOVEKOVNIM ZAKONIMA

Ostavljanje zadužbina Srpskoj pravoslavnoj crkvi i danas se odvija po srednjovekovnim propisima.
- Vernik koji želi da sazida crkvi ili pokloni nešto javi se svom episkopu, predstavi svoje verske, moralne i ekonomske podobnosti. Zatim episkop tu njegovu želju prosleđuje dalje odboru. Pre gradnje crkve, na zemljištu se postavi krst i plac se osveštava. Određuje se kome će crkva biti posvećena i vladika obično ispunjava želju donatora. U Srbiji se crkve obično posvećuju svecima ratnicima Svetom Đorđu, Dimitriju, ali i Majci Božjoj i Svetom Nikoli. Ako se gradio manastir, određivao se i broj monaha u njemu, a na osnovu tog broja manastir je dobijao zemlju, seoske kuće, šume, livade i pčelinjake. U srednjem veku za jednog monaha davalo se 20 kuća. Manastir je morao da ima kelije za monahe, sobu za igumana, kancelariju, manastirsku bolnicu i prostorije za goste. Ktitor je bio dužan da dokaže da je imovina na kojoj se zida crkva njegova - objašnjava protojerej stavrofor Radomir Milošević.

SAMO RITUALNE POČASTI ZA KTITORA

Ranije je zadužbinar rukovodio crkvenim imanjem i starao se o finansijama. Kada je 1931. godine, promenjen crkveni ustav, ktitoru su ostale samo ritualne počasti, odnosno pominjanje u molitvama, a on i njegova porodica mogu biti sahranjeni u dvorištu crkve.

KOLIKO GODINA - TOLIKO MANASTIRA

Hramovi u današnje vreme su skuplji nego ranije. U doba Nemanjića, država je bila toliko imućna da je pojedinac mogao da sazida ceo manastir.Tada su ljudi u goste nosili 2-3 kabla zlata, a jedan je bio težak 22 kilograma. Kralj Milutin je obećao koliko bude godina na vlasti toliko će podići manastira. On nije samo zidao u srpskim zemljama već i u drugim. Nije osvajao te zemlje već je davao donacije gde je bilo potrebno-kaže Tanasijević.