Srbija sve bliža NATO-u

Uprkos većinskom raspoloženju sopstvene javnosti, aktuelne srpske vlasti su, izgleda, počele da ubrzavaju put Srbije ka članstvu u NATO paktu. Svega dve sedmice posle Strategijske vojne konferencije za (NATO) partnere, održane u Beogradu od 13. do 15. juna, Narodnoj skupštini je na usvajanje dat Sporazum između Vlade Republike Srbije i organizacije severnoatlantskog pakta o bezbednosti informacija. I dok predsednik Srbije Boris Tadić i predstavnici njegove vlade pokušavaju da umire javnost tvrdnjama da ni strategijska NATO konferencija ni usvajanje bezbednosno-obaveštajnog sporazuma ne znače da je Srbija bliža NATO-u nego što je bila pre toga, kao i da država ne namerava da napusti proklamovanu politiku vojne neutralnosti, gomilaju se dokazi da državni vrh u potaji postupa sasvim suprotno, i Srbiju korak po korak vodi ka članstvu u NATO savezu.

Tako, iako je organizator beogradskog skupa bio NATO (njegova Saveznička komanda za transformaciju), iako je NATO snosio troškove njegovog održavanja a glavna tema bila transformacija NATO pakta posle prošlogodišnjeg NATO samita u Lisabonu („Nakon Lisabona: sprovođenje transformacije“) – kada je severnoatlantski savez usvojio strateški dokument kojim je samom sebi dao dozvolu da dejstvuje u bilo kom delu sveta, i van svojih granica i bez dozvole Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, samo na osnovu sopstvene procene da su ugroženi, ili da mogu biti ugroženi interesi Alijanse – dakle, uprkos svemu tome državna sekretarka Ministarstva odbrane Srbije Tanja Miščević uspela je da ustvrdi: „Važno je biti precizan. Ovo nije NATO samit. (...) To je mnogo više rasprava o strategijskom povezivanju NATO-a i partnerskih organizacija i država u definisanju načina borbe za međunarodni mir i bezbednost.“ Kao što su se nad Srbijom borili za međunarodni mir 1999, ili nad Republikom Srbskom 1994. godine...

Na sličan način je ovih dana i ministar odbrane Dragan Šutanovac branio Sporazum sa NATO o bezbednosti informacija i prateći Kodeks o postupanju, tvrdeći da je reč o tipskom ugovoru koji neće Srbiju približiti članstvu u severnoatlantskoj alijansi. „Ovo nije nikakva zavera koja Srbiju vodi dalje ili bliže od NATO-a. Ovo je tipski sporazum koje su potpisale sve države članice NATO-a, ali i 40 zemalja koje su u statusu kao što je Srbija,“ rekao je ministar Šutanovac, ponavljajući mantru ovdašnjih evroatlantista po kojoj bi svako drugačije postupanje Srbije u odnosu na NATO (ili EU), osim sadašnjeg bespogovornog, značilo i njenu izolaciju: „Ako ne bi došlo do ratifikacije, to bi značilo da se Srbija izoluje u svetu odbrane i to bi bilo loše po bezbednost države i njenih građana.“

Ovaj sporazum sa NATO, o kome će se Skupština Srbije tek izjašnjavati, odnosi se na „razmenu osetljivih i/ili poverljivih informacija“ i formiranje mehanizma koji će tu „razmenu“ učiniti efikasnom. Da je reč o sporazumu dveju neravnopravnih strana, međutim, postaje očigledno kada se pogleda član 2 Sporazuma, kojim „Vlada Republike Srbije prihvata obavezu da svi njeni državljani, koji (...) mogu imati pristup informacijama ili materijalu razmenjenim u okviru aktivnosti saradnje odobrenih od strane Severnoatlantskog saveta, budu podvrgnuti odgovarajućoj bezbednosnoj proveri.“ A kako se navodi u sledećem stavu istog člana, „postupcima bezbednosne provere“ utvrđivaće se „da li pojedinac, uzimajući u obzir njegovu lojalnost i pouzdanost, može imati pristup poverljivoj informaciji bez opasnosti po njenu bezbednost“. Odredbe po kojoj bi se, recipročno, proveravala lojalnost NATO službenika Srbiji, naravno, nema. Od obaveze da sa Srbijom deli više informacija nego što bi želeo NATO se obezbedio i članom 5 Sporazuma, u kome se navodi da će „pre razmene bilo kakvih poverljivih informacija“ nadležna tela morati da utvrde „da je Strana primalac spremna da informacije koje dobija zaštiti u skladu sa zahtevima Strane od koje potiču“.

„Šutanovčev“ sporazum, kojim Srbija NATO-u širom otvara vrata svoje obaveštajno-bezbednosne zajednice, nije ništa novo. Na sličan je način, kao vazalna država, Srbija tretirana i u Sporazumu Srbije i Sjedinjenih Američkih Država o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji, koga su u Vašingtonu 7. septembra 2006. potpisali Boris Tadić i tadašnji američki državni sekretar Kondoliza Rajs, a Skupština Srbije usvojila 29. maja 2009. Pod izgovorom „izgradnje zajedničke bezbednosti i doprinosa međunarodnom miru“, ovim je sporazumom Srbija vojsci SAD omogućila pristup svojim objektima („ne ograničavajući se na prevoz, magacine i objekte za obuku“), i to „bez naknade“. Pripadnici američke vojske i Ministarstva odbrane imaju pravo na slobodu kretanja po Srbiji i pravo na nošenje oružja, uživajući pritom „status ekvivalentan statusu administrativnog i tehničkog osoblja Ambasade SAD u skladu sa Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima“. Ono što je važnije i potencijalno opasnije, američkoj vojsci i ministarstvu dozvoljen je uvoz, izvoz i korišćenje, praktično, svega što požele – „lična imovina, oprema, zalihe, materijali, tehnologije...“ – a „takav uvoz, izvoz i korišćenje biće izuzeti od postupaka inspekcije, dozvola, drugih ograničenja... koji se primenjuju u Republici Srbiji“. Takođe, i „vazduhoplovi, vozila i plovila Sjedinjenih Država će biti izuzeti od postupka inspekcije“. Srbija se sporazumom odrekla i mogućnosti potraživanja eventualne odštete, dok se istovremeno obavezala da će „oružane snage i partneri SAD“ vodu, struju i ostale komunalne usluge koristiti pod istim uslovima i po istim cenama kao i Vojska Srbije...

Uprkos svemu ovome aktuelne srpske vlasti istrajavaju u tvrdnjama da Srbija ne ide ka NATO-u, a predsednik Tadić čak je „potpuno izlišnim i smešnim“ u jednom prošlogodišnjem intervjuu nazvao „sve ove šprekulacije da neko, navodno, ispod žita priprema nekakav tajni plan o učlanjenju Srbije u NATO.“ Pa je dodao da niko nije ni „imao ideju o integraciji Srbije u NATO“, i više puta ponovio da nema promene odluke o vojnoj neutralnosti Srbije.

Sve su to, međutim, izjave namenjene anesteziranju srpske javnosti, razumljivo nesklone približavanju onima koji su je bombardovali pre samo 12 godina. Konkretni potezi koji se povlače, međutim - poput beogradskog NATO skupa i potpisanih sporazuma – uz ono što čelnici beogradskog režima govore kada se udalje od Srbije, svedoče da su prave namere potpuno drugačije... A svoje namere predsednik Srbije Boris Tadić potpuno je otvoreno iskazao u decembru 2006, prilikom pristupanja Srbije Partnerstvu za mir: „Želeo bih da na kraju ovog procesa sve balkanske države vidim u NATO-u, potpuno integrisane u NATO sistem.“

„Vikiliks“ i otkrivene američke diplomatske depeše otkrili su nam da se u Tadićevom stavu prema NATO ništa nije promenilo ni posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, 17. februara 2008. Depeša od 8. decembra 2008, sačinjena posle sastanka NATO ministara spoljnih poslova, navodi: „Saveznici su se sporili oko pristupa Srbiji, pri čemu su Italija, Mađarska i Norveška predložile reči pohvale za evroatlantski smer kojim je Beograd počeo da ide, dok su SAD upozorile da će time biti privučena pažnja javnosti na narastajuće evroatlantske težnje Beograda.“ Dakle, postojanje narastajućih evroatlantskih težnji Beograda nije sporno, samo ih treba pažljivo prikriti...

Kao najubedljivije svedočenje o stvarnim namerama beogradskih vlasti, u belešci od 5. Februara 2010, pak, predsednikov spoljnopolitički savetnik Jovan Ratković otkriva američkoj ambasadorki Meri Vorlik da „Tadić veruje da Srbija ne može zauvek da ostane izvan NATO-a, ali to ne izgovara često zbog toga što je ovo pitanje politički osetljivo. (...) Srbija preduzima konkretne korake ka povećavanju svog angažovanja u NATO-u. (...) Ti koraci su neophodni pre donošenja odluke o učlanjenju.“

Iako „donošenje odluke o učlanjenju“ u NATO još nije na vidiku, jasno je da sadašnja, „proevropska“ vlast u Srbiji na tome radi uveliko. I dok je raspoloženje naroda sasvim jasno – ankete su pokazale da se čak četiri petine Srba protivi učlanjenju zemlje u NATO – političke partije su oštro podeljene. Liberalno-demokratska partija i neke manje članice vladajuće koalicije, poput Srbskog pokreta obnove, otvoreno lobiraju za NATO, najveća vladajuća, Demokratska stranka, na tome radi nešto prikrivenije, dok se oštro protive samo Demokratska stranka Srbije i Srbska radikalna stranka. Najveća opoziciona partija, Srbska napredna stranka - stojeći čvrsto na stanovištu da Srbiji „bez EU nema opstanka“, kako to nedavno reče zamenik njenog predsednika Aleksandar Vučić – zasad rečito ćuti...

Nikola Vrzić,