Štrajk kao dijeta

U sistemu gladnih objava štrajka glađu je minorna pojava koja nikog ne tangira. Ni one gladne hleba, ni one gladne još par miliona... Neki su gladni vremena, neki ljubavi, neki pažnje, neki milosti, neki samilosti, neki pravde, neki slobode, neki istine, neki novih stvari i putovanja, neki luksuza, neki zemlje... Srbija je zemlja gladnih i zato je štrajk glađu osuđen na propast po definiciji... Štrajkuje glađu - kaže siromah - pa šta, i moja porodica je stalno gladna, pa nikom ništa... Uh - kaže bogataš - blago njemu, to gladovanje bar ima cilj a ja sam na dijeti zbog žene...
 
Nema dana a da ne čujete da je neko otpočeo štrajk glađu...
Kako se tranzicija zahuktava, tako sve više očajnih i nemoćnih ljudi obznanjuje štrajk glađu...
Istina, što rekla jedna radnica ZZO "Zastava", skoro da cela zemlja gladuje samo ljudi nisu javno proglasili štrajk, ali zapravo, u opštem gladovanju, objava štrajka glađu je samo formalizacija nečeg što neformalno traje neprestano...
Veću pozornost štrajkom glađu izazvali su Ceca i Vučela za vreme nesrećne "Sablje", posle je štrajkovao glađu i simbol petooktobarske revolucije Džo Bagerista, onda je u Nišu onaj čovek što mu je NATO srušio kuću a niko nije pomogao, umro. Onda je Šešelj štrajkovao u Sheveningenu, a posle toga mnogi otpušteni radnici raznoraznih na tenderima rasprodatih preduzeća. Danas je štrajk glađu gotovo svakodnevna pojava o kojoj se piše s manje žara nego o tome koliko je para potrošila neka pevačica za nove cipele...
 
Filaret štrajkuje na srpsko-crnogorskog granici, otac jedanaestočlane porodice štrajkuje pred vladom, nekolicina radnika "Zastave", jedini koji su imali muda, najavili su svoj štrajk... I šta? Ništa... Baš ništa...
Malo, malo, pa se javi neko novi ugrožen, nemoćan, ponižen, da objavi da štrajkuje glađu i da će da kampuje nedaleko od vlade, skupštine ili gde već dolaze moćni i najedeni u svojim skupim limuzinama...
Na neki neverovatan način ti naši štrajkovi glađu prolaze sasvim neprofesionalno i mirno. Kao da i sam izgladneli ostatak nacije ne veruje da se od gladi može umreti, zato što su i oni gladni pa nikako da umru... Srbija je gladna i zato je štrajk glađu tako istovremeno rasprostranjen i nevažan...
Ministre i vlast zapravo zabole što neko štrajkuje glađu, pa toliki su ionako gladni i nikom ništa... Nevladine organizacije imaju „pametnija posla" nego da se bave onima kojima su ljudska prava ugrožena; pa i sami izgladneli lekari kao da ovaj čin ne shvataju dovoljno ozbiljno. tako da ćete često videti da se štrajk glađu sprovodi bez lekarskog nadzora...
 
I sami štrajkači, kada se upuste u ovo suicidno činodejstvovanje, ne pročitaju dovoljno o tome koliko je gladovanje opasno za organizam, koliko je potrebno da uzimaju tečnosti, minerala, koji dan moraju da naprave prekid, jer to uostalom piše i u pravilniku o štrajku glađu koji su svi revolucionari, buntovnici i štrajkači u svetu poznavali... Po ko zna koji put, pišem vam dragi moji čitaoci o gladovanju, jer je ono zvanično ili nezvanično sudbina Srbije... Još nismo jedino čuli da je neki tajkun objavio štrajk glađu, to bi stvarno bila vest, ili recimo da je ministar Jeremić odlučio da štrajkuje za svečanom večerom... Ovako ozvaničenje gladovanja više ama baš nikog ne uznemirava, ni ministre ni savetnike...
 
Mi ne štrajkujemo a gladujemo - kaže jedan radnik - e, to je zajebano...
I stvarno je zajebano... Gladovanje bez cilja i novinara je svakodnevno... Gladuju seljaci, radnici i poštena inteligencija. Nepoštena inteligencija je i dalje na policijskim i partijskim paušalima. Zato ih zabole što im se knjiga prodala u sto primeraka i što su plate na fakultetu male... Paradoksalno, gladovanja, bar ona javna, uvek su sasvim lične prirode, ona se baziraju na činjenici da se veruje u to da vlastodršci neće dopustiti da neko umre od gladi i da će mu pomoći ili udovoljiti njegovim zahtevima... Ta premisa je pogrešna, pa zaboga, gladuje osamdeset posto Srbije i šta...? Ništa...
 
Štrajkovanje glađu zapravo znači gajenje ogromnog poverenja u sistem koji neće dozvoliti da pojedinac umre odbijajući hranu... Ali, ljudi, zabole sistem i vlastodršce što je neko izgladneo i što mu otkazuju organi!.. Dobro, možda im nije baš prijatno da gledaju gladne ljude pred skupštinom kad podižu onolike dnevnice i putne troškove, ali objektivno cela stvar s gladovanjem kod nas je u krajnjoj dekadenciji...
Između gladovanja možemo da pročitamo veoma važne vesti o tome koja je pevačica i udavača kupila novu "luj viton" tašnu, a koja je dobila celulit... Često izgladnelog štrajkača novine prelome s leve ili desne strane celulitom obuzete butine ili saveta za dijetu...
To je vrhunska perverzija na koju ćete naići skoro na svakom koraku. Dakle, onih deset-petnaest posto građana koji nisu gladni, zapravo dobrovoljno takođe gladuju, jer su na raznoraznim dijetama. Da li zato što su k'o blesavi ždrali po poslovnim ručkovima, ili zato što ne mogu da se uzdrže zbog stresa? U svakom slučaju, dijete su skoro neizbežne kod onih koji inače ne gladuju i ne razmišljaju hoće li imati za koricu hleba...
 
Tako dolazimo do šokantnog podatka da i bogati gladuju, dobrovoljno svakako... Njihov cilj nije da ih vrate na posao ili da im daju veću otpremninu, njihov cilj je da imaju lepu liniju kad ih paparaco zakači na jahti... Ali, svejedno, to ne znači da ne gladuju...
Ukratko, ako ovako pogledamo stvari doći ćemo do zapanjujućeg koefcijenta onih koji gladuju...
Možda svega tri posto u ovoj zemlji i ne gladuje... Ne gladuju oni koji su za vreme ovih turbulentnih vremena uvek imali dovoljno i oni koji nisu pod nervnim slomom od kojeg se goji kao od belog hleba i makarona... Takvih je malo... Ko normalan danas još nije pod stresom? Uostalom, u Srbiji se gladuje na sve moguće načine... Kad zanemarimo one gladne korice hleba, gladni smo svega i svačega... Pravde, slobode, slobodnog kretanja, viza...
 
Glad je jedna zanimljiva kategorija koja se ovde baš zapatila... Gladan narod je stišan narod dok glad ne postane prevelika. Onda se stišanost pretvara u bes...
Neki su gladni novih i novih miliona, fabrika i nikad im dosta...
Ukratko, skoro da niko nije sit u Srbiji... Zato i toliko krađa i toliko otpuštenih... Tranzicija je sistem gladnih, bilo da čeznu za korom hleba, bilo za još dve-tri fabrike s okućnicom i vilom s bazenom.
U sistemu gladnih objava štrajka glađu je minorna pojava koja nikog ne tangira. Ni one gladne hleba, ni one gladne još par miliona...
Neki su gladni vremena, neki ljubavi, neki pažnje, neki milosti, neki samilosti, neki pravde, neki slobode, neki istine, neki novih stvari i putovanja, neki luksuza, neki zemlje... Srbija je zemlja gladnih i zato je štrajk glađu osuđen na propast po definiciji... Štrajkuje glađu - kaže siromah - pa šta, i moja porodica je stalno gladna, pa nikom ništa... Uh - kaže bogataš - blago njemu, to gladovanje bar ima cilj a ja sam na dijeti zbog žene...
 
Jebi ga, možda bi imalo efekta ako naš pregovarački tim za Kosovo ne bi ždrao u Beču nego gladovao, ali to je već druga priča, naša vlast je gladna... Možda i gladnija od naroda, zato toliko uzima i otima... Na kraju krajeva, što rekla moja prababa Milka, ne jede pitu ko ima, nego ko je navikao... Ali to je već priča o stilu a ne o gladi, a stil je dijametralno suprotan permanentnoj gladi za svim i svačim... Naročito za vilama od pet miliona evra, bazenima i jahtama... Ne biti gladan u tranziciji je umetnost... Biti zadovoljan u tranziciji je raritet... Ipak, treba znati da se od viška jela umire brže nego od gladi...
Paradoksalno, bliže su smrti oni u skupštinskom restoranu koji preteruju s prasetinom, nego oni što gladuju ispred... To Voja Koštunica zna i zato više brine za poslanike nego za gladne radnike... Jašta...