Tri priče o sportu

U Vladivostoku je završen šampionat Rusije u jedriličarstvu. Najveća regata Dalekog Istoka Kup zaliva Petra Velikog-2007 završen je pobedom sportista iz Primorja. U šampionatu Rusije u jedriličarstvu u klasi jedrilica Konrad-25R učestvovalo je 50 jedrilica. Za 10 dana su one savladale rastojanje 500 milja kroz Japansko more, što je jednako skoro hiljadi kilometara. Pet etapa različitih relacija, najduža od kojih je bila od 500 kilometara, savladano je za nekoliko dana. Svake godine Kup zaliva Petra Velikog se odvija na različite načine, mada na distancijama su kontrolne tačke iste, ali vremenski uslovi utiču na strategiju savladavanja distance.
Ove godine je povremeno duvao jak vetar, sve do oluje, padala je kiša. Međutim, upravo to omogućuje da se ispolje profesionalizam, sloga posade i sreća, — smatra kapetan jedrilice Rok-n-rol Ilija Jermakov.
«Položaj lidera se stalno menja. Čas dobiješ, čas gubiš. Posldnje trke smo polovinu distance bili drugi, zatim smo se noću izgubili prilikom laviranja, te smo stigli peti. Inače su trke veoma interesantne. Stigli smo i da preplanemo, i pokisnemo, i čekamo vetar, i dobro plovimo na jedrima».
Primorska akvatorija se smatra za najbolju prilikom takmičenja u jedriličarstvu. Tamo dolaze ne samo domaći, već i strani sportisti. Ovog puta je bila bliska pobedi južnokorejska posada Tandore. Iduće godine će se ona ponovo boriti za pobedu.
Sve nagrade svetskog šampionata u klasi jedrilica Konrad-25R su dobile posade iz Primorja. Zlatnu medalju je dobila jedrilica Maestro, čiji kapetan Maksim Lagutenko i njegova posada su već više puta potvrdili zvanje najboljih.
«Svakako, bilo je teško. Plovili smo dugo, a jedrilica je mala, dakle nije komforna. Veće su jedrilice brzo prošle, a one od 25 stopa plove sporo, skoro tri dana, zato je bilo teško».
Besprekorna organizacija današnjih takmičenja bila je glavni razlog da će iduće godine regata biti opet održana u Primorskoj pokrajini, i to biće održano istovremeno 2 šampionata zemlje u jedriličarstvu za jedrilice različitih klasa.

Ruski alpinisti su se vratili iz Pakistana posle jedinstvenog uspona na najsloženiji vrh od preko 8 hiljada metara – vrh K2 (visina 8611 m). Oni su prošli maršrutom, kojom se niko nikada penjao — centralnog dela strmog bastiona Zapadne stene i stigli na vrh, gde su stavili državnu zastavu Rusije.
Vrh K2, koji se nalazi u planinama Karakorum na granici Pakistana i Kine, od početka proteklog veka su pokušavali da osvoje ekspedicije iz različtih zemalja. Uspeli su samo Italijani 1954. godine. Pre početka današnje ekspedicije bilo je već prokrčeno 10 maršruta. Međutim, Rusi su izabrali najteži – preko strmog bastiona Zapadne Stene: ovde na visini 6500 metara planina se strmo diže uvis.
Tim ruskih alpinista je bio podeljen na grupe, koje su naizmenično krčili put na vrh. Smetali su im vremenski uslovi: temperatira 20 stepeni ispod nule i jak vetar. Morali smo da idemo na visini iznad 8 kilometara sve do grudi u snegu, i to bez korišćenja aparata za kiseonik, — kaže šef ekspedicije Viktor Kozlov.
«Kako se odvijao uspon? – Napeto, jer nam je smetalo vreme – to je ipak najseverniji vrh iznad 8 kilometara, a prognoza vremena nije uvek tačna. Inače, to je ozbiljna planina. Andrej Marijev je prvi stupio na vrh. Tog dana nismo očekivali da će on moći da to uradi. Njegova grupa je radila u gornjem logoru na visini od 8400 metara. Alpinisti su krenuli u izviđanje da prokrče put kroz sneg i pogledaju šta treba dalje da rade. Inače smo stalno na vezi. Kroz nekoliko sati smo čuli glas Andreja: Momci, mi smo na vrhu! Glavno je da nam je planina dozvolila da uđemo i da izađemo, svi smo se vratili živi i zdravii».
Prema mišlenju stručnjaka, za narednih 10 godina teško da će neko ponoviti uspon na Zapadnu stenu. Sami učesnici ekspedicije za sada ne znaju koji će vrh biti sledeći. Moguće je da će oni odlučiti da se popnu na K2 u zimskom periodu – to još niko nije pokušao.

«Seli smo na drvene sanduke oko vatre, među kokosima i ananasima, drveni idol je uperio nepomični pogled u nas, u daljini se čulo ritualno pevanje afričkih stanovnika… Putnik je počeo svoju priču o zagonetnom kontinentu. To je bilo u ranu jesen, u centru Moskve, u savremenoj zgradi Informativne agencije RIA, pričao je poznati ruski sportista i putnik Artem Rostovcev. koji je učestvovao u Prvoj Međunarodnoj Ekspedicii Old Spice Africa Expedition 2007, te je presekao taj kontinent sa juga na sever za 150 dana».
12500 kilometara, vožnja biciklima, kvadraciklima, trčanje, splavarenje niz reke, penjanje na vrhove, kolebanja temperature od 10 ispod nule do 47 izand nule u senci, poseta 10 zemalja, različite političke situacije, različiti ljudi, kulture, religije, životinje i biljke — dakle, prava iskušenja za prave muškarce.
Artem Rostovcev se od malih nogu bavio atletikom, a zatim je počeo da se bavi novom za našu zemlju vrstom aktivnog odmora — trkama, koje traže od učesnika da savladavaju složeni reljef na različite načine, zato se naš heroj bavi mnogim sportovima – alpinizmom, penjanjem na stene, mauntinbajkom. Artjom je stručnjak za razradu aparature, on je pobednik međunarodnih takmičenja, u njegovom pasošu više nema mesta za vize: on je obišao mnogo zemalja od Novog Zelanda sve do Kirgizije, od Brazila do Poljske. Posetio je on i Afriku.
«Znate li, ljudi na različite načine doživljavaju sreću. Ja moram sam da vidim i osetim to, o čemu drugi pričaju. I to ne smo da osetim, već i radim fizički. Zato sam se priključio toj ekspediciji».
Kako je pisao sovjetski pesnik, «od takvih ljudi bi se mogli praviti ekseri», jer oni su gvozdeni: mogu po 6 do 7 sati da se kreću u najtežim klimatskim uslovima, penju na skoro nepristupačne vrhove i splavare niz opasne reke. Takvi ljudi su obuzeti duhom avantura, težnjom da provere svoju čvrstinu i upornom neželjom da dugo ostanu na jednom te istom mestu. Kada već imaju dovoljno snaga i samopouzdani su, oni idu ususret novim utiscima radi jedinstvenog plena – emocija.
Prilikom ekspedicije kroz Afriku Artem Rostovcev je mnogo uspeo: on je u Sudanu gledao predstavu, gde se osuđuje birokratija, takmičio se u trci sa studentom iz Etiopije, koji uči ruski, igrao fudbal sa mesnim plemenom i dao odlučujući gol. Međutim, glavne utiske je stekao od prirode.
«Jednom smo se vozili cestom, kada su iznenada izašli… slonovi. Nas su stigla kola tehničke pomoći, vodič i vozač, Englezi, kada su videli da su slonovi od nas 20 metara, počeli su da viču da se sakrijemo. Međutim, agresija je bila od naše strane, kada smo uperili u njih fotografski aparati. Oni su pobegli…. U drugom mestu smo naišli na stado nilskih konja. Njihov predvodnik je pokušao da nas uplaši. On je otvorio čeljusti i počeo da reži – naš se vodič uplašio, a jedan učesnik ekspedicije se tresao u čamcu, jer ima fobiju od nilskih konja».
Jedan od najlepših doživljaja bio je uspon na Kilimandžaro. Setio sam se reči Vladimira Visockog o planinama: Dole se ne može ni tokom dugog srećnog života doživeti desetina takvih lepota i čudesa. Evo odlomka iz dnevnika Artema Rostovceva:
«Garantujem da je penjanje najbolji način da se proveri ljudski karakter. Nije lako dospeti na vrh, ali je pogled sa pokorenog vrha čaroban. Svaki raniji dan se čini pripremom za današnju pobedu. Pokorio sam Kilimandžaro. Danas je nalepši dan u mom životu».
Nebo i zvezde u Africi su divni, — pričao je prilikom susreta sa novinarima Artem, ali su naši rođeniji. Razmišljao sam zašto takve ekspedicije ne organizuju kod nas, u Rusiji. Kao da nemamo veličanstvene planine Kavkaza i mračnu tundru, kostromske močvare i jedinstvene šume Altaja, gustiš Tajge i širinu sibirskih reka… zar za takvu egzotiku nema sponzora? Naša je zemlja dokazala da je spremna za sprovođenje Olimpijade. Mislim, moramo da dokažemo da bolja mesta za one, koji traže avanture, ne bi mogla da se nađu.