Osma sednica dvadeset godina kasnije

Nije bila greška što je Kosmet sa Osmom sednicom postavljen na prvo mesto u politici; greška su bila sredstva koje je Milošević u politiku uveo kao legitimna u rešavanju problema, a to su nasilje i eliminacija neistomišljenika, čak i fizička
(Fotodokumentacija „Politike” i Matija Koković)

Niz potresnih događaja je septembra 1987. duboko promenio političku scenu Srbije. Ubistvo četvorice vojnika u kasarni JNA u Paraćinu bilo je samo povod za zaoštravanje sukoba između dve političke struje u tadašnjoj vladajućoj političkoj snazi - Savezu komunista Srbije, što je ubrzo odredilo sudbinu Srbije ali i Jugoslavije. U centru sukoba bilo je pitanje razvoja zemlje kao i politika prema Kosovu. Slobodan Milošević, predsednik srpskih komunista i dugogodišnji prijatelj i kadar Ivana Stambolića, tadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije, svoj politički zalet počeo je baš na Kosmetu rečenicom koju je, prema sećanju Miroslava Šolevića, izgovorio isprva plaho, a onda glasno ponovio pred kamerama 24. aprila 1987. Milošević se obratio masi razjarenih Srba i Crnogoraca u Kosovu Polju rečenicom: „Niko ne sme da vas bije!” koju su beogradski mediji ponavljali danima, utuvivši tako mnogima Miloševićevu ekskluzivnost kao branitelja srpskih nacionalnih interesa.

Upozorenje Dragiše Buce Pavlovića, predsednika beogradskih komunista, koji je 11. septembra 1987. novinarima i urednicima prestoničkih medija otvoreno skrenuo pažnju na opasnost od nacionalizma (i srpskog) po usud Srba i Crnogoraca na Kosovu, predstavljalo je prekretnicu. Pavlović je priznao da je situacija za Srbe i Crnogorce na Kosovu stvarno teška, ali je upozorio da u borbi protiv albanskog separatizma „zapaljive reči ne donose ništa drugo do požare”. Iako ga nije direktno pomenuo, Milošević je Pavlovićeve reči shvatio kao ratni poklič protiv sebe.

Pavlović je odbacivao nacionaliste kao saveznike, zalažući se za „trezvenost u okviru sistema, u okviru zakonitosti”. Pominjući „olako obećanu brzinu” i aludirajući na aplauz koji je Milošević pobrao na Kosovu, ukazivao je da „dlanovi Srba i Crnogoraca na Kosovu iz aplauza već prelaze u pesnicu, a to je granica preko koje sve što sledi vuče u tragičan razvoj događaja”. Fitilj tih događaja video je u lakomislenoj politici koja stvara zapaljivu atmosferu tipa „brzo ćemo - lako ćemo” rešiti probleme Kosova.

Po Miloševiću, a još više po njegovoj ambicioznoj ženi Mirjani Marković, partija je bila pretesna za Ivana, (Bucu) i Slobu. Njeni ljudi su već pripremali teren za obračun u tada jedinoj partiji.

Milošević je na Osmoj sednici pobedio. Da je ta pobeda temelj potonjih velikih poraza mnogi su shvatili tek kad je bilo kasno. U momentu kada se u drugim delovima ondašnje velike države (SFRJ) i diljem Istočne Evrope mic po mic odustajalo od komunizma, totalitarnih metoda obračuna sa „unutrašnjim neprijateljem” i eksperimentisalo sa kontrolisanim „silaskom Partije sa vlasti”, u Srbiji je nazadnjačka partijska frakcija 1987. izabrala metod „čistki” politički nepodobnih kojim nas je odvela u cezaristički model vladanja Slobodana Miloševića. Nije bila greška što je Kosmet sa Osmom sednicom postavljen na prvo mesto u politici; greška su bila sredstva koje je Milošević u politiku uveo kao legitimna u rešavanju problema, a to su nasilje i eliminacija neistomišljenika, čak i fizička.

Usledili su dirigovani mitinzi, politička hapšenja, vanredne mere i oduzimanje autonomije Kosovu, raspad Jugoslavije, ratovi, sankcije, bombardovanje. Svemu tome je put utrla teška zloupotreba medija. Uoči, a naročito posle, Osme sednice „padala” su uredništva širom Srbije jedna za drugim, a na vodeća mesta dovedeni su Miloševiću lojalni aparatčici, koji su novinarsku profesiju srozali ispod svake mere. Tako je i naša „Politika” tada postala poligon za prizemne napade na sve one koji su se suprotstavili pobedničkom Miloševićevom pohodu na vlast. Prava svih manjina - političkih i nacionalnih - bila su ugrožena.

Novinski članci su bili upregnuti u interese održanja Miloševića na vlasti; zloupotrebama su uništene karijere i dobro ime mnogih časnih ljudi. Stotine hiljada mladih napustilo je zemlju. Vladavina prava i zakona je na svim nivoima žrtvovana u ime „nacionalnog jedinstva”, a Srbija je tonula u kriminal i autokratsku vladavinu Miloševićeve klike.

Da li bi nam bilo bolje da je na Osmoj sednici pobedila Stambolić-Pavlovićeva linija? O tome možemo da spekulišemo, ali ne treba zaboraviti da se na Osmoj sednici ipak pre svega radilo o frakcijskoj borbi unutar jedne komunističke partije. I da Miloševićevi protivnici na toj sednici nisu redom bili liberalne demokrate zapadnoevropskog tipa, već partijski činovnici od kojih su neki već iza sebe već imali pokoju zabranjenu knjigu i manju čistku.

Možda je moguće zamisliti da bi, u slučaju da je u Srbiji pre 20 godina pobedila tolerantnija politika sklonija pluralizmu, danas naš životni standard bio nadomak, recimo, slovenačkog, odbrana Kosova kudikamo jednostavnija, a celovita Srbija mnogo bliže EU nego što je to sad.

Proganjani Pavlović, kao ni Stambolić i brojni drugi, nisu dočekali trenutak da Milošević siđe sa vlasti. Jeste Srbija pokušavala da putem demokratije krene demonstracijama u proleće 1991, pa u jesen 1996, da bi uspela tek na izborima 2000. ali će nas tragične posledice Osme sednice uvek opominjati koliko je presudna upotreba pravih sredstava u odbrani legitimnih ciljeva, koliko su dragocene vrednosti demokratije, a još više kako su opasne laži i obmane.