Zapad Srbiji oduzima i teritorije i resurse I DEO

Jug Srbije (opštine Preševo, Bujanovac, Medveđa) predstavlja sledeću po redu teritoriju koju je zapad predvideo za oduzimanje, uz pomoć proverenog i efikasnog instrumenta – „albanskog faktora“. Na prvo mesto u glavnim unutrašnjim problemima Srbije izbija pitanje  da li će, ili neće, Srbija uspeti da u svom sastavu sačuva svoju sledeću po redu „problematičnu zonu“. Slabi pokušaji srpske vlasti da ispipaju teren u vezi sa mogućom deobom Kosova (Tadićeva izjava o realnosti projekta formiranja „Velike Albanije“ i predlog I.Dačića o podeli KiM) su ostali samo inicijativa, koja je u srbskom političkom prostoru ostala da visi u vazduhu.

Međutim, u albanskom taboru ona je izazvala burnu reakciju.Bivši komunistički funkcioner, a sada uticajni kosovski političar Azem Vlasi [1]je 29. maja 2011. upozorio Srbiju da na Kosovu niko neće ni pomenuti njegovu podelu. Ali će pravac koji vodi pripajanju dela Srbije severu Kosova otvoriti pitanje podele same Srbije, tj. pripajanja Kosovu „Preševske doline“ (opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, na jugu Srbije) [2]. Glavna reč, po „tradiciji“ koja se učvrstila u regionu, pripada SAD. Zamenik državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju Filip Gordon, uopšte se ne zbunjujući zbog očiglednog neslaganja njegove izjave sa politikom SAD u regionu, izjavio je da će deoba Balkana po granicama etničkih grupa dovesti do katastrofe, pri čemu će „podela Kosova da dovede do negativnih posledica po ceo region, a mi to ne podržavamo“ [3]. Zahtev Vašingtona je ultimativan: Srbija ne može da stupi u EU sve dok ne reši problem Kosova i dok ne usaglasi granice sa susednom državom. Za evroentuzijaste koji su posebno idealistički raspoloženi Gordon je objasnio da će „EU sama da odluči  da li će formalno diplomatsko priznanje Kosova biti uslov za njen prijem“ [4]. Tako da je EU odlučila onako, kako je to rekao Vašington! 22.06.2011. poslanici nemačkog parlamenta su doneli rezoluciju da do kraja pregovora o stupanju Srbije u EU Srbija mora da faktički prizna Kosovo (tj. da podrži njegov prijem u OUN i ostale međunarodne organizacije, ili u drugačijem obliku), „priznanje mora da se nađe na stolu, a ukoliko ga ne bude nemački parlament neće  podržati prijem Srbije u EU“. 15. decembra Srbija će dobiti status kandidata, ali ne i datum početka pregovora o prijemu. Po njihovim procenama, Srbiji će trebati najmanje 8 godina za prijem u EU… Pri tom neće biti pravljene nikakve prepreke i odugovlačenja… pod uslovom da Srbija ispuni sve uslove [5]. Očigledno je da je pušten da deluje mehanizam  potvrđivanja faktičkog priznanja geopolitičkih promena zbog  odvajanja Kosova i neprikosnovenosti njegove teritorijalne celovitosti.

Kao buldog kome se paralizuju čeljusti pošto ih zabije u vrat neprijatelja, tako se albanske snage nepokolebljivo kreću ka osvajanju još jednog dela srpske teritorije. I, reklo bi se, one na tom putu neće naići na prepreke. Srbska vlast ne reaguje na agresivne pozive i dejstva albanske strane, kojima se preti poretku i teritorijalnoj celovitosti zemlje Srbije, i ni strateški, ni praktično ne rešava problem koji preti da Srbiju „digne u vazduh“.

14. maja 2011. je Azgan Haklaj, član predsedništva Albanske demokratske partije, predstavnik premijera Albanije Sali Beriše, u toku posete Preševu zvanično zahtevao da se sve albanske teritorije ujedine u jednu državu. U posetu je došao da bi učestvovao na albanskim svečanostima u selu Oraovica (koje sada naseljavaju samo Albanci), koje su bile posvećene desetogodišnjem jubileju „borbe Oslobodilačke armije Preševa, Bujanovca i Medveđe“ [6] (OAPBM). Tom prilikom je otkriven i spomenik palim borcima OAPBM [7].

Dve nedelje pre toga je u Gnjilanu (na Kosovu) održano savetovanje političkih krugova juga Srbije i kosovskih Albanaca (učestvovali su predsednik opštine Preševo i lider najuticajnije albanske partije u Srbiji – Demokratske partije Albanaca Ragmi Mustafa i njegov zamenik Orhan Redžepi, predsednik opštine Bujanovac Jonuz Musliju i drugi politički lideri kosovskih Albanaca). Kao rezultat zasedanja doneta je odluka: „problem Preševa“ treba da se rešava u okviru pregovora Prištine i Beograda; sve ustanove Tirane i Prištine treba da pomognu „povratak“ opština Preševo, Bujanovac i Medveđa u „Nezavisnu republiku Kosovo“; međunarodnoj javnosti je upućen zahtev da pojača pritisak na vladu Srbije, kako ona ne bi „bila prepreka za slobodno izjašnjavanje volje  stanovništva Preševske doline“ (tako Albanci zovu jug Srbije) [8].

U čemu je suština problema? U tri opštine na jugu Srbije – u Preševu, Bujanovcu i Medveđi – živi oko 90.000 ljudi. Prema popisu od 2002. u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa živi: 35.118 stanovnika u prvoj, 43.302 u drugoj i 10.760 u trećoj. Po nacionalnostima: Albanaca je 31.100 (89%) u prvoj, 23.681 (54,7%) u drugoj i 2,816 (26,1%) u trećoj. Srba: 3.000 (8.5%) u prvoj, 14.783 (34,1% u drugoj i 7.163 (66,5%) u trećoj opštini [9]. Tj. od 61.600 Albanaca koji žive u Srbiji (bez Kosova),na jugu zemlje živi njih 57.500. Apsolutnu većinu stanovništva Albanci čine u opštinama Preševo i Bujanovac. (Na jugu Srbije žive i predstavnici drugih nacionalnosti – Crnogorci, Romi, muslimani i goranci).

Najkrupnija albanska zajednica u Srbiji (bez Kosova)je u opštini Preševo – u Pčinjskom okrugu. Položaj Preševa u odnosu na sve tri opštine ima poseban strateški značaj. Ta opština se nalazi na granici sa Makedonijom, preko njene teritorije prolazi međunarodni koridor 10 na liniji Beograd – Skoplje – Solun – Atina, trasa M-25.2, a u njenoj blizini su i tri međunarodna aerodroma: Niš, Skoplje i Priština. Opština Bujanovac (takođe u Pčinjskom okrugu) smeštena je u centru automobilskih i železničkih magistrala koridora-10, blizu navedenih međunarodnih aerodroma i graničnog prelaza sa Makedonijom. Opština Medveđa  je u Jablaničkom okrugu, kroz njenu teritoriju vodi automagistrala M9 Leskovac – Priština, ali je to opština bogata prirodnim sirovinama (cinkom, olovom, zlatom i srebrom).

U ekonomskom aspektu Preševo, Bujanovac i Medveđa spadaju u najsiromašnije delove Srbije.Tako je sada u Preševu 70% radno sposobnog stanovništva nezaposleno. Ali srbska vlast, koja je toliko orijentisana ka evropskoj integraciji praktično ništa ne radi  da bi razvila potencijale regija koje povezuju jug i sever zemlje.

Medveđu nazivaju „zaboravljena opština“, jer je svakodnevna pojava da se poneko seosko domaćinstvo gasi (poljoprivreda je glavna privredna grana u opštini), ogromna je nezaposlenost (posao nema trećina sposobnog za rad stanovništva), osiromašenje i odliv stanovništva (Srba u Leskovac, Niš i Beograd, Albanaca na Kosovo i Metohiju, gde je lakše naći posao), zatvaranje seoskih škola, masovna prodaja kuća i čak isključenja televizije zbog neplaćanja pretplate. U opštini ima delova u kojima se godinama ne čuje dečji smeh, nema mladeži, nema udaje i ženidbi, a jedini događaji postaju sahrane onih malo preostalih starih ljudi [10].

Na političkom planu albanski lideri Preševa i Bujanovca teže Kosovu i Albaniji. U Medveđi je  većina stanovništva srpske nacionalnosti, koja svoju budućnost povezuje sa Beogradom. Albanske partije juga Srbije, osim Partije demokratske akcije Rize Halimija,  skoro ne učestvuju u političkom životu na republičkom nivou, ali je zato njihova pažnja usmerena na lokalni nivo, posebno na borbu za lokalnu vlast i za državne institucije – policiju, pravosuđe, carinu itd. Njihovi napori daju rezultate: u opštinama Preševo i Bujanovac na lokalnim izborima redovno pobeđuju albanske partije.

Posle vojne agresije NATO na Jugoslaviju i faktičke okupacije Kosova od strane snaga alijanse borba albanskih političkih grupacija za konsolidaciju albanskih teritorija i učvršćivanje „albanskog faktora“ na Balkanu nije završena. Šta više, dobila je osvajački i sistemski karakter. I to – na srpsku vlast, od koje Albanci zahtevaju nezavisnost Kosova i pripajanje juga Srbije Kosovu. Tako je 2006. doneta deklaracija kojom lokalni etnički Albanci zahtevaju od centralne srpske vlasti da im prizna pravo na zvanično korišćenje albanskih nacionalnih simbola i slavljenje albanskih državnih praznika. Deklaracija je odmah upućena i zapadnim ambasadama i nevladinim organizacijama koje rade na teritoriji Srbije. U odgovor Beograd je preko zakonodavnih organa koji rade na formiranju Nacionalnih saveta nacionalnim manjinama dao pravo na legalno korišćenje nacionalnih simbola.

2007. godine ponovo se, kao politički faktor koji deluje, javila  Oslobodilačka armija Preševa, Bujanovca i Medveđe. Da podsetimo da je ona od 1999. do 2001. predstavljala jedan, mali deo, Armije za oslobođenje Kosova. Imala je oko hiljadu i po vojnika, a cilj joj je bio da se „Istočno Kosovo“ (Preševo, Bujanovac i Medveđa)  odvoje od SRJ, sa perspektivom da se pripoje „nezavisnom Kosovu“. Kada je prestalo bombardovanje NATO, između Kosova i juga Srbije je, prema Vojnotehničkom sporazumu (Kumanovski sporazum, potpisan 9.06.1999. godine), formirana kopnena bezbednosna  zona dužine 402 km i širine 5 km. Zabranjen je pristup Armiji Jugoslavije, a srbskim policijskim jedinicama je dozvoljeno da nose samo lako streljačko  oružje. To je otvorilo „zeleno svetlo“ albanskim ekstremistima na Kosovu za vršenje diverziono-terorističkih upada na policiju i građane Srbije. 2001. godine došlo je do oružane pobune Albanaca sa juga Srbije na čelu sa OAPBM, i  izvršena je serija terorističkih napada na predstavništva vlasti i policije Srbije.

Međunarodna zajednica snosi lavovski deo odgovornosti za eskalaciju konflikata na jugu Srbije, jer je baš američki kontigent KFOR-a kontrolisao zonu „Istok“, iz koje su se naoružani borci OAPBM prebazirali u kopnenu bezbednosnu zonu i vršili napade na predstavnike armije i policije SRJ. KFOR ne samo da nije razoružao Armiju za oslobođenje Kosova, već nije pravio ni prepreke kada je ona regrutovala Albance-dobrovoljce u OAP BM [11]. Borci OAPBM su se u toku diverziono-terorističkih upada osećali potpuno zaštićeni, jer su znali da je NATO dao zabranu za korišćenje teške artiljerije u kopnenoj bezbednosnoj zoni, tj. za njih je demilitarizacija označila samo olakšanje uslova za napadanje.

Od trenutka kada je pobuna ugušena stvorena je samo spolja stabilna, a u stvari vrlo osetljiva situacija. Periodično je dolazilo do napada na predstavnike vlasti. Tako je  2007. godine AOPBM, koja u stvari nikada nije raspuštena, na dan Albanske zastave organizovala reli čiji su učesnici nastupili uz parole „Referendum 1992 [12] plus Armija za oslobođenje Preševa, Bujanovca i Medveđe“ i „Preševska dolina bez žandarmerije“ [13].

Istovremeno su sa albanske strane učestali slučajevi skrnavljenja pravoslavnih svetinja, i to na religiozne pravoslavne praznike (crkva sv. proroka Ilije blizu Vranja, crkva sv. Konstantina i Jelene u Velikom Trnovcu, crkva sv. Paraskeve u Lučanima, crkva sv. Georgija u selu Oraovica u opštini Preševo).  U Oraovici, npr, od 1996. godine ne postoji ni jedan Srbin, mada je srbsko stanovništvo nekada sačinjavalo većinu. Njihovo iseljavanje je vršeno pod pritiskom, a kada je sa njim završeno, Albanci su  oskrnavili i razrušili srbsko groblje, ne ostavivši ceo ni jedan spomenik [14]. Teroristički upadi Albanaca se nastavljaju i posle toga. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je, pozivajući se na izvore zapadnih obaveštajnih službi, izjavljivao da na Kosovu postoje određeni krugovi koji kupuju oružje i provociraju nestabilnost [15].

[15] https://www.slobodnaevropa.org/content/presevo_bujanovac_medvedja/1791923.html