Mitropolit Amfilohije: NATO bombe i danas sipaju po nama

Kao mali gledao sam bombardovanje, ispostaviće se kasnije, samo jedno u nizu koje dolazi iz istog centra. Iza tih bombi ostale su da zjape naše rane. Otuda je neshvatljiva poseta NATO-a Beogradu. Shvatam da se mi ponašamo kao zatvorenici koji pušteni iz zatvora ne mogu da se priviknu na slobodu, već se svojevoljno vraćaju na robiju, kaže za „Pečat“ Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović.

Održavanje vojne konferencije NATO-a u Beogradu patrijarh je nazvao poganim lekom za srpske rane. Da li takve rane zaceljuju?

Setimo se da je vojna alijansa bombardovala Republiku Srpsku 1995. godine, Srbiju i Crnu Goru 1999. godine. Ako odemo dalje u prošlost prisetićemo se da su prve evropske bombe padale na Podgoricu 1915. godine, onda redom evropske nemačke bombe 1941. i 1943. godine na Beograd, savezničke 1945. godine. Potom su po nama padale evropske i NATO bombe na Republiku Srpsku 1995, i 1999. godine na SRJ. Sve zlo je došlo iz istih centara, odakle su padale bombe na srpske teritorije. A da li se Srbija i njen narod danas osećaju kao zarobljenici koji pušteni na slobodu priželjkuju robiju, ne znam, ali znam da te NATO bombe gledam i danas kako sipaju, padaju kao kruške sa nebesa. Rane ne cele, jer NATO nas i danas bombarduje.

Koji nam se lek nudi za kosovske rane?

Današnje stanje na Kosovu i Metohiji predstavlja nastavak njegove nacifašističke okupacije iz Drugog svetskog rata sa dugoročnim posledicama. Brojna su iskušenja Crkve na Kosovu i Metohiji. Kao prvo i osnovno iskušenje, kako za nju, tako i za pravdu i pravednost na Kosmetu uopšte, jesu plodovi domaćeg i međunarodnog nasilja – jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Duboke su i preduboke kosovske rane, stare i nove: razrušeni hramovi, oteta crkvena i narodna imovina, stotine hiljada proteranih pravoslavnih Srba sa svojih vekovnih ognjišta, nemogućnost njihovog povratka, sve veće siromaštvo i egzistencijalna ugroženost preostalih Srba, ali i svih stanovnika Kosova. Tamošnji preostali narod koji je izdržao petovekovno tursko ropstvo izdržaće nesumnjivo i ovo novo i najnovije, veran svom kosovskom zavetu.

Progon monaštva u Crnoj Gori, čini se, prirodan je nastavak pokušaja urušavanja naše Crkve van teritorijalnih granica Srbije. Čime potaknuta vlast sprovodi ovakve mere?

To je samo jedno od bezakonja organa vlasti u Crnoj Gori. Mislim na sprečavanje prijavljivanja i dobijanja dozvola za boravak nekih sveštenika, monaha i monahinja, koji nemaju crnogorsko državljanstvo, ali od kojih mnogi, a neki i po 15 ili 20 godina, borave u Crnoj Gori i služe u Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi. Međutim, sadašnji MUP Crne Gore se poziva na Zakon o verskim zajednicama iz 1977. godine po kojem su novoformirane verske zajednice dužne da se prijavljuju i registruju. To je prvi put u istoriji da inspektori policije presreću monahe, monahinje i sveštenike i ti obilasci manastira traju poslednjih mesec dana. Inspektori bukvalno prestravljuju sveštenstvo upadajući u svetinje, preteći im da će biti izbačeni, naročito onima koji nisu regulisali svoj boravak u Crnoj Gori. Međunjima ima monaha i sveštenika iz Rusije, Sirije, BiH, Srbije. Tako nešto je neshvatljivo i neprihvatljivo, pa s pravom mogu da kažem da je ovo u istoriji Crne Gore nezapamćeno nasilje policije nad sveštenstvom i monaštvom Pravoslavne Crkve. Sličnog nasilja nije bilo ni u vreme tursko, ni u vreme mletačko, ni u vreme Austrougarsko, ni u vreme nacista, ni komunista. Zaprepašćujuće je da vladajući režim primenjuje taj zakon na Srpsku Pravoslavnu Crkvu, ustanovu koja postoji u Crnoj Gori preko osam vekova i predstavlja kičmenu moždinu Crne Gore, ona je i stvorila Crnu Goru u vreme dinastije Petrovića. Uprkos tome ova vlast SPC svrstava u red nekih crkvenih zajednica gotovo nepostojećih, od čijih se sveštenika očekuje da se prijavljuju na šalteru crnogorske policije. Sama SPC i njeni službenici ne beže od obaveze da prijave, ispoštuju zakon i činjenicu da je Crna Gora postala nezavisna država koja ima svoj Ustav. Ali, u istoj meri, mi tražimo ne samo od države već i njenih organa da ispoštuju Crkvu i njena vekovna prava, kako bi se sačuvao njen identitet i postojanje neprekinuto kroz vekove. Država je bila i nestajala i menjala svoje granice, a Crkva je bez prekida ostala do danas, što znači da ništa drugo ne tražimo već samo ono što nam zakonom pripada. A svetinje traže razumevanje.

Koliko su u vezi s progonom monaštva i sveštenstva u Crnoj Gori najnoviji rezultati popisa stanovništva?

Što se tiče popisa rezultati još nisu saopšteni i verovatno će se to desiti polovinom jula ove godine. Međutim, što se samog popisa tiče treba reći da bez obzira na to kako se narod deklarisao u pogledu narodnosti, jezika i pripadnosti veri, Crkva po svojoj prirodi ne pripada, niti je uslovljena ni promenama, ni državom. Ona sobom obuhvata svaki zemaljski narod. Na prethodni praznik Svete Trojice, recimo, izrečena je jasna poruka da se svi zemaljski narodi saberu u jedan narod i Crkvu Božju. Mitropolija u Crnoj Gori obavlja svoju vekovnu misiju i lokalnu, i mesnu, ali i univerzalnu, pa bez obzira na to kako se narod deklarisao po nacionalnoj i verskoj pripadnosti, odnosno jeziku kojim govori, Crkva po svojoj prirodi nije uslovljena – ona je vaseljenska i obuhvata svaki zemaljski narod. Otuda nema niko pravo da svoje ideološke predrasude nameće Crkvi i da je ograničava na neku državu ili neki narod. Crkva ima svoje vekovne zakone, poštuje državu, ustrojstvo i vlast. Naravno ne može da pozdravi svakog vlastodršca, ali traži od države, bez obzira na to kako se zove, da ispoštuje Crkvu i njeno vekovno ustrojstvo i da joj ne nameće svoje ideološke principe, nezavisno od toga da li je reč o nacionalističkim ili plemensko-partijskim. Ako je Konstantin pre 1.700 godina doneo Edikt u kojem je napisao da porušene crkve treba da budu obnovljene, a oduzeta crkvena imovina vraćena, onda se nadamo da će na početku 21. veka savremena takozvana„moderna demokratska vlast“ imati interesovanja za Crkvu, njena prava i misiju.

Da li ste pomišljali da zaštitu prava potražite od međunarodnih ustanova, suda u Strazburu?

Nadamo se da je to i za samu vlast u Crnoj Gori neočekivani potez. Ne znam da li je Srbija u tom pogledu nešto radila, ali što se nas tiče, nesumnjivo, ne daj Bože, ukoliko bi državna vlast u Crnoj Gori nastavila progon nad Mitropolijom, SPC, sveštenstvom i monasima, mi smo spremni da se obratimo i Briselu i Strazburu i svim relevantnim međunarodnim ustanovama, zahtevajući zaštitu svojih prava, a istovremeno i restituciju crkvene imovine. Što se tiče Zakona o restituciji crkvene imovine poznato je da ga je Srbija donela i da se očekuje donošenje zakona o restituciji i drugim fizičkim i društvenim licima. Očekujemo, ne samo da se ne oduzima imovina koja je opstala u vreme komunističke diktature, već da se i ono što je opljačkano u to doba vrati Crkvi. Nadamo se da će prevladati razum, jer postoji tendencija u Crnoj Gori da se oduzme sveukupna imovina Crkve. Sve je počelo sa pričom o hramu Sv. Bogorodice na Ćipuru, pa na Kruševcu, prvim probnim balonima, ali se nadam da do toga neće doći, kao da neće doći ni do rušenja crkve na Rumiji koju su Turci srušili 1571. godine, a mi obnovili. Nadam se, a Vlada je to obećala, da će omogućiti obnovu Crkve Sv. Bogorodice na Svetom Stefanu. Uvereni smo da će neke vrste dečjih bolesti naše novokomponovane evropske demokratije biti prolazne i da će ova država ispoštovati svoj Zakon i svoj Ustav. Jedna od osnovnih činjenica njihovih odredbi je zaštita i poštovanje prava crkava i verskih zajednica, i njihovih vekovnih prava.

Da li će se Mitropolija crnogorsko-primorska morati da registruje u Crnoj Gori?

Nema nikakvog zakona koji traži da se registrujemo, niti bilo kakvog razloga da mi to prihvatimo, sem pod pritiskom nekog nasilja, do koga, nadam se, neće doći.

Optužbom da ste krivi što sprečavate rušenje hramova stali ste u red sa vašim prethodnicima, mitropolitima Crne Gore. Da li se istorija ponavlja?

Naravno daću se pojaviti na suđenju kao građanin Crne Gore. Ne postoji nijedan razlog da se ne pojavim, mada moram da priznam da je veoma čudna optužba kojom se na teret mitropolitu stavlja činjenica da je branio rušenje hrama. Uostalom to se već dogodilo sa mojim prethodnikom Danilom Dajkovićem, a jedine demonstracije koje su organizovane u Crnoj Gori posle rata bile su protiv ovog mitropolita, zato što je branio da se sruši crkva Svetog Petra na Lovćenu i tako pogazi zaveštanje Petra Petrovića Njegoša. U Crnoj Gori je toga bilo i ranije, pa ne bi trebalo zaboraviti da je njegov prethodnik mitropolit Arsenije bio osuđen na pravdi Boga 1954. godine na 11 godina zatvora, a njegov naslednik mitropolit Joanikije bez suda i presude, po nekom prethodnom sudu, ubijen je 1945. godine. Ni danas mu ne znamo ni groba, ni mramora. To je nešto što se nažalost u Crnoj Gori dešavalo i pre Amfilohija, pa je možda ovo sa mnom i najbezazlenije.


Manastir Morača

Izdavačka kuća„Svetigora“ predstavila je prošle nedelje monografiju „Manastir Morača“ u kojoj se sažima vekovni život u tom manastiru, kao i neprolazne umetničke i kulturne vrednosti koje su se tokom više vekova stvarale i čuvale. Monografija „Manastir Morača“ je peta po redu knjiga u ediciji „Nemanjićki manastiri“.

Mitropolit crnogorsko-lrimorski Amfilohije Radović je, govoreći o manastiru Morača, istakao da je on tokom svog viševekovnog postojanja prošao mnoge nedaće. Manastir je bio izložen napadima Turaka, bez krova je bio 70 godina, spaljena je manastirska biblioteka, a sam prostor na kojem je izgrađena je bio obična pustinja, naveo je mitropolit Amfilohije. „Taj manastir je jedna od najznačajnijih srednjovekovnih svetinja. Sačuvan, sa kontinuitetom sabira u sebe vremena i vekove, istoriju, narodnu dušu, svedočanstvoje onoga što smo bili i što smo kroz vekove Bogu prinosili na dar i onoga što ćemo ostaviti za buduća pokolenja“, naglasio je mitropolit. On je rekao da je manastir prošao kroz mnoga raspeća, ali da je ostao neuništiv i neizbrisiv zahvaljujući prisutnosti božje sile.

Profesorka Anika Skovran je ukazala da su mnoge crkve i manastiri u Srbiji doživeli tešku sudbinu, uključujući i manastir Moraču, izuzetan spomenik Nemanjićke loze. Taj manastir je imao važnu ulogu za Srbiju i predstavlja jedan od spomenika koji su od osnivanja do danas ostali svedok istorije i umetnosti.

Književnik Matija Bećković je istakao da ova edicija „Svetigore“ zaslužuje svaku pohvalu jer će kod mladih naraštaja razviti svest o značaju onoga što im ostaje u nasleđe, o neprocenjivom blagu kojim mogu da se ponose u svetu. Srbski manastiri nisu bili samo hramovi, nego i prve prestonice, biblioteke, bolnice…i o svakom od njih postoji istorija nastanka, rekaoje Bećković.

Razgovarali Nataša Jovanović i Uglješa Mrdić,