ELEKTRONSKA BEZBEDNOST I ŠTA DA ZAISTA OBEZBEDIMO

... u slučaju da imaju biometrijske lične karte i pasoše, a često se pitaju da li već žive u nekom svetu potpune kontrole preko kamera i elektronskih sprava i da im već nije udaren žig zveri. Prestravljeni su zbog mogućih zloupotreba od strane nesavesnih pojedinaca iz policije, državne administracije ili kriminalnih grupa, a neretko veruju u kosmičku zaveru više nego u Boga. Zloupotreba je bilo oduvek, kao što je kradljivaca i falsifikatora uvek bilo, pa i onda kada se kod lične karte pre jednog veka sastojao samo od nekih odštampanih brojeva i kada vodeni žig nije postojao, već je bio običan pečat koji je svako mogao da kopira.

Tako danas izvestan broj verujućih olako poteže citate iz novozavetnog Otkrovenja sv. Jovana Bogoslova, a mnogi imaju traumatične posledice od takvih razmišljanja. Imaju nemirne snove i dnevne strahove, a drugi ljudi im se priviđaju kao „kodirani“. Moguće je da ovakva razmišljanja potiču od nečiste savesti, jer zapravo onaj ko se boji da je u svakom momentu praćen od neke vrste svevidećeg oka, možda nešto želi da sakrije. Postavlja se pitanje kolika je njegova vera i njegovo uzdanje u Boga kao jedino Svevidećeg, a s druge strane se pravoslavnom misionaru postavlja pitanje ima li klice straha Božijeg u tom strahu od elektronske kontrole.

Da se ne bi sveo na mrtvo slovo na papiru, ako već neko razmišlja i piše o bezbednosti, možda bi trebao da se zaista zapita o širim aspektima bezbednosti današnjeg čoveka: koliko smo sigurni da li je zaista osiguran hleb nasušni za narednu godinu, ili da li imamo zdrastveno osiguranje; da li je obezbeđeno školovanje za buduće generacije i ekološka zaštita ili penzije za starije osobe. Čovek kome je sve to obezbeđeno, ili zajednica koja je sve to obezbedila, zaista će manje da strahuje ili da pati od paranoidnih predstava.

Na osnovu kontakata i sa verujućim i sa neverujućim licima preko društvenih mreža na internetu i putem komunikacije preko skajp-programa, kao i na osnovu posmatranja pojava iz oblasti informacionih tehnologija iz duhovničke perspektive, došao sam do zaključka da veliki broj ljudi - ne samo zbog neinformisanosti i verske neobrazovanosti, nego i zbog pogrešnog savetovanja od strane jednog dela duhovnika - pati od raznih strahova koji su vezani za informacione tehnologije. Radi ilustracije navešću izvod iz pisma jednog mladića koji se krstio pre godinu dana i odmah zatim počeo da redovno posećuje bogosluženja. On mi se nedavno obratio za savet pišući i o nekim iskušenjima koje je doživeo nesposredno nakon krštenja: „...Bio sam u prilici da razgovaram sa jednim monahom koji mi je tom prilikom rekao da se u crkvenim krugovima veruje kako su nove biometrijske lične karte i pasoši prihvatanje žiga zveri. Ja sam ta dokumenta još pre krštenja izvadio, a taj monah mi je potvrdio da sam se odrekao Hrista, primio žig zveri i preporučio mi je da spalim svoj dlan na usijanoj plotni i da spalim dokumenta. Tog momenta, oče Gavrilo, ja sam doživeo toliki šok, strah i beznađe. U jednom trenu kao da me je grom udario. Sve duhovno, sav život, sva blagodat je izletela iz mene u jednom trenu. Um mi se u potpunosti pomračio, osetio sam da umirem. U tom trenu bio sam samo prazna ljuštura. U meni nije bilo ničega. Bio sam živ, a mrtav. Dosao sam kući unezveren. Deset dana nisam mogao da zaspim niti da jedem...“

Naveo sam primer kako ljudi, i među njima čak i poneko duhovno lice – nadahnjujući se duhom ovog vremena i gubeći se u nerazumnim razmišljanjima o biometrijskim pasošima i o žigu zveri - zapostavljaju suštinska verska i životna pitanja. Ako znamo da deo duhovnika podržava i širi ovakve ideje potkrepljujući ljudske strahove i iznoseći apokaliptične vizije, onda se zaista pitamo da li takva pseudopitanja imaju dodira sa životnim temama vernika i bilo kog čoveka. Ili se možda radi o tome da je deo duhovnika pod uticajem videokreacija kao što je „Digitalni anđeo“, jednog od mnogih dokumentarnih filmova koji pothranjuju strahove od elektronske kontrole u današnjem svetu? U vremenu društvenih napetosti i nerešenosti mnogih pitanja koja se tiču svakodnevnog života, ovi na lažan način postavljeni problemi putem dokumentarnih filmova (čije autore i ne znamo) odvlače pažnju i predstavljaju neku vrstu medijskog opijata za jedan  broj verujućih.

Tema o informacionim tehnologijama i značaju medija jeste važna tema u ovom istorijskom periodu, ali problemsko razmišljanje o ovoj temi i o riziku koji multimedijska civilizacija i informaciono društvo nose sa sobom zahteva pravilno postavljanje pitanja. Pitanje koje se meni postavlja na osnovu mnogih razgovora sa vernicima putem interneta je pitanje koliko smo našim vernicima obezbedili da zaista dobiju prave uvide u najnovije trendove i spoznaje informatičke nauke. Paralelno sa tim se postavlja i ono prvo pitanje - koliko današnji vernik, usmeren u pravcu da bude zabrinut nad pretećom elektronskom apokalipsom, zaista živi verski. Pod verskim životom podrazumevam liturgijski život, koji se praktično odvija kako u hramu, tako i u svakodnevnici van hrama.

Ovo pitanje smatram ključnim, jer se ponekad čini da jedan broj verujućih pati od neofitskog sindroma nastalog na novootkrivenom etnofiletističkom korenu prošlih decenija (premda se mora priznati da je kod ovih vernika njihovo okretanje veri iskreno). Duhovna zabluda u kojoj se nalaze kada se susretnu sa crkvenim predanjem i svetootačkom literaturom pokazuje se u njihovoj doslovnoj interpretaciji tekstova nastalih pre više vekova. Tako oni smatraju da je odbrana pravoslavlja ako se brani, pored dogme i kanona, i istorijski okvir svetootačkih tekstova. Oni naime u kontekst današnjeg vemena projektuju ne samo dogmu i kanone, već i ambijentalne predstave. Tako se odjednom npr. moderni autoput stavlja u kontekst nečeg nepravoslavnog i zapadnjačkog, a turska kaldrma postaje pravoslavni trag samo zato što je neko od naših velikih duhovnika živeo u vremenu Otomanske imperije.

Izazov pred kojim pravoslavni vernik danas stoji, kada je reč o informatičkom društvu i multimedijskoj civilizaciji, nije u projektovanju kaldrma i staza prošlih vremena u sadašnjicu, već u sintezi pravoslavnog verskog obrasca sa najznačajnijim, vodećim idejama informatičke današnjice. Pri tome pravoslavna duhovnost uvek treba da ima prvenstvo i da bude korektiv protiv zastranjenja u idolopoklonstvo i zavisnost. Jer, ne zaboravimo da je i informatička i multimedijska realnost samo istorijska realnost, kao što je nekada i na Drini ćuprija bila životna realnost koja se preselila u istorijsku metaforu i legendu i na kraju krajeva u muzejski eksponat na otvorenom.

Od kreativne moći pravoslavnog hrišćanina da u današnjem vremenu i njegovoj materijalnoj i društvenoj stvarnosti osmišljava i oživljava večne istine pravoslavne vere i postavi ih kao okosnicu zbivanja i rasuđivanja o modernim fenomenima, zavisi životni opstanak zajednice. To je mesto gde se otvara prostor za duhovni podvig dece ovoga vremena.

Autori teksta: Arhimandrit Gavrilo Vučković i Radomir Vučić, na Spasovdan 2011 g.

https://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5590  


OBRAĆANJE OCU GAVRILU JEDNOG MLADIĆA ZA DUHOVNU POMOĆ

 Pomaže Bog oče Gavrilo! Blagoslovite! Glavna tema i moj glavni problem su  "iskustva" i "stanja" koja sam doživeo neposredno pred krštenje i posle njega. A sve to me je  prestravilo. Naime, veče pred krštenje imao sam nešto kao "san na javi" gde mi se javio sablažnjiv glas, koji mi je rekao: "Ti si moj!". Tada kao da me je neka sila povukla na dole i kao da je moje unutrašnje biće nešto povuklo u ambis. Celu noć nisam mogao da spavam, a sutradan sam pristupio svetoj tajni krštenja. Prilikom obreda, kada sam upitan da li se odričem satane, primetio sam da mi se moj rođeni brat, koji nije kršten i ne veruje, smeje tj. smeje se celom obredu. U tom momentu sam se i ja u sebi nasmejao i stidljivo pljucnuo...Prosto sam se izgubio i bio me je stid da pljujem u hramu.Jedan smotan i nepažljiv trenutak. Nakon krštenja brat me je sve vreme ismejavao i podrugivao se pitajući me: "Burazeru, jesi li ga pljunuo?  Jesi ga pljunuo?".

Mene je to strašno rastužilo, unelo mi je nemir i sablazan. Izašao sam iz hrama plačući i zbunjen sa osećajem da nisam dovoljno iskreno pristupio svetoj tajni i da sam se posramio da pljunem. Umesto radostan da budem,  ja sam ronio suze. Rekli su mi drugi da je normalno da se ljudi zbune u toj situaciji. Na to sam zaboravio ubrzo i smirio se. Međutim, samo nekoliko dana nakon toga suočio sam se sa najstrašnijom sablazni koju sam u životu doživeo. Bio sam u prilici da razgovaram sa jednim monahom koji mi je tom prilikom rekao da se u crkvenim krugovima veruje da su nove biometrijske lične karte i pasoši prihvatanje žiga zveri. Ja sam ta dokumenta još pre krštenja izvadio, a taj monah mi je potvrdio da sam se odrekao Hrista, primio žig zveri i preporučio mi je da spalim svoj dlan na usijanoj plotni i da spalim dokumenta. Tog momenta oče Gavrilo, ja sam doživeo toliki šok, strah i beznađe. U jednom trenu kao da me je grom udario. Sve duhovno, sav život,  sva blagodat je izletela iz mene u jednom trenu. Um mi se u potpunosti pomračio, osetio sam da umirem. U tom trenu bio sam samo prazna ljuštur. U meni nije bilo ničega. Bio sam živ, a mrtav. Došao sam kući unezveren. Deset dana nisam mogao da zaspim niti da jedem.

Kada bih legao, vikao bih u sebi: "Bože gde si? Zar si me napustio?  Zar si me pozvao na krštenje da bi mi otkrio da sam žigosan?",  a potom bih osetio kao da me neka sila steže i da ne mogu da se pomerim, ne mogu oči da otvorim , a glas sablažnjiv mi govori: "Taj koga tražiš, tebi vise nije dostupan!"Srce mi se toliko steglo od očaja, ceo stomak mi je upao u grudi, povraćao sam do iznemoglosti, a u glavi sam čuo strašne hulne glasove koji se izdiru na mene, govore mi da ću goreti u paklu, glasove koji mi nisu dali ni da se molim, jer bi me usred molitve terali na cerekanje, na hulne pomisli. Upinjao sam se svom snagom da odagnam to od sebe i nisam mogao. Unezvereno sam otišao na svetu liturgiju u jedan obližnji manastir. Srce mi je bilo toliko stisnuto da nisam mogao da dišem, osećao sam da će da pukne. Za vreme liturgije sam se ceo tresao, sve se predamnom pomračilo, a  svetlost sveća i kandila sam video kao neonsko hladno svetlo. Nisam osećao toplotu u telu, obuzela me neka smrtna hladnoća. Samo sam još u srcu osećao plamičak topline koji je treperio jedva, pa  sve manje da bi se u jednom trenu  potpuno ugasio. I tog momenta mi je srce "puklo". Ne znam oče Gavrilo kako to da Vam objasnim i dočaram. Sve emocije u meni su se ugasile.Apsolutno ništa u meni nije bilo. Čula su se ugasila. Sunce više nije sijalo. Bilo je kao zubato sunce  bez topline. Nisam osećao sopstveno biće.Tu sam, a kao da nisam tu.

Nisam reagovao ni na šta. Bio sam kao robot. Vidim i čujem,  a ne doživljavam ništa. Prazno! Čak ni tuge, ni očaja,  ni straha,  ni nade,  ni ljubavi...Apsolutno ničega u meni! Ne osećam svoje srce više, ni puls svoj, ni lupanje srca,  ni intuiciju, ni razum. Nikakvog duševnog pokreta u meni nema, ni stanja ni promene. Tada odjednom osetih iz dubine stomaka navalu neku. Nešto odjednom počinje da me ispunjava,  ali nije blagodatno i toplo, već nekako hladno i  prazno  i penje se do srca i ulazi u njega i kao da ga je zapečatilo u tom nekom neemotivnom stanju, kao da u meni više nema duha,  nego neke magle, dima...U tom trenutku primećujem ikone svetaca koje me odguruju od sebe, a ja bih da im priđem, da ih celivam,  ali me sila od njih odguruje. Počinjem da ih vidim izvitopereno. Zapamtio sam da sam video svetog Jovana Krstitelja na ikoni sa nekim podrugljivim demonskim likom, a umesto anđela ja vidim demone sa krilima šišmiša. Pokušavam da se molim Gospodu, ali on kao da više nije tu.  Obraćam se praznini u sebi i nema nikog da čuje moj glas. Te noći sam popio tablete za spavanje i konačno nakon više od 10 dana zaspao. Međutim u snu,a kao da je na javi odjednom osetim strašan pritisak na čelu, kao da nešto od spolja pokušava da prodre. Svom snagom pokušavam da se molim, da zaustavim, ali ne mogu i nemam snage, a  tablete me omamljuju i ja osetim kako nešto ulazi kroz moje čelo, prolazi kroz telo, kida me, iskrivljuje iznutra, iskrivljuje mi svest, celo lice mi se izobličilo. Pogledao sam se u ogledalu,  a lice mi je toliko gnevno, obrve maltene vertikalno stoje na čelu, a ne osećam ništa. Praznina je u srcu i duši. U tom momentu počinjem da se prisećam svih gnusoba i grehova koje sam počinio i počinje da me peče teme glave do mere neizdržljivosti. Ali moja spoznaja grehova ne proizvodi osećaj gađenja i pokajanja. I opet u duši i srcu nikakvog pokreta nema. Nema suza. Mislio sam da nikad više neću biti u stanju da se isplačem, ili od srca nasmejem. Nakon toga sam otišao kod neuropsihijatra, ispricao svojoj lekarki šta sam doživeo, a  ona mi je rekla da sam depresivan i anksiozan i da sam se jako uplašio i dala mi je terapiju koju uzimam evo skoro 5 meseci. U međuvremenu sam se posvetio redovnom crkvenom životu. Ispovedam se, pričestio sam se.

Iako mi je bolje, brine me taj nedostatak emocija, empatije, saosećanja. Oče, bio sam jako osetljiv, emotivan momak. Strastven u svemu. Kada sam se radovao,  skakao sam od sreće,a kada sam tugovao, plakao sam  u  suzama. Sada u meni nema ničega. U razgovorima sa svojim sveštenikom sam razumeo da cela ta priča oko žigosanja nije stav Crkve i više o tome ne razmišljam. Ali je takva šteta napravljena u mom unutrašnjem biću da ja više ne znam šta se sve meni izdešavalo i da li je uopšte popravljivo. Ponekad mislim da je blagodat Božija odstupila od mene i da sam težinom svojih grehova hulio na Duha Svetoga i da sam izgubio Božije obličje. Svašta mi pada na pamet. Jedva sam ostao živ, bio sam na ivici samoubistva od  jačine straha koji me je strefio. Sam Gospod me je sačuvao. Oče, jako mi je teško da objasnim svoje stanje bilo kome. Mislim da je rečima nemoguće opisati, i teško mi je da prihvatim reči utehe da je sve u redu,  jer ja osećam da je moja molitva "suva" bez osećaja iskrenog moljenja. Utehu mi je pružilo to što sam uspeo spontano da se rasplačem slušajući emisiju o praštanju  kada sam shvatio koliko sam tvrda srca i neumoljiv bio prema mojim bližnjima, koliko sam zlopamtio. Sada sam u nekom stanju "lebdenja" gde ne mogu ni da se pošteno rasplačem, nasmejem,  radujem, naljutim....ništa. Glas savesti ne čujem, i nema tog unutrašnjeg glasa, opreza. Medicina mi je dala dijagnozu depresije, ali ja nisam teskoban. To sam bio ranije, pre svega ovoga. Ja sam bez ikakvog emotivnog unutrašnjeg stanja. Ako je ipak u pitanju uninije, obradovaće me to, jer za to  ima leka. Oče, oprostite još jednom na mojoj opširnosti. I opet nisam sve napisao koliko mi se toga "priviđalo". Halucinirao sam miris tamjana, sumpora, znakova kraja sveta iz Otkrivenja. Video sam ljude kao obamrle,  kao raskalašne,  kao zombije. Svašta još toga.

Hvala na Vam na strpljenju i razumevanju oče Gavrilo.

Srdačan pozdrav,

T.
-------------------------------------------------------------------

Komentari na tekst "ELEKTRONSKA BEZBEDNOST I ŠTA DA ZAISTA OBEZBEDIMO" :


Javljam Vam se u vezi sa najnovijim tekstom na sajtu. Hvala Bogu da je neko progovorio na ovu temu i nimalo me ne čudi da ste to baš Vi oče. Već odavno sam primjetila da je među ljudima koji su se ocrkvenili prije mene i koji treba da služe za prmjer i da podučavaju nove članove crkve jedan broj veoma paranoičan i tu svoju paranoičnost širi na ostale i zbunjuje ih. Zaista duboko vjerujem da je strah Božiji početak mudrosti ali ovi ljudi ne govore o tome.Iznosim Vam svoje iskustvo koje nije mjerilo za sve pa mi zato nemojte zamjeriti ako nisam dovoljno objektivna. Neke filmove tipa Digitalni anđeo i slično sam instiktivno odbila da gledam a i radi toga što sam se plašila. Vidjela sam da se takvi CD-ovi čak prodaju i u nekim manastirima. Mislim da je to radi toga što starješina jednog manastira nema vremena a možda i mogućnosti da pogleda sve ono što se donosi u manastirae i što se prodaje. Druga još masovnija pojava je to da mnogi vjernici putujući od manastira do manstira šire razne priče i imaju malo "bujniju maštu", skloni su prepričavanju čudnih priča i vjerovanja i stavraju pometnju. Kada ih čovjek sluša dobije želju da se sakrije u mišiju rupu od straha. Sve je užasno a biće i teže predviđaju oni i onda se pozivaju na Jevanjđelje, koje opet tumače po svojoj želji. Zar nije rečeno da vjerujući budu "svijetlost svijetu i so zemlji". Mnogo hvala Vama i bratu Radomiru što ste započeli ovu temu. Nadam se da će biti i više sličnih tekstova.

Nedavno dođem kod jednog brata u Hristu nekim  poslom, mnogo je dobar i ja ga volim, ali umjesto da se kod njega ukrijepim, kada sam ga pitala kako je i kako mu ide posao on mi reče : "Nije baš sjajno, ali biće i gore daj Bože i brašna da budemo imali." U brate nemoj tako, daće Bog, biće nešto, ješćemo, kažem mu ja, al´mi ne bi baš svejedno.Da ne govorim o tome šta se priča o pasošima i ostalim dokumentima. Ne kažem, vremena su teška ali kad je bilo lako. Narod je prije radio polugladan pa se nije ovoliko kukalo. Sada svi debeli i sve im teško i onda i ono što je teško prave još težim. Neka nam Gospod oprosti i na pravi put izvede.

Eto ne bi više da praznoslovim ali htjela sam reći da je ovo zaista dobar i koristan članak, kojim ste me ohrabrili i utješili.Nadam se da ći i drugima koji ga budu čitali biti od koristi. Želim Vam svako dobro od Gospoda i Presvete Bogorodice, Vama, bratu Radomiru i svima u manastiru.Neka bi dao Bog da nam vjera bude što jača uz pomoć molitava Svetog proroka Jeliseja kojeg danas slavimo.



27.jun 2011 god.
Sestra Vladislava Vasić Thiel