Neizvesno vreme kosovskog raspleta

Zbog ruskog principijelnog stava po kome politički status Kosova u potpunosti zavisi od pregovora i dogovora Prištine i Beograda, SAD, posle nekoliko neuspeha da proguraju kroz Savet Bezbednosti UN (SBUN) Ahtisarijev plan, po kome bi Kosovo dobilo nezavisnost od Srbije, najzad su odlučile da se rešenje ovog statusa traži izvan SBUN.
 
Ovo, međutim, nije u neskladu sa pozicijom Rusije, koja je celo vreme debate u okviru SBUN zagovarala stav da je neophodna nova runda pregovora između Srbije i kosovskih Albanaca. Konkretno, rešenje statusa Kosova će se tražiti kroz tzv. Kontakt Grupu (KG), koju čine SAD, Engleska, Francuska, Nemačka, Italija i Rusija, upravo kroz njenu „trojku” koju sačinjavaju SAD, EU i Rusija. Ove respektivno predstavljaju, Frank Vizner, Volfang Išinger i Aleksandar Bocan Harčenko. Izgleda da je Volfang Išinger, nemački diplomata, kao predstavnik EU, u stvari neoficijelni ali i glavni pregovarač. Prihvaćena je ruska pozicija o neophodnosti nove runde pregovora između Beograda i Prištine. Suprotno, pak, ruskoj poziciji o neoročenim i direktnim pregovorima, KG je oročila pregovore na 120 dana, a ovi neće, bar za prvo vreme, biti direktni, već će „trojka” sa svakom delegacijom razgovarati posebno (tzv. šatl diplomatija). Sudeći, pak, po tome što je ruski stav prenebregnut, reklo bi se da KG ne odlučuje konsenzusom već većinom, ali po činjenici da KG mora da 10.12. 07 (120 dana) da podnese izveštaj Generalnom sekretaru UN, da se zaključiti, da KG nema mandat da donese odluku već samo predlog rešenja statusa Kosova. Finalni status, znači, ipak ostaje pri SBUN. Zvanično su tako pregovori između Prištine i Beograda odpočeli u petak, 10 avgusta, posetom „trojke” prvo Beogradu a odmah sutradan i Prištini. A, izgleda, da se i pregovaračima iz „tria” mnogo ne žuri jer je sledeći sastanak zakazan tek za 30 avgust.
 
Zbog čega su SAD planirale neuspešne pregovore?

Po svemu, pregovori, kako ih vide SAD, planirani su da, s jedne, budu neuspešni a da sa, druge strane, „kupe” za SAD 120 dana dodatog vremena. SAD je neophodno ovo vreme radi bar tri stvari.
 
Prvo, one moraju da srede svoje odnose sa EU u pogledu jedinstvenog stava EU po pitanju: (1) Ahtisarijevog plana (Španija, Slovačka, Grčka i još moguće neke, nisu baš oduševljene njime) i (2) insistiranja ključnih država EU (Francuska i Nemačka) da finalna odluka o Kosovu mora da prođe kroz SBUN. Jer, tek ako briselska EU birokratija ostvari ovo svoje, za SAD račun, unutrašnje jedinstvo, ove mogu da dadnu Kosovu mig da otpočne sa unilaterarnim svojim proglašenjem nezavisnosti, što bi posle sledilo bilaterarnim priznanjem Kosova svake države posebno. Pod uslovom, dakle, da EU sredi svoja unutrašnja neslaganja, nezavisnost Kosova bi priznale 28 država (SAD i 27 članica UN), a posle bi nadaju se - došlo vrlo brzo i do efekta „padajućih domina”.
Drugo, celokupan posao prenošenja pregovora o statusu Kosova sa SBUN na KG, ispunjen je masom nedorečenosti, tako da je uvek moguće da se bar pokuša zaobilazak SBUN kao arbitera finalne odluke, s jedne strane. Kako je, pak, s druge strane, Rusija uključena u KG, to znači da je ona preuzela odgovornost za ishod pregovora. Ako pregovori budu neuspešni, onda Rusija u SBUN neće imati nikakv jak argumenat za upotrebu svog veta, pa bi tako priznanje nezavisnosti Kosova eventualno moglo da prođe i kroz SBUN, što bi SAD i EU jedva dočekale.
Treće, SAD su u promet ubacile čitav niz - da upotrebim pecački izraz - „mamaca” na koje, veruju, Srbija bi se, zbog svojih unutrašnjih slabosti, mogla lako „upecati”. Da pomenem samo neke.
 
Ako sećanje još traje, pre početka Ahtisarijevih pregovora još prošle godine, KG je izdala svoje „direktive” za te pregovore, jedna od stavki je bila „podela Kosova ne dolazi u obzir”. Sad je ta opcija u prometu. Nju je čak indirektno potvrdio glavni sadašnji pregovarač, ambasador Išinger. Na direktno pitanje novinara, rekao je: „ako se obe strane slože”.
Protivno zvaničnom uveravanju svih faktora, kako međunarodnih, specijalno EU, tako i srpskih (Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova, sad pokojne SRJ, a sad član nekog foruma za stabilnost jugoistočne Evrope) da su pitanje Kosova i pitanje srpskog ulaska u EU, potpuno dva različita i nezavisna pitanje, sam g. Išinger je to, prilikom ove posete, demantovao, rekavši (12/8/07, po B92): „U odsustvu dogovora između obe strane, vrata EU neće biti otvorena” kako se nadaju u ovom regionu.
 
Kao opcija je i „konfederalni status” Kosova. To bi bilo nešto a la Vuka Draškovića „više od autonomije manje od nezavisnosti”. Jedan srpski analitičar, međutim, polazeći od pretpostavke da je Kosovo izgubljeno, vidi mogućnost da od gubljenja Kosova Srbija može znatno da ušićari. Sve zavisi da li će se Srbija uključiti u pregovore ili ne: ako se ne uključi Kosovo je izgubljeno bez ikakve naknade; ako je, pak, suprotno, i Srbija bude umela dobro da predstavi gubitak Kosova, Srbija može dobiti veliku novčanu i/ili drugojačiju „oštetninu“.
 
Dušan Janjić, ekspert iz srpskog Foruma za međunarodne odnose, tvrdi da su SAD i EU uputile Srbiji neformalnu ponudu kojom se za Kosovo predviđa „međunarodni legalizovani suverenitet”; po ovoj, Kosovo bi imalo prava na sve međunarodne odnose, izuzev stolice u UN. Janjić kaže da o toj ponudi zna i predsednik Tadić jer je ona došla iz SAD preko Vuka Jeremića, koji je nedavno bio tamo u zvaničnoj poseti. Janjić, lično smatra da je ta ponuda povoljna i u pregovore bi se trebalo uključiti, pa se čudi što vlada uopšte o toj ponudi ne govori i smatra da bi se o tome trebalo voditi javna rasprava.
SAD su, kao što se vidi, „strategijski” rasporedile svoje „mamce”, pa - znajući „čvrstinu” proevropskih Srba sa Tadićem na čelu  -, ne bez osnova, očekuju  da će se Srbija ipak na neki od njih i uhvati. U svakom slučaju, ako se to desi, Srbija je sama prokockala svaku šansu  da očuva Kosovo.
 
Dokazi SAD planiranja neuspeha pregovora

Na samo početku ovog napisa rečeno je, između ostalog, da su sadašnji pregovori između Prištine i Beograda, iz SAD perspektive, planirani da ostanu bezupešni, sem ako se Srbi, kako je gore rečeno, ili „upecaju” ili, u pregovorima, „polude” pa i formalno priznaju nezavisnost Kosova. Može se postaviti pitanje, nije li tvrdnja o SAD planiranom neuspehu pregovora, suviše smela odnosno da za ovakvu jednu pretpostavku nema nikakve stvarne potvrde?
 
Otprilike vremenski paralelno sa prenošenjem pitanja statusa Kosova iz SBUN u KG, Kondoliza Rajs, SAD ministar spoljnih poslova, po Tanjugu 19.7.07 (vidi prošli broj Iskre) u Lisabonu izjavljuje da će Kosovo „na ovaj ili onaj način” dobiti nezavisnost. Podsetila je dalje da je to stav predsednika Buša, izrečen još u Tirani juna meseca. Hajde, dobro, ovo se može protumačiti, kao američka propagandna neodgovornost da bi se trenutno među Šiptarima uhvatio koji poen, a s obzirom da se pitanje Kosova, zahvaljujući ruskom stavu, „zaoštrilo” u pravcu suprotnom od nezavisnosti.
 
Na najavu nove runde pregovora između Srba i Šiptara, ovi su ostali ne samo hladni već odbijaju da u pregovorima razgovaraju sa Srbima o statusu. Kažu, status je određen Ahtisarijevim planom i o tome nema šta više da se razgovara. Takav svoj stav su saopštili i „trojci” i kako svaka strana u pregovorima ima prava da odbije da diskutuje teme koje se njoj ne dopadaju, od ozbiljnih pregovora, znači, nema ništa. Postavlja se pitanje da li bi Šiptari smeli da zauzmu ovakav odbojan stav prema pregovorima o statusu, ako u tom smislu nemaju prećutan SAD pristanak?
 
SAD ga stvorile i one jedino mogu prekinuti „vrzino kolo”

Šta ako je ovakva jedna pretpostavka tačna? Po isteku sadašnjih 120 dana, trojka će o neuspehu pregovora izvestiti Generalnog sekretrara UN. Ovaj će to proslediti SBUN. SBUN neće imati druge, već da pokrene novu rundu pregovora o Rezoluciji. Pod uslovom da Rusi i dalje zadrže svoj raniji (originalan) stav da nema nametnutog rešenja Kosova, odnosno nema rešenja kosovskog statusa bez dogovora Prištine i Beograda, SBUN, opet mora da vrati celu stvar nazad u KG (ili, možda, u neku novo-imenovanu grupu) sa ciljem da se sad za, recimo, 150 dana dođe do rezultata. I tako u nedogled, ako se nešto drastično ne promeni u celom sistemu odlučivanja: ulazi se i ušlo se u bezizlazno „vrzino kolo”. Kako ga prekinuti?
To mogu jedino SAD. Da bi ozbiljno moglo da se pregovara, SAD bi drastično morale da promene svoju dosadašnju „strategiju” u odnosu na Kosovo. A promena bi se sastojala u tome što bi one morale da odstupe od propagandne krilatice „Kosovo nezavisno od Srbije” i da javno prisvoje neku verziju ruskog stava - kako god se Priština i Beograd dogovore! Ako toga nema, Šiptari će ostati ukopani na „nezavisnom Kosovu” do „suđenog dana”. Kad im, međutim, taj „dan” od Amerike dođe, oni će se u rekordnom vremenu uključiti u pregovore i u isto tako rekordnom vremenu došlo bi do rešenja pitanje statusa Kosova -neka vrsta konfederalnog odnosa Srbije i Kosova.
 
Konfederalno rešenje porazno po Srbiju

Do ovakvog poraznog po Srbiju rešenja statusa Kosova neizostavno se dolazi zahvaljujući činjenici što je Vuk Drašković svojom idiotskom formulom „više od autonomije, manje od nezavisnosti” bukvalno „torpedovao” Rezoluciju 1244 SBUN, koja govori samo o autonomiji - a zna se šta je ona! - a ne o nekom monstrumu, kao što je konfederacija, iznad nje. Srbija je sa sličnim Solaninim rešenjem o Uniji Srbije sa „bratskom” Crnom Gorom, doživela poraz. Jedva se da i zamisliti veličina katastrofe po Srbiju od konfederacije Srbije i Kosova. Zato nije ni čudo, što će Šiptari, čim dobiju mig od Amerike, u rekordnom vremenu - jer gvožđe se još uvek kuje dok je vruće - uskočiti u nju odnosno u pregovore o njoj, a Srbija, zahvaljujući Vukovoj gluposti, teško može, u ozbiljnim pregovorima, da iskoči iz njih, jer na kraju krajeva to je bila srpska ponuda rešenja kosovskog problema od samog početka.
 
SAD ne mogu iz „vrzinog kola” - na prečac!?

Ovo je, naravno, po Srbiju, u datom trenutku, najoptimističkije razrešenje kosovskog pitanja, pod pretpostavkom da SAD iskoče iz „vrzinog kola” u koje su se same uplele. Da li, pak, one to mogu, tek tako -na prečac!? Naravno da ne mogu, pa nas to pitanje primorava da celu stvar osmotrimo - da tako kažem - iz globalne perspektive.
    Zar nije neobično indikativna činjenica da Rusi, koji su inače raskrinkali celokupnu SAD manipulaciju kosovskog pitanja, nikad nisu javno protestovali - to nije učinio ni ruski predstavnik u KG, Harčenko - mada to svako iole objektivan jasno vidi, da SAD, svojom propagandom o nezavisnom od Srbije Kosovu, namerno onemogućuju ozbiljne pregovore između Srba i Šiptara. Neverovatno je, dakle, da Rusi ne vide da Šiptari zbog takve SAD propagande, nemaju motivaciju da ozbiljno pregovaraju i da ne čine ništa da tu ujdurmu ne obelodane. Pogotovo jer bi to imalo ogroman propagandni uticaj na svetsko javno mnenje - koje uglavnom nema jasnu sliku kosovske problematike -u pravcu ruske vizije Kosova. Kako onda razumeti rusko ćutanje?
 
Na ovim stranicama već je u prošlim brojevima Iskre bilo reči da su Putin i Buš, još letos obnovili svoje stare prijateljske i partnerske odnose koji potiču još od 11/9/01, a koji su opet postepeno, posle toga do letos, dobijali sve veće razmere zahuktavanja „hladnog rata” među njima. To je prekinuto, i najzad se ušlo, tada, letos ponovo, u - „medeni mesec”, koji još i uvek traje. Na jednom od tih susreta između njih dvoje bilo je reči i o Kosovu. Rešeno je da se Kosovo prepusti dogovoru njihovih ministara spoljnjih poslovs, Kondolize Rajs i Sergija Lavrova. Jedan od rezultata njihovog dogovora je i prenošenje pitanja Kosova od SBUN na KG. Tačno je to da je SAD retorika o nezavisnosti Kosova ostala (ukoliko nije marginalno i povećana), ali je tačno i to da radnje oko Kosova (nova runda pregovora između Srba i Šiptara, na primer) idu u pravcu protivnom toj retorici.
 
Ovaj raskorak između retorike i prakse, s jedne, i sa SAD namernim ulaskom u „vrzino kolo” naizmeničnih pokušaja bezuspešnih rešavanja kosovskog statusa kroz SBUN i KG, s druge strane, možda je plod dugoročnog dogovora Rajsove i Lavrova sa ciljem da bi SAD «„kupile” vreme, koje im je ovom prilikom potrebno zbog Šiptara. Naime, SAD su u psihu Šiptara utisnule „nezavisno” Kosova kao više od stoprocentne realnosti, ovo „kupljeno” vreme im služi da bi pri svakoj novoj rundi pregovora retoriku i praksu postepeno snižavali kako bi se Šiptari, takođe postepeno, što bezbolnije „uhodavali” i navikavali na novu realnost. Jednom kad su SAD sigurne da su se Šiptari „uhodali” u realnost cilja „kako se Priština i Beograd dogovore”, sve će se odvijati munjevito u pravcu rešenja statusa Kosova. Budući, pak, da je taj proces spor, trebalo bi očekivati zadržavanje pregovora u sferi „vrzinog kola” bar još za neko vreme...
 
Srbija: ograditi se hitno od Vuka i od „Danajaca”!

Ovo međuvreme, srećom,  daje i Srbiji šansu da se distancira što dalje od „mudre” ali kobne Vukove kosovske retorike. Srbiji se neophodno nameće - i to pod hitno! - potreba da vrati retoriku o autonomiji Kosova tamo gde joj je i mesto - ni zercu dalje od Rezolucije SBUN 1244! To je broj jedan.
A broj dva jeste: trebalo bi se sa prezirom kloniti svakog SAD i EU „mamca” kojim je Srbija „strategijski” zaokružena ne bi li se „upecala”. U tom slučaju, ne samo da je Kosovo trajno izgubljeno već i sam „mamac” zajedno sa njim. Jer „mamac” postoji jedino radi Kosova, ne zbog Srbije. Ode Kosovo, ode i mamac!
Ili, što rekli stari Atinjani - čuvajte se Danajaca i kad „poklone donose”!